Ratni dnevnici Užičana: Svoja svedočenja kroz dnevničke beleške tokom Velikog rata svakodnevno na frontu iznosili su ne samo obrazovani oficiri, vojnici, već i polupismeni seljaci koje je rat odvojio od svog zavičaja, njive i porodice. Zajedničko za sve ratne dnevnike je da su oni pisani srcem, kaže za „Užicemedia“ Slobodan Radović, užički profesor književnosti listajući „Ratne dnevnike Užičana od 1912. do 1918. godine“.
Izdanje ratanih dnevnika Užičana priredio je Istorijski arhiv, a autori, grupa istoričara- arhivista i profesora uspela je da klasifikuje dnevnike po vremenu i prostoru gde su nastajali, i po načinu kako su pisci dnevnika iznosili svoja zapažanja. Sa ove vremenske distance od gotovo jednog veka, veoma je značajno za današnju istoriografiju, ali i literaturu, što su takvi zapisi nastajali, što postoje, i što su objavljeni, kaže profesor Radović, i dodaje: „Krvavu hronologiju ratovanja i stradanja srpskog naroda ispisanu u apokaliptičnoj gradaciji, najpre balkanski, a zatim i Prvi rat, morali su pratiti zapisi učesnika u vidu najčešće dnevnika, a onda i memoara…“
Ratni dnevnici Užičana: Ko su bili pisci ratnih dnevnika u godinama Velikog rata?
– Pre svega to su bili ljudi koji su osećali unutrašnju potrebu za beleženjem i opisivanjem događaja. I obrazovani i polupismeni zapisivali su na frontu, – kaže Radović, i dodaje da su se ispod nevične i nevešte ruke, kao i ispod vične pisanju, pojavljivali kraći ili duži opisi nesumljiivh vrednosti, najbolje pokazuju ratni dnevnici Užičana nastali kao svedočenje o vremenu od 1912. do 1918. godine.
– Mi ovde u Užicu uspeli smo da sakupimo i u jednoj knjizi objavimo 17 ratnih dnevnika. Tako su se na jednom mestu našli zapisi, razmišljanja, svedočenja prote Milana Djurića, učitelja Mladena Simovića, oficira Milivoja Mlađenovića, seljaka Milivoja Ilića Jošanice, studenta Milana Janjuševića, seljaka Jevta Jeftovića, Jeftovog brata Ljubivoja, takođe seljaka, dokotra nauka i pisca Miloša Perovića, seljaka Milojka Savića, učitelja Aleksandra Terzića, seljaka Dragutina Trifunovića, opštinskog delovođe Mladena Ćaldović. Ovom spisku treba dodati i vrlo opsežan dnevnik užičkog privrednika Mališe Atanackovića i dnevnik učitelja Jevrema Čakarevića, oca legendarne Ljubice Čaklarević.
Učitelj Jevrem u dnevničkim beleškama donosi precizne slike o svom boravku u Francuskoj tokom ratnih godina, Užičanin Jevrem je i u Francuskoj učiteljevao, đaci su mu bila izbegli iz Srbije. Ovaj dnevnik tek posle sto godina ugledao je svetlost dana. Sačuvene su i objavljene četiri dnevničke sveske, 3 su sačuvane i objavljene u jednoj knjizi. Za to su se pobrinuli Jevremovi potomci i istoričar Milorad Iskrin. Učitelj Jevrem umro je 1939. godine, a imao je pored kćerke Ljubice još osmoro dece.
Ratni dnevnici Užičana: Dnevničke beleške o austrougarskoj okupaciji, bežaniji, ropstvu…
– Neki dnevnici užičkih ratnika objavljeni su još pre osamdesetak godina kao što je dnevnik književnika Miodraga Vergovića, jednog od 1300 kaplara, ovaj dnevnik objavljen je 1935. godine u „Užičkom glasniku“. Takođe treba pomenuti i autore dnevnika koji su iz druge pozcije, iz okupacionog položaja, pisali dnevnike. Takav je dnevnik pekara Milana Radovića, a u svojim beleškama pod nazivom „Samouki rukopis“ užički pekar Milan beleži ratnu situaciju, a zatim i strahovladu austrougarske komande u Užicu, beleške prate vreme od septembra 1912. do februara 1915. godine.
