U jednom pismu poslatom sa fronta ocu Jevremu u Užice, avgusta 1914. Dimitrije Tucović piše:

„Što se mene tiče, ja ću polako, pametno kao što me znate, ali neću ni sada kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“.

 „U Srbiji nema više gladnih godina – jer su sve gladne“.

„Balkan pati od suviše čestih granica“

(Iz Tucovićevih beležaka i pisama porodici)

Dimitrije Tucović rođen je u zlatiborskom selu Gostilju, školuje se najpre u rodnom kraju, a 1899. prelazi u Beograd da bi završio gimnazijsko školovanje i brzo se uključuje u organizovanje mladog radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji.


Dimitrije Tucovic

Postaje saradnik „Radničkih novina“, a kada je obnovljeno Beogradsko radničko društvo,Tucović formira socijalisitčku grupu visokoškolaca, koja 1902. organizuje demonstracije studenata protiv politike Nikole Pašića.

Tucović se borio za stvaranje modernih radničkih sindikata koji bi tražili veća radnička prava i bolje uslove rada. Zna se da je Tucović predvodio  demonstracije protiv kralja Aleksandra Obrenovića 23.marta 1903. posle kojih   je morao da beži najpre u Zemun, a zatim u Beč. Tadašnji režim nije mogao da mu oprosti što je oko 5000 studenata, đaka, radnika , izašlo na demonstarcije pritiv apsolutističkog režima Aleksandra Obrenovića. Izazavani su veliki neredi, a u sukobu sa policijom poginulo je pet, a ranjeno šest ljudi, uhapšeno je 120 demonstranata.

Zajedno sa Tucovićem u inostarnstvo je pobegao i Triša Kaclerović. Posle majskog prevarta, Tucović se vraća i u avgustu 1903. održan je osnivački kongres Srpske socijaldemokratske stranke.

Diplomirani pravnik na Beogradskom univerzitetu Tucović je postao 1906. a sledeće godine odlazi na specijalisitičke studije u Berlin. Posle dve godine vraća se zbog krize u socijaldemokratskom pokretu. Tada je izabran za generalnog sekretara Socijaldemokratske stranke, a insistirao je na ujednjinjenju svih radničkih pokreta i sindikata.

Preko „Radničkih novina“ gde je tada urednik, 1909. godine razotkrio je aferu oko pretstolonaslednika Đorđra Karađorđevića koji je na smrt prebio svog poslužitelja, a što je režimska štampa pokušala da zataška, nazivajući to tajanstevnim ubistvom. Socijaldemakrate su započele upornu kampanju tražeći da se zločin kazni. Đorđe je 27. marat morao da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra.

Tucović je bio aktivan i na međunarodnom planu, a zabaeleženo je kako je u polemici sa austrijskim socijaldemokratom Karlom Renerom, austrorugarsku politiku prema Bosni, nazvao kolonijalno – porobljivačkom.

Tucovic, rezervni oficir

Dimitrije Tucović mobilisan je 1912. i kao rezervni oficir Prvog pešadijskog puka Moravske divizije učestvovao je u Balkanskim ratovima i sa srpskom vojskom prešao je Albaniju sve do Elbasana. Pri tome je Tucović sve vreme  imao kritički odnos prema srpskom osvajanju albanskih prostora.

Po povratku iz rata 1913. ponovo se aktivira u srpskom radničkom pokretu, a u predvečerje Prvog svetskog rata boravio je u Berlinu sa namerom da doktorira. Zbog objave rata vraća se u Srbiju, i uskoro odlazi na front. Sve do smrti vodio je ratni dnevnik. Poginuo je 20. novembra 1914. tokom Kolubarske bitke, na Vrapčem brdu kod Lazarevca. Tada je imao 33 godine.

Braća Stevan i Vladimir            

Manje je poznato da je Dimitrije Tucović imao braću Vladimira i Stevana, obojica su bili aktivni oficiri i dvostruki nosioci Karađorđeve zvezde, kao učesnici Balkanskih i Velikog rata.

Mlađi Dimitrijev brat Stevan, pukovnik tokom Prvog rata vodio je takođe dnevnik, a prema rečima istoričara Milisava Đenića, Stevan Tucović je bio oženjen, a druga dvojica braće, Dimitrije i Vladimir poznat i kao aktivni član  društva Ujedninjenje ili smrt, odnosno „Crna ruka“, nisu se ženila. Stevan je kratko vreme bio u braku sa Vranjankom Mirom koja je umrla rano, 1921. godine, i u tom braku nije bilo dece.

