Vida Zimonjić više od 50 godina pravi liciderska srca koja su stigla u sve krajeve sveta. Stari zanati su je uvek interesovali, ali nije slutila da će se time baviti ceo život. Sve je počelo još u mladosti dok je išla po vašarima i na početku bili su to kolači bez ukrasa i „veza“.
– Samo obični kolači kako smo ih tada zvali prodavali su se na seoskim vašarima, jer nije bilo čokolada i bombona. Kada su vašari prestali počela sam da ih radim kao suvenire. Sada ih prodajem u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ i u Beoizlogu u Beogradu,- počinje svoju priču Vida o ovom starom zanatu.
Po staroj recepturi pravi ih i danas tako da jednu turu od 100-200 komada peče ceo dan na peći, zatim ih oboji, pa se suše, a tek onda na njima pravi „vez“. Najmanje 15 dana prođe dok budu gotovi i zavijeni u celofan.
– Položila sam ispit za liciderski zanat 1965. godine i kako je u rešenju navedeno stručno sam osposobljena za vršenje zanatske delatnosti Licidera – struke prehrambene. U to vreme bilo je dosta vašara širom Srbije, kao i u našim krajevima tako da se unosnim činio liciderski zanat.
-Nije bilo lako, ljudi u selu imali su velika imanja i tone pšenice, mnogo stoke, a takav zanat bio je za varoš . Najpre je trebalo opremiti radionicu kalupima i drugim alatima potrebnim za ručnu izradu ,,kolača”, zatim ispoštovati inspekcijske uslove, pa tek onda misliti o prodaji. A vašara od proleća do jeseni bilo je skoro svakog crkvenog praznika i nedelje u selima Severovo, Ravni, Sirogojno, Brekovo, Bjeluša…A zimi su bile igranke sa priredbama i lutrijom svake subote -nastavlja naša sagovornica.
Prodavali su razne liciderske kolače a najčešće su to bila srca sa ogledalom koja su momci kupovali devojkama i tako im izražavali ljubav, zatim svilene bombone raznih oblika i pakovanja kao i klakere. Naravno i zarada je bila dobra tako da su ona i muž od zanata održavali seosko domaćinstvo i školovali troje dece.
Osamdesetih godina migracijomseoskog stanovnistva ovakvi skupovi bili su sve ređi do potpunog nestajanja. Onda za čuvanje i prezentaciju starih zanata počinje zainteresovanost u Sirogojnu i to najpre od Dobrile Smiljanić, koja je zaslužna za čuvene pletenje i očuvanje tog zanata. Do tada pravila je obična srca, a onda joj je Dobrila Smiljanić rekla „samo našaraj, da se što više šareni“ i ponela njena srca na sajam u Italiju.
Tada Zimonjići znatno usavršavaju liciderski zanat i njihovi proizvodi pojavljuju se na sajmovima izvan Srbije. Sa osnivanjem Muzeja „Staro selo” na čelu sa Zoricom Ivković, istoričarkom umetnosti i nekadašnjom direktorkom, liciderski zanat są proizvodima učestvuje na vašarima starih zanata i drugim manifestacijama. U to vreme otvoren je i Beoizlog Kulturnog centra u Beogradu i od ponude proizvoda starih zanata do danas se održala prodaja liciderskih srca.
– Nismo ni slutili da će se prodaja liciderskih srca sa seoskih vašara preseliti u Beograd u Kulturni centar i u muzejsku prodavnicu jedinog Muzeja na otvorenom ,,Staro selo” u Sirogojnu. A prodaja srca bila je i na Zlatiboru, u Mokroj Gori, Sarajevu….
I dok priča o svom zanatu Vida u sećanju su joj najviše ostali vašari i igranke, gde je kako kaže svirala muzika, mladi igrali u nekoliko narodnih kola, deca trčkarala okolo, a stariji razgovarali. Svi su dolazili do njihove tezge da kupuju kolače i klakere.
I danas još uvek održavaju svoj zanat, a deca, unuci i praunici nisu preterano zainteresovani da nastave. Ali se ipak nadaju da će neko od njih odlučiti da nastavi tradiciju ovog starog zanata pravljenja liciderskih srca.
A u našem kraju već više od deceniju održava se zanimljiva manifestacija Međunarodni festival dečjeg folklora, upravo pod ovim imenom, „LICIDERSKO SRCE“, izdvajamo ovogodišnje tekstove o nastupima u Užicu i na Zlatiboru.