Svim ovim dnevnicima treba dodati i dnevnik Užičanina, prote Tadije Kostića pod nazivom „U bežaniji“, u kome prota slikovito opisuje period od okotbra 1915. do marta 1916. godine, a drugom svom dnevniku prota Tadija daje naslov „U ropstvu“. Oba protina dnevnika objavljena su u Gornjem Milanovcu odmah po završetku Prvog rata, dodaje naš sagovornik, i kaže da verovatno ima još zaturenih dnevničkih beležaka užičkih ratnika, ali ne treba zaboraviti i one koji su imali potrebu za naknadnim opisivanjem događaja iz Prvog rata, a to su uglavnom književnici.
Ratni dnevnici Užičana: Ratni dnevnici i istorija
– Na tom spisku je Miodrag Vergović i njegovo delo „I đaci ratuju“, Milan Janjušević „Hiljadu trista kaplara“, Dragoljuba Radovića „San i smrt redova Savića“ i Vukadina Sretenovića „Užička vojska“. Za razliku od književnosti, pisac ratnog dnevnika se javlja kao ušesnik opisanih dogadjaja, on na izvestan način postaje i književni junak, ali pravi istraživači uvek imaju na umu odnos dnevničke literature i istorije. Zna se, dnevnici pisani u ratu pisani su na brzinu, iznose se neki detalji, ne sagledava se istorija u celini, i obično se beleži samo jedan istorijski događaj, piše se u predahu, piše se o jednoj vojnoj jedinici, ili o pojedincu… objašnjava Radović i navodi:
– Seljak Milivoje Ilić Jošanica 1915. godine beleži kretanje svoje jedinice: „Krenuli smo za Strugu 20. novembra. Tu smo došli uveče i spavali smo. Dva dana smo tu čekali naš puk koji je bio na položaju. Drugog dana pred noć smo krenuli i došli u selo Radojište. Tu smo konačili. Jutrom rano produžili smo u selo Čiloš. I tu smo konačili…“
A ratnik, seljak Jevta Jeftović iz dana u dan beležio je događanja jedinice u kojoj se nalazi: „Dana 1. avgusta 1916. godine otišao sam kod prednjaka. Tamo sam primio dva konja, pa sam ih nahranio. Sledećeg dana vodili smo jaku borbu i rani se podnarednik Simo Marković, a 4. avgusta bila je jaka borba i razbiše nam točak na prednjem topu. Ovaj dan izgorismo 130 zrna topovskih. Dana. 5. avgusta sam se vratio na četvrti top, ovaj dan izgorismo 21. razornu granatu, 8 šrapnela i ovog se dana rani Andrija Saić. To veče premestismo se na drugi položaj. Izgorismo još 11 razornih i 8 šrapnela…„.
Eto to su dnevnici koji daju samo činjenice, bez razvijanja priče, jednostavno beleženje onoga što se događalo, ali i to su dnevnici pisani srcem, odnsono pisani sa željom da se obeleže vreme, događaji i ljudi, -konsatuje Radović, i upućuje nas na još nekoliko vrsta ratnih dnevnika Užičana:
Ratni dnevnici Užičana: Dnevnik oficira Mlađenovića
– Oficir Milivoje Mlađenović u svom dnevniku ovako opisuje jedan dan: „Danas je 1. maj 1916. godine, mesto Agios Matijas, Grčka. U 8 časova svi oficiri odosmo kod divizijskog groblja i spomenika. Izgrađeno je ovako: groblje sa prednje strane građeno od puta tesanim kamenom i gvožđem, unaokolo debelim direcima i debelom telegrafskom žicom. Grobovi su u srednini u 4 reda tako da je od puta ulaz u groblje i na ulazu vrata od gvožđa sa kvakom i bravom, basamci od kamena kroz groblje do spomenika… Sa leve strane spomenika stoji natpis: ‘Drinci svojim drugovima iz ratova 1914. 1915. i 1916. godine i grb belog orla, sa imenima onih koji su tu sahranjeni…'“
Oficir Mlađenović u svom ratnom dnevniku, na Božić, 25. decembra, po strarom kalendaru 1916. godine zapisao je i ovo: „Dolaze vojnici i čestitaju mi praznik, pijemo konjak i kafu i odjednom povikašei sastadoše se Rusi i Bugari. I zamalo jedna gomilica između rovova Rusa i Bugara stoje zajedno. I naši vojnici sastadoše se sa Bugarima između rovova, na sredokraći. Omah o svemu javim bataljonu. Narediše odmah da se naši vrate. Ja pošaljem vodnika da vrati naše vojnike, i on ode i vartiše se oni. Narediše, i artiljerija raspali šrapnelima u gomile između rovova, koji su tu izneli i piju i jedu. I svi se vratiše na svoja mesta, naši u naše rovove, Rusi u njihove rovove, Bugari u njihove rovove, bez gubitka i ikakvih posledica. Niko ne opali metka, sve se bratski završi…„, citira profesor Radović, i kaže, „ovaj dnevnički detalj mogao je biti izraz božićnog raspoloženja, ali i početni znak pacifizma, što je moglo biti opasno, te je artiljeriji naređeno da ih sve upozori…„.
