Žensko lice Velikog rata LJUBICA ČAKAREVIĆ HRABRA I PLEMENITA UŽIČANKA

Žensko lice Velikog rata, nije ih bilo mnogo iz užičkog kraja, ali su se izdvajale po hrabrosti.

„Gledao sam ih i divio sam se. Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt. Ja sam ih gledao na ratištu sa puškom i bombom u ruci. Gledao sam ih u bolnicama u kojima su na materinskim i sestrinskim grudima privijale ranjene junake, u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure…

Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado u znak najdubljeg poštovanja položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje sveta…“ pisao je francuski književnik i novinar Anri Barbi koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu.

Žensko lice Velikog rata: Učiteljica u ratu

Ljubica Čakarević di Sorno rođena je u učiteljskoj porodici u Užicu. Njen otac Jevrem 40 godina učio je đake kako se voli otadžbina, a 1914. godine među prvima Užičanima je uzeo pušku i otišao na front. Posle nekoliko nedelja povučen je sa drinskog bojišta i postavljen za načelnika vojne stanice u Novoj Varoši.

U to vreme Ljubica i njen brat Milutin bili su učitelji u zlatiborskom selu Mačkat. Mlađi brat Dragutin je sa 17 godina otišao prema Drini sa odredom dobrovoljaca, a ubrzo mu se u ratu pridružio i brat Milutin kao vojnik Četvrtog pešadijskog puka.

Ljuibica i starija sestra Milica počele su raditi u vojnoj bolnici u Užicu, a u kući  je bila ostala Ljubicina majka, sa još petoro male dece. Nakon prvih pobeda Drinske divizije, na kratko je veliki broj vojnika došao u Užice na odmor, a Ljubica se vratila u  svoju školu i nastavila učiteljski posao. Ali sve je kratko trajalo, zapisala je Ljiubica u svom dnevniku: „Prođe nekoliko meseci, pa se ponovo poče govoritti o bojištima, mrtvima i ranjenima. Na mnogim kućama u Užicu vijorili su se crni barjaci, u njih se više neće vratiti oni kršni mladići koje Dušan Purić, komandant  Četvrtog pešadijskog puka povede na Mačkov kamen… U to vreme iznenada i tiho Drinska divizija napusti grad. Već je i to bilo dovoljno da počnu zlosutne priče o novoj najezdi neprijatelja. Proneše se glasovi da će naša vojska da se povuče prema Nišu i Skoplju kako bi se sastala sa saveznicima koji se iskrcavaju u solunskom pristaništu. Odlučila sam da se povlačim sa vojskom i to saopštih majci….“

Žensko lice Velikog rata: Učiteljica Ljubica odbija da radi svoj posao u okupiranom Užicu

Ubrzo Ljubica kreće sa mlaćim bratom Čedomirom ka Novoj Vroši gde joj je još otac Jevrem. Vojska se uveliko povlači ka Crnoj Gori, Ljubicin otac i brat Čedomir odlaze, Ljubica uz očevu naredbu, ostaje  u porodici Šećeragić da dane provodi sa njihovom kćerkom Đulom. Pola godine provela je Ljubica u ovoj  muslimanskoj novovaroškoj kući gde su bili svi beskrajno ljubazbi i brižni prema njoj, sećala se kasnije, naglašavajući kako se teška srca  u zimu 1915. godine rastala sa Đulom: „Sve devojačke tajne samo je meni poveravala. Nas dve se rastasmo teška srca… Nikada  se više nismo videle. Mnogo godina kasnije saznala sam da se odselila u Tursku i tamo udala“.

Januara 1916. Ljubica je bila ponovo u svojoj porodičnoj kući u Užicu gde je zatekla majku i četiri sestre i najmlađeg brata. O ocu i trojici braće koji su otišli na front niko ništa nije znao. Da ne bi bila besposlena, u očekivanju da dobije bilo kakvu vest o ocu i braći, Ljubica je na imanju nedaleko od Užica počela da se bavi sesokim radovima. Nije želela u okupiranom Užicu da radi kao učiteljica, iako joj je to nuđeno od tadašnjih vlasti. U proleće 1917. godine Ljubica dobija prvo pismo od oca Jevreme. Javljao se iz Francuske gde je u jednom malom gradu radio kao vaspitač omladine koja je tamo dospela sa srspkom vojskom. Ljubica je smesta pisala zahtev okupacionim vlastima da joj dozvole da izađe iz Užica i Srbije, kako bi preko Crvenog krsta došla kod oca u Francusku, ali bila je odbijena.

