Kakav je simbol predstavljao „Cvetin“ dimnjak: U svakom slučaju bio je remek-delo zidara nekog ranijeg, davnog vremena. Radio sam u „Cveti Dabić“ kao novinar od 1981. do 1985. godine, i – po tom osnovu – mislim da imam pravo, i potrebu, da dam svoj sud o ovome malo ispolitizovanom slučaju.
Na poziv Nenada Đokića, tadašnjeg generalnog direktora Tekstilnog zavoda „Cveta Dabić“, 1981. godine prihvatio sam da u toj tada naprednoj i dobrostojećoj fabrici za radnike pripremam „Informator“. Jednom sedmično, a po potrebi i češće. S obzirom na broj zaposlenih – „Cveta Dabić“ je tada imala više od 2.500 radnika – zatim na organizaciju fabrike, na strukturu zaposlenih, računao sam da je to dobar Đokićev potez i prihvatio sam poziv. Bio je to i veliki izazov za mene, jer je „Cveta Dabić“ važila za „sirotinjsku majku“, porodičnu fabriku u kojoj zajedno rade deca i roditelji, gde je uhljeblje našao veliki broj samohranih majki i gde svi na svojim plećima nose neku zanimljivu novinsku priču.
Najviše zaposlenih u „Cveti Dabić“ u tom periodu bili su nedovoljno opismenjeni radnici pristigli iz okolnih siromašnih sela, čak nespremni da se uhvate u koštac sa narastajućim problemima, ali i željama za rast standarda. Bio sam tada zaposlen u užičkim „Vestima“ i istovremeno radio kao dopisnik „Ekspres politike“. Ali, računao sam da sve te radne zadatke mogu ispunjavati bez problema. I uspevao sam u tome. „Cveta Dabić“ je, dakle, bila poseban izazov, s obzirom na način na koji je nastajala pre više od 120 godina, i s obzirom na to šta je značila za užički kraj.
Da bismo mogli davati ocenu o svrsishodnosti postojanja dimnjaka na mestu gde se gradi moderan stambeno-poslovni blok, smatram da je potrebno znati više o „Cveti Dabić“, posebno o onome šta je značila za Užice i Arilje. I pogotovu znati da je, zahvaljujući toj Akcionarskoj tkačkoj radionici, Užice prva varoš u Srbiji i Evropi koja je dobila naizmeničnu struju proizvedenu na reci. Na Đetinji.
Ideja o gradnji tkačnice u Užicu, krajem 19. veka, dakle, pre više od 120 godina, dugo je „stajala na stolu“ grupe uglednih Užičana. Želja jeste postojala, ali to nije bilo dovoljno, pogotovu što je užički „industrijski prvenac“, fabrika čohe i ćebadi Stojana Popovića, već bila u ozbiljnim problemima. Puštanje u rad nove fabrike odlagao je nedostatak novca i nepoznanica na koji način pokrenuti tkačke razboje. Budući da je fabrika čoje i ćebadi radila na vodni pogon, razmišljalo se da se voda sa Đetinje iskoristi i za pokretanje tkačkih razboja, što je podrazumevalo gradnju Tkačke radionice blizu korita reke Đetinje. Popovićeva fabrika radila je, inače, u adaptiranoj vodenici na desnoj obali Đetinje nizvodno od današnje užičke plaže, na mestu zvanom „Biser voda“.
Gradnja Tkačke radionice trebalo je da izazove „industrijsku revoluciju“ budući da će je graditi akcionari i da će zapošljavati veliki broj radnika. Znači, da će predstavljati preporod za malu siromašnu varoš u zabačenoj zapadnoj Srbiji. Ali sve se „pokrenulo“ sa mrtve tačke tek kada je iz Ministarstva u Beogradu stigao pismeni poziv sledeće sadržine: „Ako nema ljudi da podignu tkačku radionicu, neka to učine žene“.
