Mileševski kulturni klub Sveti Sava: Uz jubilej novi broj Savindana

Mileševski kulturni klub „Sveti Sava“ počeo je sa radom 15. juna 1991. godine. Ovih dana obeležen je vredan jubilej – 35 godina rada. Uz svečanost i novi broj časopisa „Savindan“, koji je predstavio Srećko Gujaničić, profesor filozofije iz Nove Varoši.

Profesor Gujaničić je na predstavljanju časopisa uporedio Savindan sa pričom o pčelama i medu. Po njegovim rečima Savindan je duhovni med koji se cedi takođe jednom godišnje, ali u zimu.

– Mi koji pišemo redovno ili povremeno za ovaj časopis, jesmo pčele razasute i raštrkane širom Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovnine, i koje se sabiramo uz i niz Limsku dolinu, u Prijepolje, kao u košnici. Smatra se da kad nestane pčela, nestaće i ljudi. A zašto? Nisam dovoljno stručan da o tome govorim.

Ono što, međutim, znam jeste da pčele proizvode med i da je to jedna od najboljih namirnica na ovoj planeti. Najbolja, jer se dobija od hiljade cvetova konzerviranih za večnost.

Znam i to da se med, bar kod nas na planini, cedi jednom godišnje, u leto, oko Ilindana.

Slična priča je i sa Savindanom. Savindan je duhovni med koji se cedi takođe jednom godišnje, ali u zimu. A mi koji pišemo redovno ili povremeno za ovaj časopis, jesmo pčele razasute i raštrkane širom Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovnine, i koje se sabiramo uz i niz Limsku dolinu, u Prijepolje, kao u košnici. Ono što mogu da kažem jeste da je ovogodišnji rod bio više nego dobar.

Čitaocu se nude tekstovi raznog sadržaja. Od onih istorijskih, istorijsko-umetničkih, pedagoških, religijskih. Zatim, imamo priče, putopise, intervju, književnu kritiku, memoarsku prozu, semantičko-etimološka istraživanja, brojne prikaze, rodoslove. Čak i statistiku, ali i one tekstove koji su informativni i koji nas obaveštavaju šta se dogodilo između dva Savindana. Poezija takođe ima svoje značajno mesto i autore.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava Pored jubileja od tri i po decenije od osnivanja, Klub ove godine obeležava i 25 godina Nagrade koju MKK „Sveti Sava“ dodeljuje najboljim učenicima i učenicama prijepoljskih srednjih škola. Do ove godine dodeljene su 42 nagrade.

Prvonagrađeni učenik, pre 25 godina, bio je Goran Jakovljević, tada najbolji učenik Prijepoljske Gimnazije a sada jedan od donatora ovogodišnjih nagrada.

– Nagrade, priznanja ili stipendije koje sam dobijao u tom periodu bili su zadovoljstvo i potvrda da neko prepoznaje i ceni uloženi trud i rad. I predstavljali su mi podstrek da se i dalje maksimalno trudim tokom školovanja, napisao je uz čestitku sadašnjim dobitnicima u svojoj poruci inženjer elektotehnike Jakovljević. On je podržao ideju Kluba da i drugi dobitnici ove nagrade postanu darodavci nagrada sada najboljim đacima.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava – Ove godine su nagrađeni:

• Nikola Gojaković, učenik Prijepoljske Gimnazije,
• Anja Mandić, učenica Ekonomsko trgovinske škole i
• Emir Porović, učenik Tehničke škole.

Svi su odlični đaci, sa zapaženim rezultatima na takmičenjima od opštinskog do republičkih nivoa.

Pored Jakovljevića prvog dobitnika nagrade, pre 25 godina, nagrade su darivali i drugi. Apoteka „Viva“, vlasnice Elze Dijab, čiji je sin Adis Dijab, takođe dobitnik Nagrade 2010. godine i mladi preduzetnik Ivan Sekulić, vlasnik firme „Rasno“ DOO.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava „Kad nismo imali državu imali smo kulturu“

Pošto je akcenat na duhovnosti, počećemo od sveštenika: Predrag Šćepanović koji u svom slovu o Svetom Savi kaže: „Kad nismo imali državu imali smo kulturu“.

Verujem da u ovoj rečenici leži i smisao našeg časopisa. Jer Savindan podiže kulturni nivo našeg kraja, i cele Srbije, održavajući svest i pamćenje u slučaju nekih, ne dao Bog, još težih vremena. Takvu situaciju smo već imali u Poljskoj nakon rušenja Berlinskog zida.

Njihova tadašnja politika se zasnivala na ulaganju u kulturu, posebno amatersku. Jer su Poljaci, ispostaviće se tačno verovali, da ako održe kulturni život i duhovnost u svom narodu, ni ekonomski napredak neće izostati. Obrnuto, ne mora da važi.

Za vreme osmanske vladavine mnogi naši muslimani sa Turcima nisu imali ništa zajedničko osim vere

Od istorijskih i tekstova iz oblasti istorije umetnosti, prednost dajemo Salihu Selimoviću. Iz više razloga, a ovoga puta, jer nas i naslovna strana na to obavezuje. Profesor Selimović se u svom radu bavi zajedničkom borbom pravoslavaca i muslimana u Bosni i Hercegovini u periodu od Berlinskog kongresa do Aneksione krize.

