JELISAVETA NAČIĆ Talentovana, prva srpska konstrakta

Jelisaveta Načić rođena je u Beogradu 1878. kao trinaesto dete tada poznatog trgovca na veliko Mihaila Načića, i majke, kćerke Jovana Savića, direktora Uprave fondova. Trgovac Mihailo bio je poreklom iz Požarevca, i ostalo je zabeleženo da je u Beogradu posedovao celu današnju Hilandarsku ulicu i da je imao najlepšu kočiju u tadašnjoj varoši, pa ni kralj nije mogo da odoli i za posebne paradne prilike iznajmljivao je kočije od trgovca Načića.

Svi smo nedavno navijali za našu Konstraktu dok je pevala u Torinu, ali smo se usput više puta zapitali, zašto je Ana Đurić sebi dala umetničko ime Konstrakta. Znamo da je jednostavna, ozbiljna, porodična žena, da zanimljivo nastupa u svetu muzike, da je arhitekta po struci, i tu je ključ razumevanja imena Konstarkta našoj predstavnici na takmičenju za najbolju evropsku pesmu ove godine.

A konstrakta je osoba koja konstruiše, koja projektuje i gradi. Dakle, Ana Đurić, arhitekta, konstrakta, kerativno se izražava i kroz muziku. Da li je  Evrosong, i naša Ana Đurić, razlog da se podsetimo zaboravljene priče o prvoj ženi konstarkti, o prvoj ženi arhitekti u Srbiji? Neosporno je da su žene i u Srbiji i u svetu ostvarile izuzetna dela u arhitekturi, ali kada se govori o ovoj profesiji, uglavnom se govori o tradicionalnoj muškoj profesiji. 

Takav stav narušava podatak da je u prvoj generaciji studenata koji su diplomirali arhitekturu u Beogradu, bila i jedna devojka, Jelisaveta Načić. Kada je 1896. pri Tehničkom fakultetu u srpskoj prestonici osnovan odsek za arhitekturu, Jelisaveta, Beograđanka, konkurisala je i primljena u prvu generaciju studenata. Čaršija beogradska tada je komentarisala, pa neka se nečim ova posebna devojka zanima, dok ne nađe odgovarajuću priliku za udaju… ali Jelisaveta je bila briljantan student i uspešno diplomirala. A zatim nastavila karijeru talentovanog  arhitekte gradeći Beograd, ulepšavajući ga svojim idejama, nacrtima, planovima, konstrukcijama…

Ko je bila Jelisaveta Načić?

Jelisaveta  Načić rođena je u Beogradu 1878. kao trinaesto dete tada poznatog trgovca na veliko Mihaila Načića, i majke, kćerke Jovana Savića, direktora Uprave fondova. Trgovac Mihailo bio je poreklom iz Požarevca, i ostalo je zabeleženo da je u Beogradu posedovao celu današnju Hilandarsku ulicu i da je imao najlepšu kočiju u tadašnjoj varoši, pa ni kralj nije mogo da odoli i za posebne paradne prilike iznajmljivao je kočije od trgovca Načića. U vili u Vlajkovićevoj ulici, Mihailu je rođeno trinaestoro dece, Jelisaveta je bila jedno od troje najmlađih. Tuberkoloza koja je u to doba harala, odnela je porodici Načić desetoro dece, preživele su dve devojčice i jedan dečak. Jedna od devojčica bila je Jelisaveta.

Posle uspešno položene mature, Jelisaveta je kao odličan đak rešila da upiše arhitekturu na tek otovorenom Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta. Njeni savremenici zapisali su, to je bila njena velika želja i volja, pa je zarad arhitekture bila spremna da se odrekne i miraza, u izrazito patrijahalnom društvu tadašnje Srbije. Jelisaveta je rešila svoj miraz da potroši na školovanje na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, davne 1896. uprkos snažnom protivljenju strogog oca Mihaila.