Tako jedak izazov naterao je Užičane da sazovu konferenciju na kojoj je obavljeno savetovanje o potrebi osnivanja tkačke radionice. Početkom novembra 1897. godine ministru narodne privrede u Beogradu stiglo je pismo da se ipak „pokrenula misao da se u Užicu osnuje Akcionarska tkačka radionica“. Prvi potpisnik pisma bio je obućar Vuk M. Ostojić, za njim Mališa Atanacković, trgovac i predsednik Opštine užičke, i još desetak uglednih građana.
Treba naglasiti da je, zbog teške ekonomske krize, proizvodnja u Fabrici čoje i ćebadi prestala 1880. godine, kada je postignut sporazum o njenom preseljenju u Paraćin (današnja fabrika štofova).
Nakon „razmene“ pisama sa Ministarstvom narodne privrede, u Užicu se odlučilo da se što pre pronađe odgovarajući prostor za gradnju Tkačke radionice. Zainteresovani za gradnju smatrali su da to mora biti prostor uz reku Đetinju, jer se računalo da se razboji i druge mašine pokreću na vodni pogon. Naravno, niko nije spominjao gradnju hidrocentrale, jer je ta ideja bila još „daleko“ od Užica.
Ali, 1898. godine u Užicu je, kao izaslanik ministra prosvete, boravio Đorđe Stanojević, profesor fizike na Visokoj školi u Beogradu. Čovek koji se već, kao dobar poznavalac elektriciteta, odlično razumeo u – hidrocentrale! On se tada sreo sa članovima Upravnog odbora Akcionarske tkačke radionice, i – nakon obilaska reke Đetinje – bio je sasvim jasan „da tu, na Đetinji, treba izgraditi hidrocentralu i od toga dobiti još koristi, jer možete sa elektrikom, dobijenom na taj način, vršiti danju radove u tkačkoj radionici, a noću osvetljavati varoš i privatne stanove svoje“.
Da kratko napomenemo da je i sa ove distance bilo skoro nezamislivo da jedna mala varoš gradi istorijski, milenijumski važan industrijski objekat – hidrocentralu na Đetinji. I to u vreme kada je nije imao nijedan grad u Srbiji! Oprema je nabavljena od čuvene firme „Simens i Halske“ (to je, naravno, posebna priča), i hidrocentrala je počela sa radom na Ilindan 1900. godine. Tog dana i noći brojni Užičani su sišli u podrume svojih kuća i sakrili se zabrinuti šta će se desiti kada u varoši „sine viđelo iz rijeke“.
Struja iz HE na Đetinji, građene po Teslinom principu, prva u Evropi te vrste, zaista je pokrenula i razboje u Tkačkoj radionici koja je puštena u pogon 3. maja 1901. godine. Relativno jeftin pogon, struja iz reke, uticao je i na ubrzan razvoj Akcionarske tkačke radionice koja je u martu 1902. godine zapošljavala 40 radnika, na kraju 1903. imala čak 36 razboja, godinu dana kasnije već 50 razboja, a pred Drugi svetski rat zapošljavala više od 300 radnika. U bivšoj Jugoslaviji, pogotovu nakon Drugog svetskog rata, broj zaposlenih u Tkačkoj radionici povećavao se skoro svakodnevno. Majstori i drugi stručnjaci su uglavnom bili sa strane, dok su nekvalifikovanu radnu snagu mahom činili nekvalifikovani radnici i radnice iz Užica i okoline.
Da se pogodilo sa gradnjom ove fabrike, govore i podaci šta je „Cveta Dabić“ bila 1985. godine, kada je obeleženo 85 godina od njenog osnivanja, i kada smo štampali obimnu monografiju na 450 strana i snimili dokumentarni film o nastanku i razvoju fabrike. Autori monografije su bili ugledni istoričari Aleksandar – Kale Spasojević, Miodrag D. Gluščević i Đorđe Pilčević, koji zaslužuju svaku pohvalu. Te 1985. godine „Cveta Dabić“ je imala 2.025 zaposlenih, u Predionici u Turici, u Tkačnici u Arilju i Fabrici pamučnih tkanina u Užicu. Kapacitet Predionice bio je 23.240 vretena sa proizvodnjom od 4.200 tona prediva godišnje. Na 573 razboja (!) u Titovom Užicu i Arilju godišnje se proizvodilo više od 16 miliona kvadratnih metara tkanina, odnosno 15 miliona dužnih metara tkanina, i oko šest miliona komada frotir peškira, po čemu je ova fabrika bila na drugom mestu u Jugoslaviji.