Žensko lice Velikog rata: Odlazak u Vrnjačku Banju

Nije bilo dana da Ljubica ne traži način kako da pomogne svom narodu, posebno onima na ratištu. Kada se najstarija sestra Milica teško razbolela, lekari  su joj preporučili Vrnjačku Banju i Ljubica se pripremala da joj bude pratnja na putu. U leto 1917. njih dve stižu u Vrnjačku Banju, a Ljubica se odmah nalazi sa svojoj starom prijateljicom Andrijanom Jeremić. Ona je povezuje sa Dragutinom Jovanovićem, poznaitjim po nadimku Lune, narednikom u Četvrtom pešadisjkom puku Drinske divizije: „Ovi naši sastanci trajali su nedelju dana, a jedne večeri Lune reče da  da će za  nekoliko dana morati da se  varti na front. Istog trenutka meni ponovo sinu misao, najzad, evo prave prilike! Zar i ja ne mogu na front, i podnesem sve što i ovi hrabri vojnici. Mlada sam, zdrava, puna patriotskih osećanja… Upitala sam Luneta, da li bi poveli još nekoga, a on odgovori: „ Može ići ko god ima hrabrosti i zdrave noge… Nije me napuštala misao,otići na front, pronaći oca i braću, pridružiti se borcima, učestvovati u oslobođenju zemlje…“ zapisala je Ljubica u svom dnevniku.

Žensko lice Velikog rata: Kreće ka Solunskom frontu

A zapisala je i ovo: „Lune mi priđe i vlo ozbiljnim glasom mi reče: Kreneš li sa nama čeka te glad, žeđ, borba sa okupatorskim vojnicima, sve što i nas vojnike,  posustaneš li, razboliš li se, to će biti tvoj kraj! „Dobro, pristajem na sve… Ubijte me ako ne budem mogla da idem, ali izdržaću sve što i ostali…“

Već sutradan preko planine Goč Ljubica je krenula ka Solunskom frontu: „Lune mi je odnekud nabavio vojničke čakšire i šajkaču. Dadoše mi neke cokule, polovne, sestra Milica mi je dan ranije odsekla kosu, čim sam se presvukla, krenusmo… Lune je bio u bugarskoj uniformi“. Preko Brusa, Kruševca, Blaca, Kuršumlije, Podujeva, Prištine. Štimlja, Prizrena, Tetova…

Ljubica je zapisala i to kakao je u grupi koja je išla ka Solunskom frontu bilo njih šest, i kako su im u Zvečanu rekli da je izdata poternica za njima, posebno je bio tražen Lune. Iz Zvečana se ova šestorka uputila ka Prilepu, vešto izbegavajući brojne bugarske potere i zasede, i to 27 dana i noći. Već su bili pred rovovima srpske vojske, i najveći problem je tada bio kako objasniti „da smo naši“, zapisala je Ljubica:

„Ljudi, braćo, ne pucajte, ovde Lune, ne pucajte… naši smo! Naši su nas čuli, ali nisu verovali, to sam kasnije saznala od Užičanina Ljubinka Tamburića, narednika Četvrtog pešadijskog puka, pred čijim rovovima smo zaustavljeni mitraljeskim rafalima. Srećom, uskro je Lunetov glas prepoznao kapetan Mlađenović, takođe Užičanin…“

Žensko lice Velikog rata: Prva donela na front vesti iz okupirane otadžbine

„Nekoliko vojnika istrča iz rova i pođe nam u susret. Jedan kaplar videći me iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naručje i prenese preko žice, bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa… Nastade neopisiva radost. Dok su mi previjali rane na nogama, govrila sam o stradanjima u otadžbini, o okupatorskim vojnicima koji pale srpska sela… činilo se da svaka moja reč u njima izaziva nestrpljenje da već jednom krenu u proboj fronta…Tu se našao i Mališa Stefanović, Užičanin, učitelj koji se nije odvajao od svog fotoaparata, slikao nas je ispred rovova, te fotografije su ubrzo stigle na sve  naše položaje…“ zabeležila je Ljubica, a u svojim beleškama opisala je kako je stigla u Vrhovnu komandu i srela se sa Švajracem Arčibaldom Rajsom, velikim prijateljem srpskog naroda: „Rajs se raspitivao o stanju u Užicu, Vrnjačkoj Banji, selima kroz koje smo prošli. Dugo smo pričali i on je sve brižljivo pisao. Oko nas su se okupilo stotne vojnika, prilaze nam, zagledaju nas, grle, plaču, šapuću: „Naši… otadžbina… Plačem i ja od radosti…!

