PORODILJE Neophodno više pažnje i razumevanja

Porodilje u Zlatiborskom okrugu su bile tema istraživanja Udruženja „Start hab“ iz Kosjerića i Televizije Forum o tretmanu porodilja u opštinama okruga, nakon čega je objavljen tekst na portalu, koji zbog važnosti prenosimo.

„Ustajem sa braunilom na ruci, kateterom, stegnutih nogu idem oko kreveta jer od reza ne mogu drugačije da uzmem bebu. On se stvarno umiri. Na krevet je nemoguće sesti sa bebom u naručju, jer je visok i na točkovima. Čim ga spustim opet vriska. I tako satima… niko ne dolazi.

Do pred zoru, kad su se sestre lepo naspavale, dolaze, uzimaju ga, a ja samo čekam da mi neko pomogne da legnem. Tek kad sam se naspavala i probudila postala sam svesna šta je moglo da se desi – da ga ispustim, da se onesvestim i povredim i sebe i njega…“ – iskustvo je porodilje iz Prijepolja, čije je ime poznato redakciji.

Rezultati istraživanja o iskustvima trudnica i porodilja u Zlatiborskom okrugu, pokazuje da žene uglavnom nisu imale adekvatne uslove u porodilištima. Većina žena nije dobila dovoljno informacija u vezi sa samim procesom porođaja, kao ni adekvatnu pomoć i podršku pri dojenju i postporođajnom oporavku, dok je 14% žena koje su popunile upitnik iskusilo i neku vrstu verbalnog ili fizičkog nasilja.

Upitnik u okviru istraživanja koje su sproveli Udruženje „Start hab“ iz Kosjerića i Televizija Forum u okviru projekta „PrePorodilište“ popunilo je 437 žena, od čega se više od 82% porodilo u užičkom i prijepoljskom porodilištu.

Budući da u Zlatiborskom okrugu ne postoji Savetovalište za trudnice, četiri od pet žena nisu prošle nikakvu prethodnu obuku za porođaj.

Žene izveštavaju da tokom boravka u porodilištu nisu imale adekvatne uslove, kao i da im medicinsko osoblje nije uvek bilo dostupno.

Saznali smo da nema dovoljno podrške za trudnice i porodilje pri uspostavljanju laktacije i dojenju, jer je samo 12% žena reklo da je imalo svu pomoć i podršku u tom segmentu. Marija Popadić Maksimović, koja se porodila u užičkoj bolnici, nije bila jedna od njih.

Porodila sam se kasno u noć, oko 4 ujutru smo smeštene u sobu, i već to jutro po buđenju osetila sam kako su moje grudi jako očvrsle. Jako zabrinuta, odmah sam potražila pomoć ginekološke sestre koja mi je samo rekla kako je potrebno da se izmazam.

I to je bila sva „pomoć“ koju sam dobila po pitanju dojenja ta tri dana. Pomenutu sestru sam više puta molila za pomoć jer su mi grudi bile previše tvrde, a beba previše slaba da bi vukla zgusnuti kolostrum u mojim grudima.

Umesto mojim mlekom, moja, a i dobar deo drugih beba u porodilištu, hranjena je formulom, jer tobože je sestrama lakše bilo da umute i zagreju veštačko mleko i strpaju bebama niz grlo, nego da pomognu majkama da nauče da rade ono za šta ih je priroda namenila.

Iako sam više puta molila za pomoć, dobijala sam samo isti odgovor da se izmlazam, a čak sam i u par navrata dobila vrlo negativne i neprofesionalne komentare od dežurnih sestara.

Pri izlasku iz porodilišta, na otpusnoj listi ugledala sam jednu bezočnu laž – uspostavljena laktacija.

Svoj problem sam bila primorana da rešim privatno, uz pomoć penzionisane ginekološke sestre koja je problem uspela da reši za jedan dan. I nisam jedina, mnoge moje drugarice i poznanice prošle su kroz isto po pitanju dojenja – kaže Marija Popadić Maksimović.

Čak 65% žena smatra da bi pratnja na porođaju uticala na bolji tretman u sali.

Na pitanje šta bi volele da su čule pre porođaja, žene su mahom odgovarale da im je trebalo više podrške i informacija o samom toku porođaja, postporođajnom oporavku i na fizičkom i na emocionalnom nivou.

Sestrica mi stavlja bebu na gudi. Pošto su mi bile uvučene bradavice, beba ne ume da sisa a ona mi kaže: „Svašta, što nisi dala mužu da ti izvuče bradavice“. Odnose bebu i kažu mi ti lezi, treba da odmaraš, a beba će biti večeras kod nas. Bebu su stavili u inkubator celu noć, a da me nisu obavestili – iskustvo je žene koja je želela da ostane anonimna.