Sunovrat „Cvete Dabić“ započeo je kada je jedan broj radnika ovog kolektiva počeo da uništava razboje i druge fabričke mašine, i da organizuje mitinge uperene, navodno, protiv fabričkog rukovodstva. To tada nije bilo samo u „Cveti Dabić“, već i u svim drugim fabrikama u čitavoj Srbiji! Cilj je bio da se, pred raspad Jugoslavije, uništi sve što bi moglo da učini našu Srbiju ekonomski jakom. I, sada pazite ovo: uništavanje opreme i gotovih proizvoda započelo je bezmalo u isto vreme kada je rukovodstvo „Froteksa“ (fabrika „Cveta Dabić“ je u međuvremenu promenila naziv) ugovorilo istorijski izvoz velikih količina frotira i proizvoda od frotira u Italiju i Francusku!!! Iz tog sumanutog vremena pamtim izjavu jedne nepismene radnice „Froteksa“ da ona i njene kolege štrajkuju i uništavaju sve pred sobom „jer im je cilj da rukovodstvo ostane bez plata i bez hleba“.
Da ponovim, „Cveta Dabić“ je uistinu bila sirotinjska majka. U jednom periodu imala je i dečji vrtić, svoju vrlo aktivnu ambulantu, biblioteku, radnički restoran u kome se svaki dan za zaposlene pripremalo po 3.000 obroka. Ovaj kolektiv je stipendirao decu svojih radnika čak i na fakultetima, i onda kada njihove diplome nisu važile u ovoj fabrici, a podelio je i veliki broj stanova zaposlenim i davao im kredite za gradnju kuća. Radnici su organizovano išli na more u Kaštel Štafilić kod Splita, pa i na proslave Nove godine u Herceg Novi.
Da li je trebalo da ostane fabrički dimnjak koji bi podsećao na postojanje ove fabrike? To je, da opet tvrdim, zavisilo od procene stručnjaka, diplomiranih građevinskih inženjera, u kakvom je stanju to davno ozidano remek-delo koje je ovekovečio Emir Kusturica u svom filmu „Zavet“, snimljenom u Užicu i u Mokroj Gori. Ali, ako je dimnjak morao da se ruši, trebalo bi da na nekom od objekata koji će se graditi na mestu gde je bila ova fabrika bude postavljena bar mermerna ili bronzana ploča na kojoj će stajati da je tu stotinu godina radila Akcionarska tkačka radionica, užička sirotinjska majka.
A Cveta Dabić, čije je ime nosila fabrika, i čija je spomen-bista pred glavnim ulazom, nije bila sirotinjska majka već sirotica rodom iz Krive Reke koja je, kao trinaestogodišnja devojčica došla na rad u Tkačku radionicu. Streljana je 7. juna 1942. godine na gubilištu u Jajincima, kao istaknuti aktivista i pripadnik Komunističke partije Jugoslavije s početka Drugog svetskog rata.. Imala je tada 32 godine. Njena spomen-bista i spomen-ploča su ispred porušene fabrike. Smatram da je normalno da i ploča i bista ostanu na mestu na kome se sada nalaze ili, bar, na nekom još „vidljivijem“. Zaslužila je to i Cveta, ali i svi koji su gradili ovu fabriku pre 120 godina i zaposleni koji su prošli kroz pogone užičke Tkačke radionice.
Autor Svetislav Tijanić je dugogodišnji, poznati užički novinar, koji piše rubriku „Vremeplov“ za Užicemedia, a zanimljivo je za naš portal govorio i u serijalu Kultura dijaloga, i kaže da je nekada „odlučivalo pravo jačeg i bolje kotiranog“.
