Dugodišnja ste novinarka u lokalnim medijima: radili ste u nekadašnjoj televiziji – TV Čajetina, sada za portal „Zlatibor pres“ u okviru Sportskog centra Čajetina, pišete i za mesečnik „Zlatiborske vesti“, ali ste sigurno upućeni i pratite rad i drugih lokalnih medija u okruženju, portala, pre svega. Kako biste ocenili njihov rad sa stanovišta profesionalizma? 

– Rekla bih da je njihov rad uglavnom profesionalan, a daću i primer. Priloge koje moje kolege i ja pravimo za portal „Zlatibor pres“ šaljemo i drugim medijima: TV 5, TV Lav, TV Melos, TV Zlatar i druge. Ova saradnja većinom teče dvosmerno, jer pojedine vesti koje iz određenih razloga ne zabeležimo za „Zlatibor pres“, a smatramo da su zanimljive i korisne za građane opštine Čajetina, dobijamo od kolega sa nekih od pomenutih medija.

U ovom vremenu kada se mediji uglavnom finansiraju od projekata, reklama, ređe donacija i slično, ovakav vid saradnje je više nego dobrodošao, ali se uvek zna od koga je vest potekla jer su potpisani autori tekstova ili priloga. U većim medijima nije tako. Prilozi „Zlatibor presa“ koje, iz želje da se šire čuju vesti o važnim dešavanjima u našem kraju, prosledimo medijima sa nacionalnom frekvencijom, prisvojeni su.

UM U kojoj meri se poštuje novinarski Kodeks i važeći Zakon o informisanju?

– Upravo iz pomenutih razloga, rekla bih, izbegnuta je neka vrsta rivalstva koje ima u medijima sa nacionalnom frekvencijom, pa se među manjim medijima više poštuju novinarski Kodeks i Zakon o informisanju. Ličniji su kontakti, rekla bih, pa nikome nije u interesu da nepažnjom izazove negativnu sliku o sebi i time pokvari saradnju sa kolegama.

UM Da li po Vašem mišljenju, u tom smislu, postoji razlika u izveštavanju u medijima na lokalnom i nacionalnom nivou?

– Da, postoji. Lokalni mediji izveštavaju bez želje da od male vesti naprave senzaciju tamo gde za to nema nikakve potrebe, tačnije rečeno – nema ni opravdanja. I aršini kojima se meri odgovornost za pojedine vesti su drugačiji za novinare lokalnih i nacionalnih medija. Pojedina velika javna glasila mogu bez ikakve kazne da šire paniku, npr., tako nešto ne bi prošlo dobro kad su u pitanju manja. Svedoci smo i koliko su društvene mreže preuzele ulogu obaveštavanja građana o jako bitnim dešavanjima u zemlji, neposrednim izveštavanjem sa lica mesta. Šta za to vreme čine oni koji nas godinama unazad bombarduju parolom „vaše pravo da znate sve“?

UM Da li Vam se dogodilo da ste, na primer, Vi lično i nekolicina kolega, imali drugačiji pristup određenom događaju ili pojavi u odnosu na ostatak drugih pa ste se morali zapitati da li pišete o ostom dogaćaju ili pojavi?

– Možda moje kolege iz „Zlatibor presa“ i ja u tome imamo malo više sreće zbog slobode da odaberemo da li ćemo o pojedinim dešavanjima izveštavati javnost, pre svega, naše sugrađane. Jer, trka za tzv. senzacionalističkim vestima koje će biti obelodanjene pod bombastičnim naslovima nije ono što nas pokreće, posebno kada je reč o pojedincima i određenim događajima iz njihovih života koje mogu ostaviti neželjene posledice po njih, a ishitreno se prenesu u želji da se bude neko ko će prvi objaviti vest.

Da, bilo je pojedinih vesti koje su „odrađene“ od strane nekih kolega na način koji nije bio potpuno u skladu sa činjenicama, iz prostog razloga što se požurilo sa izveštavanjem i stvarnost ne bude prikazana onakvom kakva jeste. Ali, dešava se i da novinari ne dobiju potpune informacije od relevantnih ljudi, pa vest onda i bude spram datih odgovora: poluistinita.

UM Šta mislite zašto novinar, bilo da radi u lokalnom ili nacionalnom mediju, odstupa od profesionalizma?