Ratni dnevnici Užičana: Dnevnik studenta Janjuševića
Naš sagovornik nam skreće pažnju i na terću grupu ratnih dnevnika koji se odlikuju izvanrednim lirterarnim opisima, a takvi su dnevnici Miloša Perovića, Milana Smiljkanića, ali i Milana Janjuševića.
– Evo kako student Milan Janjušević opisuje 7. novembra 1914. godine: „Nebo se naslonilo na bregove. Planine se i ne vide. Sitna kiša sa susnežicom unakrsno veje. Raskaljan i razvaljen drum bez kraja. Gazi se do kolena. Dugačka kolona, dve čete đaka, podnarednika gazi sredinom druma i svaki čas se sklanja u stranu, preskače preko jarkova, da napravi mesta dugkačkim nizovima artiljerisjkih zaprega i komora u povlačenju iza koje se lelujaju arabe zapregnute mršavim kravama, prepune gubera, jastuka, šarenica i povezane pomodrele i neumivene dece. Pored araba pridržavajući se za kanate klizaju se starci, žene, odrasli dečaci i devojčice, do guše kaljavi, beznadno preleću pogledima kolonu podoficira. Traže oficire, starešinu, ne bili čuli neku utešnu reč…„.
Ratni dnevnici Užičana: Užički seljak i ratnik piše dnevnik
„Dan 28. mart 1917. godine je lep i vedar kao staklo. Put je uglađen kao tepsija. U 8 sati smo krenuli iz Banjice preko sela Gorničeva. Vetar gorski, pomalo ćarlija, te nas, dugogodišnje putnike, rashlađuje i olakšava nam pešačenje. Ševa visoko na nebu, u slobodi, izvija svoju pesmicu, a maćedonski ratari sa mrašvim vočićima i straom ralicom paraju tle zemljino, i oru…„, zapisao je seljak i ratnik Ljubo, a takođe posetski i jednostavnim stilom ratni dnevnik piše i seljak Jefto: „Božić je 1917. godina i još jedan Božić daleko od svojih čeljadi u Gojnoj Gori. Kad ćemo jednom kući? Niko ništa ne veli…„. A njegov rođeni brat Ljubivoje takođe neuki seljak, u februaru 1917. godine u svoj dnevnik zapisuje: „Danas sam dobio prvu dopisnu kartu od kuće i ona me toliko razveselila, te sam opet radosno išao u borbu…„
Ratni dnevnici i književna nauka
Profesor Radović, teoretičar književnosti, zaključuje, ratni dnevnici ne pripadaju ni jednom književnom pravcu, i književna kritika im odriče literarnu vrednost, ali ova vrsta literature veoma obogaćuju književnost jednog naroda i istorija književnosti im daje značaj:
– Ratni dnevnici su vrlo značajni za nacionalnu istoroju, ali i književnost. Koliko bi nacionalna književnost bila osiromašena i štura ako bi joj oduzeli ove dnevnike, memoare… I dok je u književnim delima koja opisuju ratno vreme dozvoljena dogradnja, mašta, ratni dnevnici su neposredni. Draž dnevničkog pisanja je upravo u isitnitosti kazivanja, gde je česta škrtost kazivanja, što je i osnovna osobina dnevničkog zapisa. Za sve dnevnike, svejedno da li su ih pisali obični vojnici ili oficiri zajedničko je, istorijski događaj gleda se iznutra, iz pozicije učesnika. I još nešto, svi ratni dnevnici Užičana pisani su srcem, to prosto moram više puta da naglasim. Sve je u njima jednostavno, posledica ličnog zapažanja, osećanja, iskreno do kraja….
Možda zbog svega toga i danas, jedan vek od događaja i nastanka dnevnika, ratne dnevnike iz Prvog rata treba čitati pažljivo, da bi se shvatila sva lepota i čistota entuzijazma u dramatičnim danima, mesecima i godinama Velikog rata, – zaključuje Radović.
Tekst: Novka Ilić
Foto: Radivoje Papić
Tekst je nastao u okviru projekta UŽIČKI HEROJI VELIKOG RATA – „A ja ću ispred svih vas…“, koji realizuje Udruženje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu, a koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
