Ratni dnevnik jednog vojnika – Vladimir se seća, iako ne voli ni da govori o tome, pisao je za vreme tih paklenih dana ratni dnevnik i on će poslužiti kao glavni materijal za knjigu, kaže i da treba mnogo snage, sredstava, a razmevanja je vrlo malo!
Bitka je vođena od 9. aprila do juna 1999. godine u području oko karaule „Košare“, na jugoslovensko-albanskoj granici, tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Neprijateljskim snagama suprostavili su se pripadnici 53. graničnog bataljona, 2. motorizovanog bataljona 125. motorizovane brigade, borbene grupe 63. padobranske i 72. specijalne brigade, delovi drugih jedinica Prištinskog korpusa i Vojske Jugoslavije i dobrovoljci.
Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma, kojim je i okončano tromesečno bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, povukla sa Košara.
Ratni dnevnik jednog vojnika – Ovako je Vladimir Ilić govorio za “Užicemedia“ o onome kroz šta je prošao:
„Četvrt veka prođe a sećanja nimalo ne blede, mi borci i ne volimo da se sećamo na te strašne događaje, sa druge strane ne sme se to zaboraviti. Pri tome treba voditi računa, ovom narodu je dosta tih ratova, ne treba ih mnogo podsećati na sve to, treba živeti normalno…
Ipak, mi imamo veliki drug prema žrtvama. Ali čini mi se da mi živimo uvek u nekoj prošlosti od Kosovskog boja, pa do danas, kroz velike i krvave ratove. Znam, moramo sve to da poštujemo, ali čini mi se da naša deca ne treba da odrastaju u svetu ratova, junaka, žrtava, deca treba da žive normalno u svom svetu kroz svoja interesovanja…“
Ratni dnevnik jednog vojnika Bitka za Košare, Kosovo i Srbiju bila je velika žrtva
„Čini mi se da smo svi tamo na Košarama bili deca. Ja sam imao devetnaest godina, bio sam redovan vojnik u Valjevu, odakle su me prebacili u vojnu policiju u Beograd, tu smo imali klasičnu obuku, a onda smo krenuli na Kosovo, 16. marta pred bombardovanje.
Ja sam bio smešten u jednom starom hotelu pored manastira Dečani, i kad su Košare 9. aprila na Veliki petak napadnute, mi smo dobili zadatak da krenemo. Već je uzbuna krenula u tri sata ujutu, i oko šest sati smo bili na položaju. Mi smo bili prva jedinica, taj peti bataljon vojne policije iz Topčidera koja je prva pritekla u pomoć vojnicima u tom momentu na granici sa Albanijom, na Košarama.
I prva bitka je već krenula tog jutra oko osam sati. Bitka za Košare praktično je trajala koliko i NATO bombardovanje, znači oko tri meseca, ali imali smo nekoliko pauza, jer nije svaki dan bila ljuta bitaka.
Prvi njihov napad je bio na Veliki petak, oni su znali za naš praznik. Bila je tog dana žestoka borba, a nastavljena je posle dva dana kada smo već imali prve žrtve. U mojoj jedinici, poginuo je komandir odeljenja, Dragan Komarica, koji me je i odveo na Košare i čuvao, uvek govoreći, ja ću te vratiti, ja ću te vratiti, eto, on je među prvima stradao.
Kada kažem komandir, odeljenje, to je sedam vojnika, tako su ta prva dva dana bila najteža, jer smo bili sami i malobrojni u odnosu na drugu stranu, a tu su bili i pripadnici albanske regularne vojske, šiptarski teroristi, strani plaćenici, bilo ih je mnogo, a nas oko sto vojnika sa graničarima na Košarama.
Nismo posustali, oni su zauzeli karaulu, samo taj rezervni položaj, i nisu se više pomerali. Treći dan su stigle ostale jedinice. I onda su krenule ozbiljnije akcije.“
Ratni dnevnik jednog vojnika Gde su Košare, i zašto su bile toliko važne?
„Košare su deo Prokletija na oko 1500 metara visine, i to je lanac granica između Srbije, Kosova i Albanije, iznad Junika i sela Batuše, potez između Dečana i Djakovice, gledajući desno krilo.
Karaula u Košarama pravljena je na toj visini da se vidi iz Albanije, i to je bio ogroman objekat, ali greška je napravljena, taj objekat strateški nije bio dobro postavljen, ni dan- danas nije jasno zašto nije napravljen neki manji objekat koji bi bio položajno dobar, već su napravili taj veliki objekat u dolini koji je mogao da se napadne maltene kamenom, bilo ga je jako lako osvojiti.
