Može li se danas u Srbiji izdvojiti desetina Srba koji su za ugled u svakom pogledu? Ima li među naučnicima, privrednicima, umetnicima, onih čija bi dela ostala nezaboravljena, korisna, svetski značajna, vredna pamćenja, uvek prepoznatljiva? Bez velike strogosti, i čvrstih kriterijuma, moglo bi se reći, ima, ali, mali broj!
Naravno, ima danas Srba, velikih stručnjaka, naučnika u svim oblastima, sa nizom dostignuća, ali ne u Srbiji, već u svetu, u Americi i Evropi. A zašto ih nema u Srbiji ? Istoričari, publicisti, hroničari pojedinih srpskih sredina, podsećaju da je u pretprošlom i početkom prošlog veka širom Srbije, u svakom gradu bilo vrednih, umnih, rodoljubivih građana, koji su osvajali visoke standarde i vodili napred svoj grad, i o svakom od njih mogla bi se napisati knjiga, o nekima već su i napisane. Oni su odlazili iz svojih malih sredina u velike gradove na školovanje, ali, vraćali su se u zavičaj da pokažu naučeno, i pomognu.
A danas, vredan rad gotovo da se ismeva, standardi su pogaženi, umesto rodoljublja na sceni je kvazipatriotizam, i vulgarni nacionalizam, za nauku i pravu umetnost nije nikoga briga… jer sve može na lakši, jeftiniji i bezobrazniji način. I eto odgovora zašto je u Srbiji danas malo ličnosti za ugled.
Zbog toga ovog puta pišemo o nekoliko Užičana, istaknutim ličnostima, koji su svojim životom i delom gradili Užice i zahvaljujući njima ovaj grad postao je u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, prepoznatljiv među drugim gradovima u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
Uz podatke sakupljene u doklumentima Istorijskog arhiva i Narodnog muzeja u Užicu, napravili smo „portrete“ o nekoliko privrednika, u isto vreme političara, učesnika oslobodilačkih ratova, koji su svojim delom obeležili vreme u kome su živeli.
I danas u Užicu i šire, njihovo delo je vidljivo kroz objekte koji imaju kulturno istorijski značaj, kroz imena ustanova i ulica, kroz pisanu dokumenataciju o njihovom radu…
Poznati užički industrijalac, Mališa Atanacković
Mališa Atanacković rođen je 1862. u Užicu, od oca Trpka Atanackovića iz poznatog selu Kremna, i majke Jele Pejić, rođene u Dubu, u bajnobaštanskom srezu.
Indusatrijalac Mališa Atanacković bio je vrlo popularan u svojoj sredini, i sve do Velikog rata biran je za narodnog poslanika, pored prote Đurića kome je bio odani saradnik i jedan od najistaknitijih prvaka u bivšem užičkom okrugu.
Hroničari su zbeležili da su ga kao dečaka očevi prijatelji odveli u glavnu kafedžisku radnju u Užicu, kako bi naučio kafedžijsko umeće, i da „stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. U toj kafani zatekla ga je 1878. okupacija Bosne i Hercegovine, i zatvaranje trgovačke granice duž Drine.
Koju godinu kasnije, Mališa na inicijativu profesora užičke Relake, Dobrosava Ružića ( ocaVide Ružić, supruge Miloša Crnjanskog) odlazi na tkačko- krojački zanat u Beograd, kod tkača Tilera koji ga je naučio nemački jezik i geramski odnos prema poslu.
Po povratku u Užice otvara kafanu i rakidžinicu, a finansijsku potporu, kao početni kapital, daju mu trojica profesora užičke Realke, pomenuti Ružić, Nastas Petrović i Ljuba Davidović. U to vreme bio je biran i za narodnog poslanika Radikalne stranke i na tom položaju ostao je sve do svoje smrti 1919. godine.
U isto vreme u nekoliko navrata bio je predsednik užičke opštine, jedan period uređivao je prve užičke novine „Zlatibor“, a bio je i aktivan kao član nekoliko humanitarnih udruženja i prosvetnih ustanova. Zalagao se za osnivanje Tkačke škole u Užicu.
Atanacković je ostao upamćen u Užicu po svom izuzetnom preduzetničkom duhu. Podigao je u to vreme tri velika indistrijska objekta: električni mlin u klisuri reke Đetinje kao i hidroelektranu za pokretanje mlina, zatim u poznatom delu Užica- Rakijskoj pijaci, podigao je još jedan mlin, a imao je i pogon za proizvodnju rakije, Mališa je jedan od prvih proizvođača poznate užičke klekovače.