Nedavno je odlučeno da se štampa ratni dnevnik Stevana Tucovića, koji je decenijama bio zaturen. Dnevnik je posvetio bratu Dimitriju i supruzi Miri. Zna se da je još 1921. ponudio beogradskom knjižaru Svetislavu Cvijanoviću da štampa dnevnik. U to vreme artiljerijski pukovnik Stevan Tucović bio je komandant Drugog bataljona Prvog tvrđavskog puka u Baošiću, u Boki Kotorskoj. Dnevnik nikada nije ugledao svetslost dana, a pretpostavlja se da su u to vreme izdavači bili bez finansijskih sredstava, tako da Stevan nije stigao da vidi štampano izdanje svojih ratničkih  belešaka od 1914. do 1918.godine.

Stevan je umro u Beogradu 1933. godine, a Vladimir koji je bio stariji sedam godina od Dimitrija, umro je 1947.godine. Izdavač Stevanovog Dnevnika verovatno će biti Istorisjki arhiv Užica, a upućeniji kažu, biće ti još jedan dragocen dokument o Velikom ratu i učešću Užičana.Takođe, oni koji su imali priliku da pročitaju delove dnevničkih beležaka poput pisca Ljubivoja Ršumovića, kažu, ima do sada nepoznatih podataka o pogibiji Dimitrija Tucovića.

„Srbija i Albanija“

Dimitrije Tucović je objavio oko 600 radova u domaćim i stranim listovima, a poslednje delo koje je napisao 1914. je knjiga „Srbija i Albanija“, po kojoj ga  jedan broj istoričara vidi kao kontraverznu istorijsku i političku ličnost. Između ostalog, Tucović je tu žestoko kritikovao velikosrpsku politiku Pašićeve vlade.

On je smatrao da  se srpski ratni pohod na Albaniju i Makedoniju nikako ne može nazvati oslobodilačkim, već zavojevačkim, jer se vodio protiv volje većinskog naroda. Kada se Srbija spremala za Balkanski rat 1912. Tucovićeva stranka je jedina u skupštini glasala protiv ratnih kredita, a kada je Srbija u Balkanskim ratovima zauzela deo Albanije i Makedonije, Tucović je ovo osudio ka imperijalno osvajanje. Zalagao se da ove oblasti ravnopravno sa Srbijom uđu i zajedničku Balkansku federaciju. Poznat je Tucovićev stav „da Srbija nije ušla u Albaniju kao brat, nego kao osvajač i da je rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom...“

Tucovići danas

Miloš Tucović, profesor u Ugostiteljko- turističkoj školi , predsednik Udruženja  Užičana u Beogradu je unuk Dimitrija Tucovića, kaže da Dimitrije nije imao dece, a lozu Tucovića nastavila je Dimitrijeva najmlađa sestra Dragica.

Miloš rado priča o velikoj porodici Tucovića sa Zlatibora : „Naša porodica je odvajkada bila podeljena na dve struje. U jednoj su bili sveštenici, u drugoj socijaldemokarte. Familija je iznedrila 19 sveštenika, a Dimitrije se socijalizmom „zarazio u ranoj mladosti, prvi učitelj mu je bio Radovan Dragović koji je vrlo mlad umro. Ne zaboravimo Dimitrije je bio branitelj Srbije, bio je  ratnik“.

Rodna kuca Tucovica u Gostilju

Miloš dodaje, kako je Dimitrije svojim stavovima bio trn u oku, naročito komunistima: „Zato su reda radi 1949. preneli njegove kosti iz Lazarevca na Trg na Slaviji. Kosti su pohranjene tako da niko ne može da im priđe.Time su ga na sebi svojstven način kaznili.“

Miloš Tucović smatra da je iza ovog  stajao Tito: „Svi oni koji su štitili srpske interese bili su na Titovoj crnoj listi. Broz je bio ljubimoran na moga dedu. Da je kojim slučajem preživeo ratove Dimitrije bi u najboljem slučaju prošao kao Aleksandar Ranković, n najgorem bi ga, razume se likvidirali po kratkom postupku“, naglašava Miloš.