Drugo pitanje koje nas je mučilo jeste, zašto toliko malo ljudi i tehnike da brani granicu prema Albaniji, na Košarama. Mi smo bili prepušteni sami sebi. Ipak do kraja bitke Košare nisu izgubljene, karaula jeste, ali granicu smo sačuvali. Terorističke snage iz Albanije nisu uspele da se spoje sa terorističkim snagama iz centralnog Kosova.
Oni su mislili da neće naići na otpor, a mi smo mislili da njih nema mnogo. Ali, to je bila velika grupa dobro naoružanih terorista iz Albanije. Da smo znali koliko ih ima, imali bismo veći strah, i njihovo brojno stanje se krilo od nas.“
Košare su bile pakao, strašne scene sam doživeo
„Prvog dana kada sam došao na Košare, bio sam na rezervnom položaju, i sretnem jednog svog sugrađanina, on mi kaže, Vlade, ne idi gore, gore ima milion ljudi, imaju strašno naoružanje, sve je preorano od njihovih bombi.
Mi smo mislili da on preteruje, ali i ostali su nam rekli, ne idite gore, gore je pakao. Na tom mestu, gde smo trebali da izađemo, nije bilo mesta gde nije pogodila raketa, metak, a mi smo mislili da ipak nije tako i krenuli smo ka vrhu.
Zna se da je na Košarama 108 vojnika izgubilo život. Pored mene je poginuo moj starešina Dragan Komarica, a onda 19. aprila su poginuli Košanin i Tepavac, takođe satrešine, a pre toga poginuo je Aleksandar Đurović iz Priboja, on mi je bio komandir voda.
Poginuo je i vojnik iz Kragujevca, Radiša Ilić. Mene su povukli sa te prve vatrene linije da dovlačim municiju i hranu, da vozim „pinza“, nisam znao da je to još opasniji zadatak, jer su iz vazduha vrebali NATO avioni na sve što se kretalo, a albanski teroristi su odlično pozavali te staze i uvale i pravili su nam zasede svaki dan. Nekoliko naših vozila je stradalo, ali eto, Bog je hteo da ja preživim.“
Vodio sam ratni denevnik, u i o paklu
„Ja sam imao jednu svesku – rokovnik, još kao vojnik u Valjevu gde sam zapisivao imena mojih drugova, ko se čime bavi, brojeve telefona, adrese. Ja sam tu svesku poneo u Beograd, i nosio sam sa sobom i na Kosovo. Zapisivao sam detalje, događaje, stalno sam tu svesku držao u mom vozilu, a kada naiđe vazdušna opasnost, i kada smo se sakrivali, ja sam u šiblju zapisivao šta se dešava.
Nisam mogao da pišem kada smo bili u zasedi. Eto jednom je bila tolika gusta magla da smo upali u njihove redove, „prošli smo kroz njih“, oni su nas primetili i zatvorili krug, napravili takozvanu potkovicu, mi ne možemo da se vratimo i tu smo stajali tri dana i dve noćio bez hrane, sa vrlo malo municije, bez vode, bukvalno bez ičega, i sve mi je to ostalo u glavi, kasnije sam i to zapisao u dnevnik.
Ponekad nisam mogao da pišem po deset petnaest dana, ali kada bude prilika, ja sve zapišem što nam se događalo. Ostali su mi ti sati zasede duboko urezami u pamćenje, zamislite, mi po dva – tri dana ništa nismo jeli, i ne zna se da li je bila gora glad, ili hladnoća kada gore na Prokletijama padne sneg.
Prvo pada kiša, mi ležimo na zemlji da nas ne vide, jedne noći poče i sneg padati, i začas nas zatrpa, počeli smo dovlačiti neke grane da ne ležimo u vodi. Smrzavali smo se, a oni kojima je bilo najgore, pomagali smo im tako što smo skidali odeću sa sebe i grejali ih telima, da nas ne odaju kada počnu da drhte i cvokoću od groznice.
Treći dan smo uspeli da se izvučemo, zahvaljujući dobrim i sposobnim starešinama koji su dobro snimili situaciju i jednog po jednog nas izvlačili iz zasede. Tu nas je povezala ta velika briga vojnika jednog za drugog.