Podigao je u centru Rakijske pijace dve vage koje su mogle tada da mere volujska kola natovarena žitom. Ali, ono po čemu ga Užičani i danas pominju, jeste podatak da je bio osnivač i utemeljivač Tkačke radionice koja je u Užicu počela sa radom 1901. godine. Posebno se angažovao na izgradnji električne centrale na Đetinji, pod užičkom srednjovekovnom tvrđavom, te je ta centrala dobila ime centrala „Pod gradom“. Atanacković je 1913. sagradio crepanu i ciglanu na ulazu u Užice, u današnjem Krčagovu. Ciglana je zapošljavala do 40 radnika.
Godine Prvog svetskog ata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. U sastavu delegacije industrijalaca iz Srbije 1918. obišao je industrijske centre u Engleskoj, odakle je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog preduzimljivog i vrednog Užičanina završio se. Imao je 56 godina, za sobom je ostavio suprugu Dragu, sedam kćerki i dva sina. I sve što je uradio, ostavio je svom gradu.
Pre nekoliko meseci Užičani su ga višednevno pominjali, u trenutku kada su bageri stali ispred zgrade stare Tkačnice i počeli rušiti ovo zdanje sa istrijom od 120 godina. „Otišla“ je zgrada tkačnice, „otišao“ je prelepi, crveni fabrički dimnjak…
Šta bi na sve ovo rekao Mališa Atanacković da se sada pojavi na mestu stare Tkačnice?
Aćim Stevović, prvi projektant srpskih hidroelektrana
Aćim Stevović rođen je 1866. u Mokroj Gori, tačnije u selu Kotromanu, užički srez, blizu granice sa Bosnom, od oca Steve Krekovića, pekara i majke Mare iz Kremana. Osnovnu školu, Aćim je učio u Užicu, a učitelj mu je upisao prezime Stevović po ocu Stevi, umesto Kreković, i to prezime Aćim je nosio do kraja života.
Gimnaziju je započeo u Užicu, a završio u Beogradu, a onda upisao studije na Tehničkom odseku Velike škole u Beogradu. Kao odličan student četvrte godine 1891. dobio je državnu stipendiju i nastavio školovanje u Nemačkoj u Karlsrueu. Posle dobijanja diplome mašinskog inženjera, ostaje još tri godine u Nemačko, radeći u fabrikama nekoliko nemačkih gradova i Belforu u Francuskoj. Za to vreme položio je i ispit za mašinovođu, paralelno, radeći u konstruktivnim biroima.
Po povratku u Srbiju, sa odličnim nemačkim iskustvom, postavljen je za inženjera u Niškoj železničko radionici, gde je pokazao veliku umešnost u organizaciji radionice i većem korišćenju parnih lokomotiva. Radeći kao mašinski inženjer, ali i kao konstruktor mašinskih alatki, stečeno znanje je iskoristio da isproba nove metode u održavanju lokomotiva, pa je tako prvi put uveo klipne parne mašine u srpskoj železnici. Radio je na popravci ležišta vagonskih osovina. Projektovao je dizalice za vagone, a modernizovao je i mašine u radionici za obradu drvne građe za vagone.
U to vreme saminicijativno se uključio u projekat podizanja Hidroelektrane na Đetinji, i ispostavilo se da se Stevovićev projekat pokazao kao uspešniji od onoga koji je profesor fizike, rektor Beogradskog univerziteta, Đorđe Stanojević, inicijator izgadnje centrale, naručio da se izradi u Pešti.
Stevović je projektovao branu i zgradu hidroelektrane „Sveta Petka“ na reci Nišavi, koja je puštna u rad 1908. Uradio je projekte za još nekoliko hidroelktrana u Srbiji, ali ti projekti zbog događaja pred Prvi svetski rat nisu realizovani.
Kao priznati stručnjak u oblasti inženjerstva 1906. Stevović je izabran za vanrednig profesora Tehničkog fakulteta u Beogradu, za predmete Enciklopedija mašinstva, Mašine alatljike i Građevinske mašine, a naredne godine kada je osnovan Tehnički inspektorat pri Ministarstvu narodne privrede, postavljen je za prvog inspektora.
Tokom Prvog rata boravio je u Francuskoj kao izbeglica i radio u Renou, u birou za konstrukciju automobila i tenkova. U Renou je patentirao više pronalazaka koji su primenjeni u proizvodnji tenkova.
Po povratku u Srbiju, biran je za redovnog profesora, a zatim i za šefa Mašinskog odseka, na Tehničkom fakultetu, i tu je ostao sve do penzije 1937. godine.
Pet godina pred odlazak u penziju postavjen je za šefa novosnovane Katedre za parne mašine i motore sa unutrašnjim sagorevanjem na Tehničkom fakultetu. Tokom trideset godina bio je predsednik Komisije za rukovaoce parnim mašinama kao i majstore mašinstva svih oblasti.