Poseban izazov bio je porođaj u vreme epidemije Kovid 19, o čemu nam svedoči primer žene koja se u tom periodu porodila u prijepoljskom porodilištu.

Za vreme kontrakcija u porođajnoj sali doktor je stajao u ćošku kao da sam zarazna, iako sam bila negativna, i drao se da vratim masku pravilno na lice i da moram da je nosim pravilno, što bi svaka žena koja je prošla kroz to smatrala potpunom nebulozom koja može i da ugrozi život, jer sam ostajala bez daha. Babica mu je govorila da me pusti na miru i da ne mogu da se porađam sa maskom.

Čak i da sam zarazna to od mene niko ne bi mogao da očekuje. Porođaj je bio jako težak, doktor je govorio da sam nesposobna, da se ne derem i mnoge teške reči koje ne bih spominjala. Porođaj se završio i posle dva dana, umesto da izađem, ja dobijem temperaturu 38.5. Prebacuju me u izolaciju i meni i bebi rade test na Korona virus, koji je negativan.

Ipak ostajem u odvojenoj sobi sama, koja je jako daleko od sobe za sestre i ostajem bez ikakvog nadzora. Čak su mi par puta servirke zaboravile doneti obrok, jer im niko nije skrenuo pažnju da sam ja tu. Osećala sam se jako loše pod visokom temperaturom i nisam bila u stanju u momentima ni da ustanem iz kreveta, a tu je bila beba o kojoj se treba pobrinuti. Niko se više nije trudio da shvati šta se sa mnom dešava…

Ispostavilo se tek kasnije da sam imala upalu dojki, o čemu nisam znala ništa i niko, apsolutno niko nije posumnjao na to, iako se to često dešava porodiljama – iskustvo je žene čiji je identitet poznat redakciji.

Njeni problemi se ovde nisu završili.

Niko od lekara me nije pregledao niti došao u vizitu. Dali su mi neke lekove i otpustili me kući. Doneli su mi otpusnu listu uz obrazloženje sestre da ne bih trebala da dojim pet dana zbog lekova, a i temperature. Neznajući šta me čeka, poslušala sam i kod kuće me tek sačekao haos. Dobila sam toliko jaku upalu da sam svaki dan bila pod temperaturom. Beba je bila na dohrani.

Kada je došla patronažna sestra, rekla je da je sreća pa je došla, jer bi u suprotnom stanje bilo toliko loše da bih morala ići u hitnu da mi razbijaju čvorove. Ne mogu da verujem da u porodilištu niko nije posumnjao na jednu tako uobičajenu stvar.

Žao mi je što je moje dete uskraćeno za ono najvažnije, a to je majčino mleko, jer se niko kao prvorotki nije ni ponudio da mi pokaže kako da dojim, a samim tim nisu ni videli šta se dešava, kako bi se na vreme reagovalo.

U najvećem procentu žene izveštavaju da su se tokom porođaja osećale uplašeno i bespomoćno, da nisu imale privatnost, niti kontrolu nad onim što se dešava, a posebno zabrinjava podatak da je 14% žena iskusilo neki oblik verbalnog ili fizičkog nasilja tokom porođaja.

(…) Porođajna sala je jako hladna (januar mesec), a ja sam u bolničkoj spavaćici koja je rascepana do pupka. Prilikom svake kontrakcije preznojavam se od bola, a potom kad kontrakcija prođe počinjem da drhtim od hladnoće, onako gola, samo u spavaćici, i tako u krug četiri puna sata.

Počinje porođaj i dok ja guram doktor mi se dva puta navaljuje na gornji deo stomaka. Babica me bez pitanja seče makazama ka lijevoj nozi. Dala sam još nekoliko napona i beba se rodila. Tek rođenoj bebi razmotavaju pupčanu vrpcu koja joj je bila omotana dva puta oko vrta. Beba ne plače i ne daje nikakve znakove života.

Doktor se dere i govori da se pupčana vrpca ne seče još. Babica počinje da se trese, drma bebu sa svih strana ali ona i dalje ne počinje da plače. Uzima neki mali aspirator, oblika kao čaša sa cevčicama i stavlja bebi u usta, a drugu cevčicu stavlja u njena usta i uvlači tečnost u čašu, puni je celu, baca je na pod pa uzima dugu koju takođe puni celu, uzima i treću koja se napunila do pola i beba je samo tiho zaplaka
la.