Evo jednog detalja: vojnik koji je pronašao konzervu ribe od 150 grama, podelili smo svi tako što je svako od nas dobio po deset grama, bilo nas je tada u grupi petnaest. Ili kako sam već rekao skidaš odeću usred snega da telom zagreješ vojnika koji ima groznicu.
Bila je to borba za sebe, ali i onog pored sebe da spaseš, strahovito se razvio taj instikt da pomogneš svima pored sebe. Eto, sve sam to zapisao u dnevniku, ja sam još pre pet godina rešio da ga pretočim u knjigu, jer to je jedini dnevnik pisan rukom vojnika, svi ostali dnevnici su dnevnici starešina koji su pisali službene beleške.
Videću kako ću, treba mi pomoć, posebno finansijska. Biće to knjiga posvećena Petom bataljonu i ostalim borcima Košara. I još nešto, pošto ovde u selu Stapari pokušavam da se bavim turizmom, ja sam planirao pored ove započete eto kolonije, napravim jedan objekat, crkvicu namenjenu poginulim borcima na Košarama, da se ne zaboravi.
Nešto slično kao Mačkovom kamenu, ona crkvica izgrađena pre pet godina. U ovoj crkvici koju ću ja graditi, spomen obeležju, bili bi svi podaci o bojevima na Košarama, imena, fotografije, događaji, da se setimo kako smo imali uzrečicu „nema nazad, nazad je Srbija“.
Ratni dnevnik jednog vojnika Ima suviše detalja sa Košara, koje mnogi ne znaju
„Teren je bio mnogo nezgodan, samo se peške moglo doći, i nakon njihovog napada mi potrošimo svu municiju, i ako se našim borcima ne dopremi municija, svi će izginuti. Tako smo trošili poslednje snage atome da im dopremimo muniicju.
Ali tada odozgo NATO avioni vrebaju, i nikada se nije znalo kada ćemo nestati sa lica zemlje. Ostao mi je jedan upečatljiv detalj prilikom izvlačenja iz te zasede, dakle, poslednju bombu koju imamo nismo smeli da upotrebimo za neprijatelja, već za samog sebe.
I zamislite pod tim strašnim stresom, vi u ruci držite bombu koju ćete upotrebiti za sebe, ako padnete u ruke neprijatelja, sa tom bombom se povlačimo, i držimo je stalno u ruci, bez nje ne smeš da ostaneš, jer ona je za kraj, da ne bi živ dopao neprijatelju.
I kada smo imali tako grozne probleme, i veće od gladi, mi glad nismo ni osećali ta dva- tri dana. A ni zimu, bilo je i pola metra snega, strahoviuta magla, a mi se krili iza bukvi ponekada, a magla nam je ponekada i pomogla da se izvučemo iz zasede, jer oni su bili od nas na udaljenosti od 50 metara, ali se nismo videli.
A što se tiče svih borbi, one su bile prsa u prsa, i tu je otprilike bila ista daljina. Imali smo i bliske susrete, vojnik, mlad, iz Kosjerića, došao je do čuvenog kamena C4, ne znajući da je iza albanski teroriosta, i oko sat vremena su ležali, jedan sa jedne, drugi sa druge starne, i onda kada su se videli, pobegli su obojica, jedan od drugog, svako na svoju stranu.
Ne volim da pričam o drugim jedinicama, u svakoj je bilo mnogo heroja, hrabrih, pa da ne zaboravim nekoga. Eto, ne možemo zaboraviti Ivana Jaguara Vasojevića, pa starešinu, Tibora Cernu, koji je ustao da primi metak da bi smo otkirli gde je njihov snajper.
Oni su imali jedan snajper koji je neprekidno gađao naše starešine. To su bili strani plaćenici, imali su vrhunske snajperiste, koji su prvo skidali starešine, znali su bez vođe nema bitke.
I taj snajper iz francuske legije nam je dugo stvarao velike probleme, taj hrabri Tibor je ustao, i bukvalno se postavio da pucaju u njega, da bi se otkrilo gde je snajperista. Nakon Tiborovog ubistva, naš snajperista je video odakle dolazi snajperska vatra, i eliminisao je tog snajperistu.