Kažu, ova odluka bila je pravi podvig za ženu u Srbiji toga doba, jer preovlađujuće mišljenje bilo je da žene ne treba da rade, ili u najboljem slučaju da se školuju za učiteljicu. I još nešto „bolo je oči“ javnosti u Jelisavetinom ponašanju. Ona je bila prijateljica i saradnica poznatog socijaliste Dimitrija Tucovića, bila je socijaldemokratkinja, ali svoje političke stavove nije javno iznosila.

Uprkos intezivnom društvenom životu, Jelisaveta je bila izuzetno vredan student i diplomirala je 1900. pa tako postala prva žena sa tom diplomom u Srbiji. Imala je tada samo dvadeset dve godine.

Rad u državnoj službi, neosporan talenat

Kao žena arhitekta Jelisaveta se na početku dvadesetog veka suočila sa rodnom diskirminacijom, kao nekoliko decenija ranije, Draga Ljičić, prva žena lekar u Srbiji. Ipak, uspela je i nakon diplomiranja postavljena je za crtača – tehničkog pripravnika u Ministarstvu građevina, sa opisom posla daleko ispod njenih kvalifikacija i sa jako malom platom.

A beogradska čaršija nije mogla da se načudi da gospođica Načić, pored tolikog bogatstva oca Mihaila, traži državnu službu. Posle položenog državnog ispita 1902. postaje jedan od glavnih arhitekata Beograda, ali nije mogla dalje da napreduje, jer nije služila vojsku, što je bio jedan od konkursnih uslova, postavljenih samo zbog toga što nikome nije padalo na pamet da bi kandidat mogla biti i žena.

Uspela je uprkos mnogim barijerama da svoj talenat pokaže u inženjersko- arhitktonskom odseku Beogradske opštine, a svoj profesionalni angažman ostvarila je i kroz aktivnost u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata čija je bila članica. Jelisaveta je  svojim nacrtima i projektima u budućim modernim zdanjima Beograda pokazala svoj raskošni, nesvakidašnji talenat i često je umela da kaže: „ Koliko je lepote priroda dala Beogardu, a koliko mu je čovek malo dao“, pa se trudila da svojim radom makar malo to nadoknadi. Radeći kao arhitekta, oprobala se u gotovo svim disciplinama arhitekture.

Hroničari su beležili da je bila vrlo inovativna i smela, a dela koja je projektovala o tome i svedoče. Sa velikim uspehom se bavila urbanizmom, projektovanjem i privatnih i javnih objekata. Radila je neumorno punim srcem, na svakom mestu ulepšavajući  glavni grad Srbije. A koliko je bila ambiciozna i vredna govori i podatak da je na samom početku karijere arhietkte, već 1903. postigla zapažen uspeh na konkursu za izradu idejnog rešenja  projekta crkve Svetog Đorđa u Topoli, kada je u izuzetno jakoj konkurenciji i kod veoma strogog žirija osvojila treće mesto.

Ovaj uspeh imao je značaja u njenoj daljoj profesionalnoh opredeljnenosti, donoseći joj brojne narudžbine. Postala je poznata, zvali su je sa svih strana, i beogradska čaršija nije više okretala glavu od nje, naprotiv, zavolela je ovu školovanu ženu koja je uvela niz novih evropskih tendencija u arhitekturi i građevinarstvu. I tako su širom Beograda i Srbije nicala nova, moderna zdanja urađena po ideji Jelisavete Načić.

Logor, Lukaj i kćerka Lucija

Uspešna krijera arhitekte Jelisavete Načić prekinuta je 1916. kada je internirana u logor Nežider u Mađarskoj, a njena glavna krivica bila je što je 1913.na Terazijama u Beogradu, podigla slavoluk u čast povratka srpske vojske iz Balkanskih ratova, a na slavoluku je pisalo „Ima još neoslobođenih Srba“.

Nije joj to zaboravljeno, i našla se u zloglasnom logoru, potencijalno opasna osoba kao patriota, pa se tako sa mnogo drugih intelektualaca toga vremena našla se u Nežideru. Imala je Jelisaveta tada  38 godina, karijeru i priznanja, ali je još uvek bila gospođica. 