Kasnije su me terali da kupim te apiratore, jer je zaboga moja beba tri potrošila. Moj suprug je obišao sve apoteke u Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici i nije uspeo da ih pronađe, ponudio se da plati koliko to košta ali su odbili novac – iskustvo je jedne žene iz Sjenice koja se porodila u Prijepolju.

Čak dve trećine od ukupnog broja žena koje su popunile upitnik kažu da im nije bila dostupna epiduralna anestezija, dok četvrtini nisu bili dostupni lekovi protiv bolova. Svaka četvrta žena je rekla da nije dobila pravovremene informacije nakon porođaja kako je sve prošlo i kako je beba.

Žene govore da su se osećale i uplašeno i bespomoćno, tokom porođaja i da je potrebno samo više podrške, sigurnosti, uverenja da je neko tu, da će biti tu i da će podržati ženu koja se porađa na najadekvatniji mogući način.

Žene smatraju da bi imale bar iole pristojan tretman prilikom porođaja da je potrebno da vode privatno trudnoće, kod doktora koji su zaposleni u porodilištu i na neki način da počaste medicinske radnike i doktore – kaže Milenka Matić, psihološka savetnica u Udruženju „Start hab“ iz Kosjerića.

Skoro trećina žena koje su učestvovale u istraživanju su rekle da su po izlasku iz bolnice imale negativne emocije kada se sete kako su se babice i lekari o njima brinuli.

Kažu da su imale visoko poverenje u lekare i medicinsko osoblje, a sa druge strane da nisu dobile tretman sa dovoljno poštovanja, kao ni dovoljno informacija o samom procesu.

Uglavnom nisu su pitane za mišljenje u vezi sa određenim procedurama kojima su bile podvrgnute, poput epizitomije ili indukcije.

Kada je u pitanju osnovna opremljenost porodilišta, rezultati pokazuju da nema sapuna, toalet papira, a posebno ne higijenskih uložaka.

Imala sam tri porođaja u porodilištu u Prijepolju i sva tri pamtim sa zadovoljstvom. Mogu samo da pohvalim medicinsko osoblje, dok bi uslovi u samom porodilištu mogli biti mnogo bolji – kaže Emina Čokić.

Podeljeno mišljenje o tretmanu u prijepoljskom porodilištu dobili smo od još jedne žene.

Porodila me je divna doktorica, kasnije sam saznala da se zove Sanja, i što se tiče nje i babice Sabrine, zaista divnije osobe nisam upoznala, ponašanje prema ženi koja se porađa je kao iz bajke, pune podrške, razumevanja. Zahvalna sam im do groba. Kao i divnoj Jeleni koja brine o bebama.

Samo i samo zahvaljujući njenoj podršci ja sam uspela da dojim bebu, i svi trebaju kod nje na obuku kako se treba ponašati i brinuti o jednoj porodilji. A tzv. pedijatre koji su pregledali bebu i odmah preporučili dohranu treba zabraniti u onom porodilištu.

I zabraniti im da sarađuju sa brendovima, jer čim krenu da te ubeđuju da je bolje da počnemo sa dohranom jer, molim te beba od par dana nije dovoljno napredovala, odmah ti preporuče i koji brend tj. koju dohranu da kupuješ. Strašno – jedno je od iskustava podeljenih u istraživanju.

Žene su pokazale spremnost i hrabrost da javno ispričaju svoje priče iz porodilišta, što nam je uz anketu omogućilo dobar uvid u trenutnu situaciju. To će nam pomoći da se i dalje bavimo radom sa trudnicama i porodiljama, da budemo kanal putem koga će njihove priče i realni problemi doći do donosilaca odluka i zaposlenih u porodilištima, ali i šire javnosti.

Zaključak je da bi dobra informisanost i upoznavanje žene sa svim procedurama koje je očekuju u velikoj meri doprinelo smanjenju straha i boljem odgovoru na izazove sa kojima će se suočiti.

Rezultati ovog istraživanja će poslužiti kao osnova za bolje razumevanje i mapiranje propusta, nakon čega će „Start hab“ iz Kosjerića i televizija Forum kreirati preporuke za porodilišta u Zlatiborskom okrugu za poboljšanje tretmana trudnica i porodilja.

Sve žene kojima je potrebna direktna psihološka podrška u vezi sa tretmanom i problemima sa kojima su se suočile tokom trudnoće i porođaja, mogu je pronaći na besplatnom i poverljivom online servisu „Sa mamama“, koji vodi organizacija „Start hab“ iz Kosjerića.

Autorka: Aldina Salkanović TV Forum

Pogledajte i druge tekstove Užicemedia, o trudnoći, a potražili smo odgovor da li je karijera prepreka za rađanje.