Eto, bilo je takvih ljudi koji su dali život, ne poginuli u borbi, već dali život da se spasu Košare, Kosovo, Srbija. Uvek sam postavljao pitanje šta ako mi terorista bude tu na tri metra, ali kada ti pogine prvi čovek do tebe, e onda poludimo, na karauli je bilo hiljade njihovih, i šta ako se mi probijemo, sve bi nas uništili, ili…“
Ratni dnevnik jednog vojnika Video sam najgore scene
„Kasnije kako se razvijala borba dobio sam zadatak da dopremam „pinzom“ hranu i municiju gore na položaj, a odozgo sam vozio poginule i ranjene, i to je bilo jako, jako mučno.
Teško mi je bio da gledam sve te moje drugove mrtve ili teško ranjene, bez ruku, nogu. Ranjene sam vozio u bolnice, ili do saniteta koji su ih čekali. Vozili smo ih do Junika i Batuše, a onda sanitetom su otpremani do Peći, Đakovice i drugih bolnica, i sve to je ostavilo najteži utisak na mene.
Oni koji su preživeli, danas su mi kao braća, u stalnom kontaktu smo, viđamo se. Sve to pokušavam da zaboravim ovde u prirodi, među pticama, evo ovde u selu Staparima gradim ove objekte u etno stilu, imam sokole, sove, papagaje, tamo su zečevi.
Sokolarstvo mi je i hobi i posao, ljudi sa strane dolaze da vide ptice, ali nije to baš lako. Prošle godine mi je uginulo puno ptica, ali bilo je i mnogo drugih havarija. Povukao sam se da nađem mir, gradska gužva mi ne odgovara nikako, jer posle Košara dobio sam kesu lekova, bacio sam sve i hajde u šumu, u prirodu.
Ali kako se približavaju ti datumi, u mene se uvlači nemir, i ja uzmem dnevnik, prelistavam, sećanja jaka… želim da uspem u izgradnji te spomen crkvice, želim da ljudi više saznaju o Košarama, ali teško je, malo sredstava, malo volje da se pomogne“.
Košmari Košara
Dodajmo i da je knjiga pesama “Košmari Košara” autora Danila Vasojevića, predstavljena nedavno u Užicu, ovogodišnjoj nacionalnoj prestonici kulture. Saželi su se vekovi kroz Danila, tako je ovaj oralni hirirug, koji živi Beogradu, na početku književne večeri objasnio zbog čega je počeo da piše.Zbog toga je kaže Srbija i rodoljublje primarno u njegovoj poeziji. A objasnio je zašto Košare:
„Uz sve te preležane rane ljudi sa Košara, ja sam brat od strica Ivana Vasojevića Jaguara, jednog od najvećih heroja sa Košara. tako da sam ja sa tom temom upoznat, na žalost od početka. A ovi stihove sam napisao 24 godine od početka bitke. Zato ide ona pesma “Ne znam da li me vodi ruka Boga, ili brata”.
Na užičkoj promociji Danilo je okupio prijatelje, ali i one koji su učesnici i svedoci dešavanja na Košarama. Njima je posvetio i svoje stihove. „Sećanja su stalna, kao i sam naziv knjige, košmari su i dalje aktuelni. Živi se bori se, to nikada neće izbedeti i izaći iz nas. To sećanje na te trenutke i ponos i čast, to je sa nama i u nama“, rekao je Nenad Stanić, u Užicu učesnik dešavanja na Košarama.
Stihovi Danila Vasojevića, svojevrsan su spomenik svim onima koji su učestvovali u ratnim dešavanjima na Košarama. Prvo izdanje knjige napisao je za neverovatnih dva dana i dve noći, kako je otkrio užičkoj publici:
„Ovo dopunjeno izdanje je isto išlo brzo, ali sam morao sačekati priče živih heroja i one su sve autentične. Istorija se ponavlja, kao što su Vuk Karadžić i Filip Višnjić skupljali o našim tadašnjim herojima, ja sam dobio krst od Boga da te priče čujem uživo. Ja se time dičim, oni su danas moji drugovi. Svaka je priča istinita i autetnična“, kaže Danilo Vasojević.
Za Danila knjige su odgovornost, a napisao ih je do sada osam. Njegove pesme sada izovode i guslari, a to je jedan od načina da se vaskrsnu Košare, jer kako ističe autor, „koga gusle opevaju, tome smrti nema“.
Autorka teksta Ratni dnevnik jednog vojnika: Novka Ilić
Foto u tekstu: privatna arhiva sagovornika
Pogledajte i druge tekstove iz oblasti društva, putopise i reportaže sa stranice Užicemedia.