„Spojio nespojivo, pripremao balkansko izmirenje…“

Vest o pogibiji Dimitrja Tucovića objavljena je u velikom broju listova širom Evrope, čak na naslovnim stranama. O tome koliki je ugled uživao u socijaldemokartskom pokretu svedoče brojna pisama i izjave njegovih savremenika.

Žan Longe, unuk Karla Marksa izjavljuje. „Ne samo srpski, već ceo internacionalni socijalizam je pretrpeo veliki gubitak smrću Tucovića. Niko nije kao on pripremao balkansko izmirenje za kojim danas žude svi naši diplomati“.

U pismu Dragiši Lapčćeviću, Lav Trocki piše „Zajedno sa vama sam oplakivao našeg dragog prijatelja Dimitrija Tucovića

I hrvatski knjiežvnik Miroslav Krelaža pisao je o Tucovićevoj smrti kao o svetloj pojavi koja je nestala: „Uspeo je da spoji nespojivo, anacionalno i nacinalno…“

Užičani o Dimitriju Tucoviću

U maloj ulici MomčilaTešića u Užicu na zidu jedne kuće stoji mermerna ploča na kojoj piše: „Ovde je živeo i radio Dimitrije Tucović, vođa Srpske socijaldemokratske partije“. Ta ulica ulazi u glavnu užičku ulicu koja se do devedesetih godina prošlog veka zvala Ulica Maršala Tita, danas  se zove Ulica Dimitrija Tucovića. Međutim, Užičani je češće zovu Glavnom ulicom.

Tucovićevim imenom zvala se i užička štamparija koja je nestala u srpskoj tranziciji, i to je sve od sećanaj na Dimitrija Tucovića i njegovo delo.

Dimitrije Tucović se među Užičanima retko i pominje, kaže istoričar Milorad Iskrin, a retki su i događaji posvećeni sećanju na njega. Pre dve godine bilo je sto godina od  njegove pogibije, skromno je obeleženo u rodnom Tucovićevom selu, u oragniazciji Narodnog muzeja: „Neshvatljivo je da se delo Dimitrija Tucovića ne pominje, iako je on bio najveći socijaldemokarta koga su imale Srbija i bivša Jugoslavija. To su ideje izvorne socijaldemokartije za koje su se zalagali Radovan Dragović i Dušan Popović, ali one su nestale u našem vremenu“, objašnjava Iskrin, podsećajući da su komunisit od Vukovarskog kongresa 1920. prekinuli odnose sa socijaldemokatskim idejama i njihovim predstavnicima.

Ravnodušnost Užičana prema ličnosti Dimitrija Tucovića ogleda se i odnosu prema njegovoj rodnoj kući u zlatiborskom selu Gostilje. Nevelika drvena kuća- brvnara danas je oronula sa krovom koji prokišnjava. Kuća je bila pod zaštitom kraljevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji je obnovio kući, a kasnije je vratio Tucovićevim naslednicima. Sada je ona u vlasništu Turističkog udruženja Gostilje.

Miroslav Tucović, predsednik udruženja objašnajva da mladi danas ne znaju ko je bio Dimitrije Tucović: „Ako ih to pitate, najveći broj će reći – bio je komunista. Ne očekujem da niko iz Leskovca, Vranja, Zaječara…. zna mnogo o Tucoviću, ali makar mi Užičani bi trebali da znamo malo više o ovom velikanu socijaldemokartske misli.

Odbornička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u Užicu svojevremeno je na vest da će spomenik Tucoviću biti izmešten sa Slavije, upitila gradu Beogradu zahtev za ustupanje spomenika gradu Užicu. Zahtev je usvojila gradska skupština, a užičke socijaldemokrate objasnile su da ako bi Beogard ustupio spomenik Užicu, mogao bi biti postavljen nedaleko od kuće u kojoj je živeo Dimitrije Tucović. Beogradska vlast nije ni razmatrala ovaj užički predlog.

Šesta sahrana Dimitrija Tucovića            

Kada su posmrtni ostaci Dimitrije Tucovića izmešteni sa trga Slavije u Beogradu, bio je to šesti put da ovaj socijaldemokarta i ratnik menja večno konačište.