U Nedžidaru su bili Milutin Milanković, Jovan Ilkić koji je gradio zdanje Narodne skupoštine Srbije, zatim književnik Grigorije Božović, i još oko 150 sveštenika srpskih pravoslavnijžh crkava. Taj logor su zvali i logorem za srspku elitu.

Kada je u isti logor doveden Luk Lukaj, albanski intelektualac i revolucionar, Jelisavetino srce brzo je bilo osvojeno. Lukaj je bio iz bogate albanske porodice i pomagao je Srbima, a kada je Srbija pala, 1915. Lukaj je poslat u Nežider. Jelisavetu su oduševile Lukajeve ideje o oslobođenju balkanskih naroda i ostvarenju države južnih Slovena, takozvane Balkanije.

Grigorije Božović, poznati srpski pisac, koga su komunisti streljali, Lukaja je poznavao još ranije sa Kosova, i kažu, on je upoznao Jelisavetu i svog prijatelja Lukaja. I tu u logoru započela je jedna velika ljubav, ali istovremeno, završila se i karijera  prve srpske konstrakte. Jelisaveta se udala 1917. za Lukaja i rodila kćerku Luciju, a Lukaj je izdejstvovao preko ujaka biskupa u Trstu, da Jelisaveta i Lucija krajem 1917. budu puštene iz Nežidera, a on ostaje u logoru do kraja Velikog rata.

Pošto se Lucija razbolela, a Jelisaveta se plašila tuberkoloze, jer joj je ta bolest odnela celu porodicu, po savetu lekara, krenula je ka primorju, i najpre se našla u Skadru, odakle je poticao njen suprug. Kratko vreme posle rata, Jelisaveta i Lukaj živeli su u Beogradu, odakle su se preselili u  Skadar, gde je Lukaj bio ministar u Vladi Esad Paše, inače prijetalja Srba, pomažući im da pređu preko Albanije tokom rata.

 Jelisaveta se udajom potpuno odrekla svoje karijere arhitekte, i postala verna saputnica suprugu. Tako je u Skadru sa njim zajedno učestvovala u dizanju ustanka za oslobađanje Albanije od italijanskog uticaja. Posle propasti ustanka, 1923. Lukaj i Jelisaveta se sele u Dubrovnik, gde su živeli do smrti. Po dolasku u Dubrovnik, suprug Jelisaveti više nije dozvoljavao da se bavi arhitekturom.

Celog života ni Lukaj koji je zabeležen i kao prvi pisac srpsko-albanskog rečnika objavljenog 1935. nije radio ništa konkretno, već je prodavao ogromna imanja koja su bila u posedu njegove porodice. Jelisaveta se potpuno posvetila  podizanju kćerke i negovanju bolesnog muža. Nikada više nije projektovala, do kraja života bavila se kćerkom i unukom, putovala, ali je trajno svoje ime uklesala u srpsku arhitekturu, gradeći najviše po Beogradu, kada je ovaj grad od srspke kasabe postajao moderna evropska prestonica.

Živela je od penzije koju je dobila nakon Drugog svetakog rata, a dodeljena joj je na iniicjativu Saveza arhitekata Srbije, u znak priznanja za njen neosporni doprinos u oblasti arhitekture. Do tada njena molba za penziju u više institucija bila je odbijena. Preminula je u Dubrovniku 6. maja 1955. godine. Otišla je potpuno zaboravljena, i siromašna, a toliko toga je projektovala, i danas mnoge njene građevine su ukras  Beograda i Srbije, mnoge kulturno dobro.

Jelisaveta Načić – dela

Verovatno najmonumentalniji projekat prve srpske konstrakte, Jelisavete Načić, bila je osnovna škola kod Saborne crkve u Beogradu, škola danas nosi naziv „Kralj Petar Prvi“. Kada je 1907. završena, bila je jedna od najmodernijih školskih zgrada u Srbiji, a o izuzetnosti ovog  idejnog rešenja govori i podatak da je bio izložen na  4. Jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1912. „Ta zgrada je remek delo njenog stvaralačkog opusa u duhu akademizma i sa primesama renesanse i baroka…“ zapisali su poznavaoci Jelisavetinog dela.