Napisao je više knjiga i udžbenika. Kapitalno delo „Regulatori“ izgubilo se u bežaniji 1941, tačnije u u vozu „ćiri“ kada su ga nesavesni putnici opljačkali očekujući u njegovom kožnom koferu veće dragocenosti od rukopisa prepunih crteža zupčanika i raznih proračuna.
Odlikovan je ordenom Svetog Save trećeg stepena. Bio je oženjen Vukosavom Miletić. Umro je 1957. u Beogradu.
Milenko Turudić, stručnjak za mostove
Aćimopv zemljak i vršnak bio je Milenko Turudić, takođe iz Mokre Gore. Zajedno su završili osnovnu školu i Gimnaziju u Užicu, potom i Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu.
Milenko je kratko radio kao predavač u požarevačkoj gimnaziji, a zatim je 1892. otišao na studije u Berlin, i posle dve godine vratio se sa diplomom građevinskog inženejra. Kao inženjer radio je u Ministarstvu građevine, a u isto vrene bio je hornorarni profesor za gvozdene konstrukcije na Tehničkom fakultetu, a posle osnivanja Beogradskog univerziteta, postao je vanredni profesor, i osnovao je Kabinet za gvozdene konstrukcije.
Na mestu varednog profesora zatekao ga je Prvi svetski rat, tokom koga je umro 1915.godine. U časopisu Srpski tehnički list, objavio je više stručnih radova iz oblasti građenja mostova.
Izradio je nekoliko projekata donjeg stroja za mostove od čelika, koji su građeni u inostranstvu, jer u tadašnjoj Srbiji nije bilo fabrika za čelične konstrukcije. Objavio je nekoliko stručnih knjiga. Poznato je i da je projektovao kameni most u Ivanjici, i to je najduži jednolučni kameni most na Balkanu.
Inženjer Andra Stanić
Andrija Andra Stanić rođen je 1876. u Užicu u trgovačkoj porodici. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i Realku, a zatim u Beogradu Tehnički odsek Velike škole. Kao dobar student dobio je državnu stipendiju i odlazi u Berlin, a sa diplomom građevinskog inženjera vraća se u svoju otadžbinu.
U Beogradu dobija nameštenje u Ministarstvu građevina, i nekoliko godina obilazi besputne terene Srbije, radeći na izgradnji novih puteva i trasiranju budućih železničkih pruga. U tom periodu upoznaje karakteristike teškog života širom Srbije, i kako je svojim prijateljima objašnjavao, to ga je navelo da se počne baviti politikom.
Tako je 1912. izabran za narodng poslanika, a posle dve godine postaje ministar građevina u Vladi Nikole Pašića. Učestvovao je u ratovima od 1912. do 1918. i sve vreme je bio u inženjerskim jedinicama kao oficir sa činom majora. Po završetku rata oženio se kćerkom istaknutog istoričara, nekadašnjeg ministra prosvete, Ljube Kovačevića, a pašenog mu je bio poznati srpski pesnik, Milan Rakić.
U trećem, posleratnom kabinetu Nikole Pašića, Andra je postao ministar saobraćaja, i u tom periodu zbrinio je mnoge užičke porodice, ratom osiromašene, zapošljavajući ih na železnici.
Poznat je kao projektan pruge od Čačka do Užica, a kasnije se istakao u projektovanju i izgradnji pruge od Užica do Vardišta (BIH, kod Višegrada), i tu prugu je lično kao ministar pustio u saobraćaj 1925. godine.
Posle kratkog perioda, Andra je ponovo ministar saobraćaja u vladi Antona Korošeca, 1928. Tada opet pomaže brojnim Užičanima zapošljavajući ih na železnici, bilo je to vreme oskudice u svemu, početak velike ekonomske krize. O tim brojnim intevrencijama u porodičnom arhivu, još uvek se čuvaju cedulje i pisma u kojima se osiromašeni poznanici i prijatelji obraćaju sa molbom da se neko njihov zaposli u državnu službu.
Ostao je upamćen Andra Stanić i po podatku da je kao narodni poslanik decembra 1934. obelodanio u Narodnoj skupštimni aferu „Batinjol“, srušio Uzunovićevu vladu i uštedeo državi osam stotina miliona dinara. Posle gubitka sina Milana, Andra se povlači iz politike 1936.
Umro je u Užicu 1954. a sahranjen je u Beogradu.
Hroniku KOVID -19 u Užicu i ostalim opštinama Zlatiborskog okruga možete pogledati u tekstu UžiceMedia.
Hroniku KOVID -19 tokom marta možete pogledati na UžiceMedia.
A aktuelne podatke za Srbiju možete videti na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
Autorka teksta: Novka Ilić
