Miljka Hadži Petrović, baštinik kulturnih i civilizacijskih okvira

Miljka Hadži Petrović govorila je u serijalu „Golootočani užičkog kraja“, o Ljubici Bubi Perišić, supruzi najpoznatijeg užičkog informbirovca Jovana Božića Letača. Miljka je bila dobra drugarica sa Bubom i na taj način bila svedok jednog teškog vremena.

Ramiz Hadžibegović u svom teksu o Miljki Hadži Petović piše:

Ovo je priča o jednom životu, neobičnom, ali uzorno doslednom, u ambijentu čvrstih tradicionalnih vrednosti, u kome žena može malo toga ili gotovo ništa da promeni; u svetu koji nije bio krojen po ženskoj meri; u jednom strogo hijerarhijskom društvu čija se pravila nisu mogla kršiti, a one su bile primorane, da mu se prilagođavaju. To je priča o ženi, hrabroj i beskompromisnoj, koja je u takvom ambijentu hrabro rušila nametnuta uverenja pokazujući svojom pouzdanom otmenošću kako se to radi, ne odstupajući od svojih vrednosnih i moralnih principa.

Ćilim po kojem je krojen životopis Miljke Hadži Petrović izatkan je raznolikim nitima neprevaziđene prošlosti u potrazi za odgovorima, za smislom, za istinom. Sistemi, ideologije, vremena, ljudi i interesi menjali su se, ali Miljkin odnos i odanost prema profesiji, prema istini, ostao je isti, nepokolebljiv. Umela je da prepozna mene vremena, ali im se nije mnogo prilagođavala. Od nje se učilo, a ko je hteo da uči, imao je od koga učiti. Prenosila je znanje poput otvorenog udžbenika.

Miljka Hadži Petrović – Rođena 1931. godine u Požegi.

Završava ekonomsku školu 1949. godine, kao odlična učenica. U vremenu planske raspodele kadrova, nakon završetka letnjeg kursa za nastavnike i učitelje, za predmet privredna matematika, postavljena je, sa nepunih osamnaeset godina, za stručnog učitelja u Ekonomskoj školi u Čačku.

U to vreme bila je jedna od najmlađih prosvetnih radnika u srednjim školama u Srbiji. Posle tri godine prelazi u Užice, gde zasniva radni odnos u Ekonomskoj školi. U međuvremenu, kao vanredni student, u januaru 1956. godine, završava Ekonomski fakultet u Beogradu i postaje prva žena diplomrani ekonomista u Užicu.

Odluka o pronalaženju sopstvenog puta bila je teška, a njeno ostvarenje puno mukotrpnih iskušenja. Za mnoge je lakše bilo ostati zaštićen kod kuće i nikuda ne ići, ali Miljka je znala da njen život tada može usahnuti, i zato se upustila u sopstvenu herojsku avanturu. U želji da sebi i potomstvu utaba bolju budućnost, njena posvećena nadarenost prevazilazi uobičajene životne okvire i sadržaje.

Od 1961. do 1971, godine radi u službi društvenog knjigovodstva, kao šef analize u filijali Titovo Užice, u kom svojstvu daje značajan doprinos razvoju informativno – analitičkih poslova i zakonskih propisa službe, koja pokriva sedam opština.

Miljka Hadži Petrović, obavljala je mnoge odgovorne funkcije

Na inicijativu i zahtev službe, preseljava u Beograd 1971. godine, gde u SDK Jugoslavije radi na najodgovornijim funkcijama: bila je nosilac najznačajnijih projekata platnog prometa; inicijator uvođenja savremenog informacionog programa,i novog sistema plaćanja u Jugoslaviji a kao predstavnik službe aktivno učestvovala u radu međuresorskih komisija saveznih organa i organizacija. Autor je brojnih stručnih tekstova i knjiga.

Kao aktivan društveno politički radnik bila je odbornik u SO Titovo Užice, član raznih komisija SK na opštinskom i republičkom nivou. Više puta javno pohvaljivana, novčano nagradjivana. Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem.

U mnogo čemu kao izolovani pojedinac, jaka, nezavisna, slobodna; angažovani pregalac u javnom prostoru, decentna gospođa i rođena dama, Miljka je ženski lik izuzetne snage, posebnog dara i potencijala. Jednostavno, dama superiorne inteligencije. U duhu svog karaktera, u vremenu starovremenskog obrazovanja i vaspitanja, ona je, pre svega, razumela svoju odgovornu profesorsku misiju, kao priliku da mladima osnažuje imunološki i mentalni sistem samoodržanja i snalaženje u svetu punom iskušenja.