Prvi put sahranjen je 20. novembra 1914. Vojnik Vlajko Martinović sahranio ga je na mestu pogibije blizu lajkovačkog sela Ćelije, pored puta koji vodi iz Lazarevca ka Rudniku, ispod velikog hrasta. Ostalo je zabeleženo kako su vojnici pre sahranjivanja pretražili Tucovićevu uniformu i našli tri pisaljke, jednu novčanicu od deset dinara i ratni dnevnik. Na stablu hrasta vojnici su napisali: „Ovde počiva Dimitrije Tucović, socijalisitčki borac za narodna dela“.

Nedugo posle ove sahrane, stolar Milenko Marković, napravio je drveni sanduk i telo Dimitrija Tucovića preneto je u selo Šušnjar, na groblje. Okupacione vlasti su 1916. naredile da se formiranjem vojničkog groblja u Lazarevcu sahrane poginuli u Kolubarskoj bici. Tokom noći u strogoj tajnosti  Milisav Gavrilović podigao je kameni spomenik na kome je pisalo: „Dimitrije Tucović, poginuo 1914“.

Polovinom 1939. po odobrenju ministrastva Kraljevine Jugoslavije započeta je ekshumacija zemnih ostataka srpskih i austrougarskih vojnika sa vojničkog groblja, pa je telo Tucovića u specijalnom metalnom sanduku preneto u kriptu crkve Svetog Dimitrija u Lazarevcu. Sa tog mesta 1949. njegovi posmrtni ostaci premešteni su na Slaviju.

Pesnik Ljubivoje Ršumović se protivi izmeštanju spomenika sa Slavije. On je u srodstvu sa Tucovićem preko babe Jovanke koja je iz Tucovića: „I danas kod mene postoji jedan tonski snimak u kome moja baka Jovanka objašnajva kako su pred njenu udaju čekali Dila da dođe iz Beogarada i da je on iz kuće preda mom dedi Stevanu“. Ršumović, rodom iz susednog zlatiborskog sela Ljubiša, dodaje: „U našem narodu se veruje da ne valja premeštati nečije zemne ostatke sa mesta gde su sahranjeni.Tako nešto nikada nikome nikakvog dobra nije donelo“.

Iz života i rada Dimitrija Tucovića

Dimitrije je rođen je 1. maja 1881. godine u zlatiborskom selu Gostilju.

Pretpostavlja se da su Tucovići u ovaj kraj stigli iz Crne Gore, a prezime su dobili što su se doseljenici potucali jedno vreme dok se nisu smestili u užički kraj. Drugo tumačenje o prezimena Tucović jeste da su se bavili zanatom tucanja volova i ovnova.

Pouzdano se zna, Tucovići su bili stara užička sveštenička porodica. Pop Jevrem, Dmitrijev otac, najpre je bio učitelj u Arilju, tamo se upoznao sa Jefimijom, kćerkom, Jovana Cicvarića, užičkog trgovca. Kada se zapopio  Jevrem je dobio parohiju u zlatiborskom selu Gostilju. Zlatiborci su lepo primili popa, ali i popadiju Jefimiju koja je za ondašnji narod do kraja života ostala mlada, to joj je bio nadimak do smrti. „Mlada“ je pomagala komšiluku, bolesnima, starima.

Tucovići su imali devetoro dece. Najstariji Kosta umro je u trećoj godini, a srednji Čedomir u 4. razredu Realke. Najmlađa je bila kćerka Dragica koja je umrla osamdesetih godina prošlog veka.

Dimitrije je 1894. upisao Realku u Užicu, a već u to vreme ova obrazovna ustanova bila je središte srpske socijalističke misli. Uveliko su se čitale zabranjene knjige Vase Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića… Delovala je đačka družina „Napredak“ čiji je jedan od osnivača bio Drgiša Lapčević. Tu  Dimitrije sreće Radovana Dragovića koji je bio u 4. razredu Relake, od njega dobija prve socijalističke knjige, i saznaje pojedinosti o delovanju međunarodnog radničkog pokreta.

Kada Dragović odlazi za Beograd, Dimitrije postaje centralna ličnost družine „Napredak“ koja je delovala do 1897. kada je zabranjena. Sledeće godine u vreme vlade dr Vladana Đorđevića, ukinuta je Realna gimnazija u Užicu, a u znak protesta, Tucović i drugi đaci istakli su veliku crnu zastavu i protestne parole na njenom krovu.

Autorka teksta: Novka Ilić

Grb SrbijeTekst je nastao u okviru projekta „HEROJI VELIKOG RATA – A ja ću ispred svih vas…“, koji realizuje Udruženje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu, a koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
- Advertisement -