LŽensko lice Velikog rata: Ljubica našla brata Milutina

 „Tražim da vidim moga brata Milutina, rekoše mi da je u blizini, obećaše da će ga pozvati telefonom. Zbilja, zovu ga, a on se ljuti, ne veruje da mu je došla sestra iz Užica, prilazim telefonu, kažem, Milutine, tvoja sestra Ljubica… Čujem kako grca. Guše ga suze. I ja plačem. Malo kasnije dođe Milutin, grli me, odmiče, zagleda. Sedimo i pričamo. Ja njemu o majci i sestrama, on meni o braći Dragutinu i Čedomiru. I otac je dobro, u Francuskoj je na sigurnom..“.

U Vrhovnoj komandi je Ljubica prvi put srela Stepu Stepanovića i Živojina Mišića: „Stegli su mi ruke i čestitali, govorili da sam junak, da sam došla u pravi čas i prvi sam vesnik iz porobljene Srbije, rekoše da me treba odlikovati. I učinili su to, dobila sam Zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić“. Pitaše me šta želim, a ja kažem: „Dozvolite mi da da svojom rukom ispalim topovski hitac na bugarske i nemačke rovove! Zbog patnje moga naroda… Bili su to dani pred onaj sudbonosni odlučujući  juriš srspke vojske.. Solunci su brzo stigli do Užica. Sa njima sam došla i ja“.

Žensko lice Velikog rata: Ljubicin život posle rata

Od družine koja je sa Ljubicom krenula u susret borcima Solunskog fronta, skoro svi su tragično završili pre početka Drugog svetskog rata. Lune je izgubio život 1932. godine, ubio ga je jedan policijski  agent, a 1939. godine poginuo je i Milutin, narednik iz Jagodine, navodno, infarkt ga je srušio sa konja. I ostali su nestali pod  neobičnim okolnostima. Ljubica je u oslobođenoj zemlji nastavila učiteljski poziv.

Tri godine po završetku rata udala se za Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate Dionisija koji je bio konzul u Beogradu. Rodila im se kćerka Ida, pa su kasnije zbog njenog školovanja prešli u Rim, Đenovu, Milano. Ida je postala doktor farmaceutskih nauka. Kad je Ljubici umro muž sve češće je dolazila u Beograd gde su joj živele dve sestre. U Užicu joj je živela najmlađa sestra Ružica, lekar, a u Sarajevu je živeo brat Milutin.  Polovinom 1980. godine Ljubica je došla Milutinu u posetu, razbolela se i u Sarajevu umrla. Sharanjena je na sarajevskom groblju.

Žensko lice Velikog rata: HEROINA LJUBICA ČAKAREVIĆ POČIVA U RODNOM GRADU

Posmrtni ostaci heroine Velikog rata, Ljubice Čakarević sahranjeni su uz vojne počasti u porodičnu grobnicu Čakarevića na užičkom groblju Dovarje, 29. oktobra 2017. godine. Prenos posmrtnih ostataka Užičanke, koju su zbog iskazane hrabrosti u Prvom svetskom ratu poredili sa Jovankom Orleankom, iz Sarajeva gde je umrla 1980. godine inicirao je Grad Užice.

Sahrani na gradskom groblju prethodila je komemoracija u Gradskoj kući na kojoj je istoričar Milorad Iskrin govorio o junaštvu učiteljice Ljubice Čakarević podsećajući da je ona u leto 1918. godine krenula u susret oslobodiocima kao prvi vesnik iz okupirane otadžbine do kojih je izbegavajući zasede Bugara stigla na Solunski front posle 27 dana pešačenja. Tamo daleko od otadžbine imala je tri brata i oca. Prvo je videla brata Milutina, razgovarala sa dr Rajsom, vojvodama Mišićem i Stepom Stepanovićem. Primio ju je i regent Aleksandar kao vrhovani komandant srpske armije i odlikovao je zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.

Ljubica Čakarević bila je jedna od hrabrih žena kojoj je otadžbina bila preča od života. Pukovnik Željko Kuzmanović, zastupnik komandanta Druge brigade kopnene vojske, rekao je u oproštajnom govoru na groblju Dovarje da se Ljubica Čakarević poslednji put vraća u svoje voljeno Užice. Za izuzetan podvig, hrabrost i informacije koje je donela iz otadžbine srpskoj vojsci na frontu biva je  odlikovana ordenom za hrabrost, a učestvuje i u borbama za konačno oslobođenje Srbije, podsetio je pukovnik Kuzmanović.

Novka Ilić