Često je išla nenaviknutim vodama u kojima se nađe svaka mladost, a doslednost, istrajnost i odlučnost uvek su bili njena vrlina. Iako je pripadala patrijarhalnoj konvenciji, u kojoj teče krv stare porodične loze, tradicije i kulture, Miljka je bila čista od mnogo čega, čista i od predrasuda.

U ovoj bajatoj i gnjiloj duhovnosti, samoljubivo dekorisanoj i stilizovano duhovnoj ubogosti, digitalnog sveta i društvenih mreža, retko je sresti duhovnu prefinjenost, prodorni i moćni um koji u devedeset i petoj godini rečitošću razara rečitost, idiličnu romantičarsku emociju i romansu. Na radost, nama se to uvek događa kada smo u njenom društvu. Ona je pravi primer koji svojim darom, harizmom i izraženom intelektualnom crtom nadilazi godine i teška vremena.

Miljka Hadži Petrović, baštinik kulturnih i civilizacijskih okvira, izrazite kulture

Usled redukovanja neposredne komunikacije, socijalne izolovanosti i usamljenosti, čovek je danas zaboravio da priča, a govor je jedan od najviših oblika osmišljenja i ulepšavanja čovekovog života. Nestali su stariji koji su bili oratori i mudraci prethodnih vremena. Mnogi znaju pisati, ali se plaše izgovorene reči. Uostalom, svako govorništvo je koliko tvorevina duha, toliko i veština, budući da reči ne otkrivaju samo predmet govora već i govornika. I baš zato, ugodan je osećaj biti u Miljkinom društvu.

Originalana, jednostavna, direktna, pronicljiva i inteligentna, baštinik kulturnih i civilizacijskih okvira, izrazite kulture, pismenosti i pristojnosti, svojim delikatnim gospodskim duhom, ona je samosvojna pojava i autentična intelektualka, koja se drže svojih principa, predstavljajući svest i savest svog vremena. Sa posebnom aurom i alhemijom, sa lepim manirima, zrači energijom poverenja, mudrosti, znanja, otmenosti, gospodstvenosti. U svom bogatstvu visoke duhovnosti, gde god da se nalazi ona svoju prirodu sa sobom nosi.

Svaka njena reč je svetiljka jedne priče, intima i prozor jednog ili više života, sa istančanim osećajem za opažaj detalja, budući da je njeno iskustvo bilo pouzdanije i jače od gotove slike, a pogledi na ljude originalni i oštroumni. Za svakog pronalazi svoju suštinu, svoju meru razumevanja. Stvara utisak čarolije koja slušaoce prenosi u neku lepšu dimenziju vremena i prostora. Ko je nije slušao ne može razumeti, još manje osetiti snagu i moć njenih reči. Dok priča, činilo mi se da njen život nije sa njom, da je ispred nje, ili da će tek doći. Teško da ju je neka reč izdala, prevarila, zavela, ili uskratila poverenje i odanost.

Njena raskošna reč, lepa kao nebo, nije samo običan alat; takva beseda nas upotpunjuje, transformiše, resetuje, inspiriše i pomaže da otkrijemo sebe i druge.

Neko je rekao da je „reč najveće i najznačajnije čovekovo otkriće“, a Miljka poseduje memorijsko i retoričko bogatstvo, u najlepšem smislu te reči, koje će teško neko nadmašiti u tim i sličnim godinama. Iza svojih rečenica, mirnih kao u predvečerju rečna maina, tako rekonstruiše svoj život, a posebno delove sopstvenog detinjstva i mladosti. Seleći svoj glas od cvetnih pašnjaka u podnožje Zlatibora, Ovčar banje, Zlatara, Sopotničkih vodopada, ili pored Lima, sve do Beograda, ona je upisivala svoj glas u čežnjivu nostagiju, snova i priviđenja.

U ovom surovom i posrnulom svetu, lepota njenih reči i njihova raskoš i postojanost, jedre kroz svako vreme i bilo koju stvarnost. Njen pogled na svet, jednostavan kao jednostavnost, izražen je neobičnim registrom – na verbalno fascinantan način ona plete svoje uzbudljive svetove, seli se krećući kroz legende, običaje, šale, anegdote, dosetke.