Danas je ta zgrada kulturno dobro i pod zaštitom je UNESK-a. A od poznavaoca njene biografije saznajemo još: “U ovom velelepnom zdanju Jelisaveta je imala svoj atelje i stvarala je sa velikim Ivanom Meštrovićem, ali da li je bilo mnogo više od rada i zajedničke naklonosti prema dinastiji Karađorećvić, ostala je tajna do kraja, a da je u pitanjuu bila romansa, govori i podatak o Meštrovićevom odlasku u Dubrovnik u vreme kada je Jelisaveta već u njemu boravila sa porodicom. Tada je veliki vajar prihvatiuo ponudu da na ulazu u stari grad dubrovački, radi biste Svetog Valha i kralja Petra.“

Sakralni objekti, privatne kuće

Jelisaveta je projektovala i prvu zgradu kolektivnog stanovanja za radnike na Balkanu, Blok radničkih stanova, koji je završen 1910. i ova građevina je proglašena kulturnim dobrom. Po njenom nacrtu izgrađena je prva bolnica za tuebrkolozne  bolesnike na Vračaru. Angažovana je bila i na uređenju Kalemegdana i  Terazija, a malo stepenište sa česmom na Kalemegdanu je takođe njeno delo, kojim se iz Pariske ulice penjemo na Kalemegdan i skoro svi koji dođu i prođu Beogradom, naiđu ovim stepenicama, a malo ko zna da je to projektna ideja Jelisavete Načić.

Bavila se i projektovanjem sakralnih objekata. Dala je idejno rešenje i projekat  za crkvu posevćenu Arhangelu Mihailu u Štimlju na Kosovu, u južnom delu crkve nalazi se spomen ploča, koja predstavlja posvetu Jelisavetinu srpskim vojskovođama koji su se borili na ovim prostorima.

U Beogradu, najznačajnije sakralno delo Jelisavetino je crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Započeta je 1912, ali su zbog rata radovi prekinuti i nastavlejni tek 1927. Crkva je izgrađena u neovizantijskom stilu. Jelisaveta je projektovala i prvu kružnu peć, i druga postrojenja za proizvodnju  opeke koji su izgrađeni u „Prokopu“ gde je bio zenmljani majdan. Ovi objekti srušeni su tokom Prvog rata.

Za potrebe Beogradske opštine, Jelisaveta Načić projektovala je više privatnih kuća širom grada, pa se i danas mogu naći građevine urađene po njenim nacrtima. Jedna od tih kuća je kuća Božidara Krstića, urađena 1904. na uglu Šafarikove i Đure Daničića, zatim kuća knjižara Marka Markovića koja je proglašena kulturnim dobrom, pa kuća Zorke Arsenijević iz 1907. u Lominoj ulici. Projektovala je i kuću Arse Drenovca, koja je korišćena kao kolektivna stambena zgrada na uglu Kosovske i Kondine, zatim kuću porodice Protića u dvorištu Birčaninove ulice, i još mnogo stambenih objekata ondašnjih viđenih Srba.

Ulica Jelisavete Načić u Beogradu

Hroničari Beograda tvrde, Jelisaveta Načić prisutna je u urbanoj memoriji ovog grada svojim izvanrednim projektima, ali tek 2004. godine dobila je svoju ulicu preko puta bloka radničkih stanova, to je bivša ulica Pavla Papa, a istovremeno pokrenuta je inicijativa da se u okvuru bloka postojeći objekat posveti sećanju na Jelisavetu i da se parkovski uredi.

Sve je to još uvek u pokušaju da se na pravi način vrednuje njen rad i doprinos arhitekturi Beograda i cele Srbije, i da se sasvim ne zaboravi prva srpska konstrakta.

Hroniku kovid – 19 tokom maja i juna možete pogledati na UžiceMedia.

Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

Najvažnije servisne informacije tokom juna možete pogledati OVDE.