Na nivou Srbije, utisak je da se sa epidemijom koronavirusa, širila i epidemija lažnih vesti o ovom virusu, o simptomima koje izaziva, o broju obolelih i preminulih, o tome da li je virus naparvljen u laboratoriji, ili prirodan, posebno, na samom početku epidemije.
Što se tiče lokalnih medija u Užicu, kada je proglašena epidemija i vanredno stanje, bilo je nedoumica kako izveštavati, čije inforamcije favorizovat?
I prve informacije bile su one koje su stizale iz Beograda od Kriznog štaba, a zatim su se užički mediji okrenuli situaciji u svojoj sredini. Osnovne i jedine inforamcije novinari su nalazili u dnevnim saopštenjima Zavoda za javno zdravlje. I ništa više od toga! To je bio siguran način da se ne pogreši.
A u kriznoj situaciji jako je važno ne ogrešiti se o istinu, makar greška bila i najmanja. Tako prvih mesec dana nismo ni znali kakava je situacija u užičkoj Opštoj bolnici, kako funkcionišu kovid bolnice i ambulante u Zlatiborskom okrugu, ima li dovoljno zaštitne opreme za zdravstvene radnike, ko i kako kontroliše sprovođenje epidemioloških mera.
A kada su se počeli oglašavati direktor Zdravstvenog centra i direkrorka Opšte bolnice, predstavnici svih užičkih medija bili su na improvizovanim konferencijama za štampu, i prenosili njihove izajve o broju novoinficiranih, o broju preminulih, o broju pacijenata u kovid bolnnicama, i ništa više!
Retko su se na ovim konferencijama za štampu čula novinarska pitanja, nije bilo suviše novinarske radoznalosti, niti istraživanja rada kovid ambulanti, ni pitanja da li su zaštićeni zdravstveni radnici, ima li ih dovoljno, koliko je među njima inficiranih …?
Osim povremenih izjava direktorke bolnice, ova zdravstvena ustanova bila je hermetički zatvorena za novinarsko oko! Dilema je da li zbog epidemije, ili da na lokalu „ne procuri“ nešto što se ne uklapa u republički način borbe sa korona vurusom.
Uzdržanost lokalnih medija
Lokalni mediji bili su uzdržani, to što što su rekli zvaničnici, tako je! Tek s vremena na vreme na društvenim mrežama pojaviljvale su se informacije da bolnica nema dovoljno lekara, da ih je veliki broj već inficiran, da nema dovljno testova, da građani čekaju dan i noć ispred kovid ambulanti.
Takvih informacija u užičkim medjima bilo je „ na kašičicu“. Broj kovid pacijenata nije dovođen u pitanje, a kada su odgovorni u Užicu počeli saopštavati cifre obolelih, tesatiranih, preminulih, mediji su to tako i prenosili, ne ostavljajući u svojim izveštajima prostora za sumnju u taj broj.
Koliko je tu profesionalizma, možda nije ni upitno prosuđivati, jer epidemija je u svima nama izazvala višestruke strahove. Ali, to ne može opravdati situaciju da ni jednog trenutka nijedan novinar na lokalu nije postavio pitanje da li je zaista tačan broj novoinficiranih, preminulih, da li je bolnica sposbna da izdrži nalet i teret koronavirusa?
Izveštavanje i materijalna (ne) sigurnost
Štedeli su tako užički novinari svoje poslodavce, štedeli odgovorne u zdravstvu, a štedeli (ni) su i građane. Užičani su pratili šta govori predsednik Štaba za vanredne situacije, tadašnji gradonačalenik, šta govori direktorka Opšte bolnice, sadašnja gradonačelnica, i svakako šta govore direktor Zdravstvenog centra i direktorica Zavoda za javno zdravlje.
A ta štednja se sastojala u strogom pridržavanju zvaničnih informacija, izostanku novinarskih stavova i mišljenja, kao i stavova onih koji nešto drugačije gledaju na epidemiološku situaciju, a stručni su da govore o tome.
Nije se čuo glas desetine lekara koji su potpisali apel da se smeni Republički krizni štab, nije se čuo vapaj umornih medicinskih sesatra…
Niko od medija nije tragao za potpunom istinom o preminulom pacijentu iz Sjenice, koji je vraćen iz užičke bolnice, a istina se ne zna ni posle pola godine!
Nije registrovano da je neki od užičkih medija svojim izveštavanjem ostavio dilemu da li je sve baš tako kako govore zvaničnici? Sa druge strane, kao i u normalnim situacijama, u kriznim još više dolazi do izražaja veza finansijskih sredstava i načina izveštavanja. Rezon je, teška su vremena i ne treba gubiti pozicije, a konzumenti informacije, ukoliko nisu zadovoljni, mogu informacije potražiti i na drugom mestu!
Potrebna količina profesionalizma?
Ipak, određena količina profesionalazima zadržana je i u vreme epidemije, pa su tako mediji stigli da prate i ostale događaje u gradu, a paralelno sa inforamcijama o korona virusu, prisutne su bile i informacije iz komunalnih, privrednih i drugih delatnosti.
Utisak je da su se užički mediji uglavnom „snašli“ u tom smislu što su striktno sledili zvanične informacije, na vreme su građani obaveštavani o uvođenju, ili ukidanju epidemioloških mera… tek kasnije pojavile su se inforamcije i o tome da li ima dovoljno PCR testova, ako ih nema, kada će stići u kovid ambulante…
Po istom obrascu radili su i rade i ostali lokalni mediji u drugim opštinama Zlatiborskog okruga. Tako da istinu o epidemiji imamo u delovima, manjim ili većim… a one delove koji su izostali… pa, uvek je trenutak za istinu!
Nekada se ona pojavi cela, sama od sebe, kao što se nadamo da će koronavirus nestati sam od sebe. Samo za sada ne znamo koliko dugo ćemo to još čekati. Nisu ni mediji svemoćni da nam to otkriju! A proroci Tarabići nisu hteli „da se mešaju u ovu pandemiju“!
Autorka teksta Novka Ilić je bila dugogodišnja novinarka Radio Užica i regionalnog lista „Vesti“ Užice, više godina je bila glavna i odgovorna urednica Radio Užica, sarađivala sa nekoliko radio stanica sa nacionalnom frekvencijom, pisala za dnevne listove, a 20 godina je dopisnik Radija Slobodna Evropa iz više opština Zlatiborskog okruga.
Saradnik ANEM-a, ranijeg B 92, saradnik lista SNO, najstarije srpske organizacije u dijaspori „Sloboda“ u Čikagu, i portala „Koreni“ namenjenog dijaspori u Švedskoj.
Članica Uprave UNS-a gotovo dve decenije.
Naslovna foto: Pixabay
Tekst iz serijala „LOKALNO A PROFESIONALNO Etika, kodeks, pismenost u lokalnim medijima“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