Elegantna i kad prosipa jednostavne narodne izraze. Njeni monolozi, nalik na molitvu, puni su autoironije, simbolike, metafore, prefinjene alegorije. Kao dobri duh, ona svakoj naraciji veruje, držeći do stava i ubeđenja, do izbora i odgovornosti, do osećanja slobode. Ume da se našali i na sopstveni račun kad oseti da je opširna ili da zamara. Intelektualno i podsticajno, njene reči zavode, ali i opominju.

Miljka Hadži Petrović, omiljena profesoka kod učenika i kolega

Kao omiljena profesoka kod učenika i kolega, rukovodilac, analitičar, ostala je i ostaje zaslužnikom i baštinikom profesija kojima je, služeći se u javnom interesu, posvetila svu svoju ljudsku, životnu, radnu, etičku i stvaralačku energiju. Kao takva obeležila je jedno vreme, postavši orjentirom užičke prosvete.

U ambijentu čvrstih tradicionalnih vrednosti u kome žena može malo toga ili gotovo ništa da promeni, Miljka je menjala radne kolektive, ali nikada nije promenila nepromenljiva i večna pravila pedagoškog zanata – istinu, objektivnost, odgovornost i profesionalnost. Nije podnosila nikakve granice, ograde, stereotipe i tabue, malograđanštinu. Nikada nije odstupala od svojih vrednosnih i moralnih principa. I zato je Miljkina pojava u Užicu uvek imala karakter radosne i iznenađujuće senzacije. Privilegovani su se smatrali oni koji su bili u njenom društvu, a posebno prijatelji.

Nije htela da se povinuje ukusima i predrasudama, stereotipima i pomodarstvu. Mudra, tolerantna, taktična, blaga. Sada mi se čini da je u jednom životu imala više života, jer nikome nije ostala dužna. Na njenom licu se i sada očituje pozitivno osećanje radosti kojim trijumfuje u svakom razgovoru, dijalogu, polemici, raspravi, diskusiji. Da bi čovek imao taj dar, mora imati u sebi ljubav, kao bezuslovno pozitivan stav koji zauzima naspram sveta.

Utopljena u svoj narod, njihov moral, njihove mitove i jezik, svaka njena izgovorena reč je čuvar narodnog jezika, običaja, porodičnog sećanja; budilnik narodne svesti, narodnog ponosa i vrlina; to je temeljna škola i utočište svega što je dobro, lepo i uzvišeno. Kao daroviti baštinik predačke vatre, čuva svaku reč, pazi na njih. Ukazuje na potrebu očuvanja svog identiteta, svoje prošlosti, tradicije i samosvojnosti; unosi radost i optimizam u obična poznanstva, u dugogodišnja prijateljstva, ali i u živote onih s kojima se prvi put vidi.

Zavičajnu toponomiju kroz slojevite slike viđenog, inspirisane ličnim doživljajem, posebno čuva i neguje, što je prirodno stanje slobodne ličnosti.

Reči lišene svake banalne narativnosti podstiču maštu i podmiruju želju za neuobičajenim i neočekivanim. Njena retorika poseduje mnogo svetla i toplote, emotivnu i sugestivnu jačinu, a njene reči, koje izranjaju iz arhetipskih naslaga, čuvaju najveće tajne i neposredno generišu duhovnu dubinu njene ličnosti, meditivne i samorefleksivne personalnosti. Poseduje izvanrednu memoriju ali i potencijal da na jedinstven način tumači i analizira sliku društvenog stanja modernog doba i sveta, kako u lokalnim tako i globalnim okvirima, pronalazeći lepotu u sudaru svoje epohe i modernog doba.

Bila je i ostala ista osoba u različitim okolnostima, što je izazivalo simpatije i razumevanje drugih. Stvorila je svoj prostor vrednosti u koji nikad nije sumnjala, noseći u sebi neograničenu empatiju koja ne zna za distancu, ne pravi razliku između sebe i drugih, naših i njihovih, prijatelja i neprijatelja, bližnjih i stranaca; ona je građanin sveta.

Miljka Haži-Petrović je jedinstvena ličnost u novijoj društvenoj istoriji Užica i Beograda, i ono najbolje što građani Zlatiborskog okruga, mogu Srbiji dati na uvid. Ona je jedinstvo svoje tajne i svog objašnjenja. Drugačija od ostalih, neprolazno vredna, Miljka je svojim prosvetnim i društvenim aktivizmom udarila pečat za svako vreme i svaku stvarnost, a reč će ostati njena uzdanica uspravnosti i stoičnosti.

Ramiz Hadžibegović

Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!