– Na žalost, ima više od decenije kako se u Srbiji propagira transparentnost u radu svih državnih i društvenih institucija; govori se o slobodi medija, a nikad manje nije bilo ni jednog, ni drugog. Evo jednostavnog primera; ako u lokalu želimo da dobijemo određene bitne informacije od, recimo, EPS-a o određenom događaju (npr. razlogu nestanka električne energije na području opštine i tome kada građani mogu očekivati da se ponovo uspostavi redovno snabdevanje i sl.) primorani smo da pišemo zahteve Osobama za saradnju sa medijima te ustanove koje najčešće i nemaju sedište u tom mestu i nisu ni upućene u trenutno dešavanje o kojem se novinar raspituje.

Dok se čitava procedura završi – vest je odavno „bajata“, a novinar nije ispunio svoj cilj i dužnost: nije pravovremeno obavestio građane o nečemu što je bilo bitno za njihov život i rad. Mnoge firme takođe imaju svoje PR menadžere pa u javnosti dolazi do izvesnog zasićenja usled eksponiranja određenih ličnosti, za šta one same i nisu krive jer samo rade svoj posao. Ali, takav način funkcionisanja sveo je novinarski rad na neku vrstu „moljakanja“ za informacijama na koje se ima pravo. Tako bar (odavno) piše u Zakonu o informisanju i medijima.

UM Zašto je po Vašem mišljenju, važno da novinar obavlja svoj posao profesionalno? 

– Kako bi drugačije svet funkcionisao? Haotično, kao i u trenutnoj KOVID situaciji u kojoj ne možete predahnuti od već pomenutih bum-naslova koji privlače pažnju, „iskaču“ na internetu, ili masnim crnim slovima zure u nas po dnevnim listovima. A šta prenose? Strah i paniku. Tako je i sa televizijskim vestima. Pretvorile su ljudske živote u čekaonice: čekamo na sledeću vest da vidimo koliko ih je zaraženih,umrlih, izlečenih… Šta je novo u vezi virusa? Čekamo da vidimo ko je sledeći, gde smo u svemu tome mi, kada će sve proći? …

Mera je takođe važna u ovom poslu. Promišljanje, i pored velike tenzije, mora da postoji, jer nije baš svaka informacija upotrebljiva. A mislim da su mnogi mediji izgubili meru pod pritiskom mnoštva faktora. Biti profesionalan nije nimalo lako, a znam da su se novinari od vajkada susretali sa situacijama koje su i po njihov život bile kritične na ovaj ili onaj način; životno, ili profesionalno. Ali, ako odabereš taj poziv… Trebalo bi ostati veran samom sebi. Čak i ako su pritisci veliki.

UMDa li je teško istrajati na tom putu i ko može pomoći?

– Jeste teško, pogotovu što živiš od tog posla. A ako od nekoga zavisiš – koliko možeš biti objektivan? A moraš. Ko može pomoći? Pa, sećam se vremena u kojem si „popu mogao reći – pop, a bobu – bob“. U kojem sam verovala da će sve biti dobro jer je država uredila puno toga. Na papiru stoji da je i danas tako. Važe ista pravila, isti zakoni. Stvarnost je, na žalost, drugačija. Ko može pomoći? Mislim da sam i na to odgovorila.

Za kraj bih želela da razgovor završimo jednom molbom upućenom upravo nama, novinarima, a koju je davno sročila naša draga pesnikinja Desanke Maksimović:

 „… Zakrčene su zemlja i vasiona

od žalosnih o ljudskom biću vesti.

Objavite jednom na velika zvona

izmirenja, pokajanja, blagovesti.

 Ne vadite samo blato iz gata,

ima valjda, negde, i peska poneko zrnce,

poneka ljuspa zlata.

Javite nam katkad da su pomilovali

drugomišljenike, upornike i Crnce.“

Mirjana Ranković Luković, novinarka portala „Zlatibor pres“ i pesnikinja, rođena je u Valjevu.

U Užicu je završila Pedagošku akademiju.

Živi i radi u Čajetini.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Do sada je objavila više knjiga poezije: „Drugi  deo mene“ (1998.), „Lica ljubavi“ (1998.) i „Vetrovima unazad“ (2014.), a pripovetke su: „Nakon svih  ovih godina“ (1999.), „Peščano vreme“ (2003.), “Ulazeći u priču” (2005.), „Priče iz Pričevića“  (2011. godina).

- Advertisement -