Zašto je ovaj period zajedničke borbe zaboravljen, pita se profesor Selimović. I krivi „odsustvo srpske državne ideologije i jasno definisanog srpskog nacionalnog programa u Jugoslaviji od 1918. pa sve do danas. I kaže kako je to: „uslovilo da se ova srpska ratna i oslobodilačka sloga muslimana i pravoslavnih postepeno zaboravi i da se njen duh ukloni iz svesti mlađih generacija i kod jednih i kod drugih.“

Profesor opominje i da za vreme osmanske vladavine mnogi naši muslimani sa Turcima nisu imali ništa zajedničko osim vere, dok su sa pravoslavnim sunarodnicima delili isti mentalitet, običaje i moralno shvatanje života.“

„Sjećanje na staru sjeničku čaršiju“

Tekst „Sjećanje na staru sjeničku čaršiju“, profesora Novaka Nedića govori o tome kako se kroz istoriju formirao grad na Pešteru. Zbog čega je taj grad bio značajan u vojnostrateškom smislu. Kako je nastala tvrđava, a kako palanka koja će, kao stara čaršija svoje konačne obrise dobiti na potezu upravo od pomenute tvrđave do Valide sultan džamije.

Iz teksta saznajemo i kako se menjalo stanovništvo u ovom kraju nakon Velikog Bečkog rata i velike seobe Srba, i kako su to prazno područje u početku naseljavali albanski marisoli i muhadžeri iz Budimskog sandžaka, kao i da su se broje migracije i promene u strukturi stanovništa događale i kasnije.

Doček „sinova tisućljetne kulture“

O vlasti NDH-a u Novoj Varoši, od maja do septembra 1941. godine, tačnije od dočeka „sinova tisućljetne kulture“ na Zebinovcu od strane lokalnog stanovništva, do odlaska istih nakon pobune ustanika, kradom, preko Draževića ka Priboju, a pre dolaska italijanskog bataljona „Bolcano“, saznaćemo iz teksta mladog, darovitog i dovoljno iskusnog istoričara Filipa Bjelića.

Taj period od nekoliko meseci vlasti NDH-a na području Nove Varoši, Bjelić je opisao hiruški precizno, nepristrasno i zanimljivo. Što je najvažnije dobro opskrbljen podacima. Ovaj tekst će posebno biti zanimljiv za čitanje Varošanima. Jer se imena i prezimenama tadašnjih žitelja mogu ponovo sresti kod njihovim potomaka, koji i danas žive u gradu pod Zlatarom.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava Susret u logoru Hajnihsgrinu u Češkoj

Iz teksta Igra sudbine, Boška Kopunovića saznajemo kako su se Petar Obućina i Spasoje Dilparić, rođaci iz novovaroškog Bukovika i unuci prote Miluna, nakon Golgote Prvog svetskog rata, sticajem neobičnih okolnosti, sreli u logoru Hajnihsgrinu u Češkoj.

Ceo jedan roman je stao u ovaj tekst i mogu reći da me je posebno dotakao. Ne samo što se radi o mojim zemljacima, već mi je vratio sećanje na posetu Češkoj i Karlovim Varima. Gde će nam vodič ispričati priču kako je devedesetih godina prošlog veka, bežeći od rata u Jugoslaviji. U tu banju došao jedan srpski lekar i ljubitelj pečurki. I koji je tražeći gljive po okolini, na jednoj livadi, naleteo na grob zarastao u travu. A na kome će, pošto razgrne travu, pročitati da je pokojnik rodom iz Čačka.

Doktor je potom angažovao petnestak naših momaka koji su studirali tada u Pragu, među njima i našeg vodiča, i oni su volonterski počeli da tragaju za grobovima i uređuju to, ispostaviće se, srpsko groblje od skoro četiri hiljade upokojenih.

O Simbolici vladarske odežde i dinastičke ikonografije na freskama

Mirko Antonije Malešić govori o Simbolici vladarske odežde i dinastičke ikonografije na freskama manastira Mileševo

Autor nas upoznaje da vladarska odežda i način predstavljanja članova loze Nemanjića na freskama imaju posebnu težinu i da nisu tek vizuelni ukras, već sredstvo kojim se artikulišu poreklo vlasti, odnos prema vizantijskom carstvu, unutrašnji poredak u dinastiji i mesto Srbije u pravoslavnoj vaseljeni.

„Što je viši status ličnosti“, kaže Mališić, „to je odežda bliža carskom kanonu: purpurne i zlatne haljine, brokat, dvoglavi orlovi, raskošni pojasevi i žezla čine da se Nemanjići pojavljuju ne kao lokalni kneževi, već kao vladari koji pretenduju na univerzalni legitimitet.

Mileševa se, stoga, ne može posmatrati samo kao izvanredno delo arhitekture i zidnog slikarstva, piše Malešić, već kao vizuelni dokument državne ideologije.

Freskama se u svom tekstu bavi i Dragiša Milosavljević. On nas upoznaje sa žitijem Svete Tekle i njenim kultom kao u srpskom, tako i kod drugih balkanskih naroda. Postavljajući pritom pitanje što se desilo sa njenom isceliteljskom freskom koja se nalazila na zapadnom zidu hrama Svetog Nikole u Brekovu kraj Arilja.

Ovoga puta o ikoni, a ne o fresci, piše Zoran Malešić u svom putopisu „Krasnici Čajničkoj u pohode“

Malešić s prijateljem putuje preko Pljevalja i Boljanića do Čajniča, gde se nalazi pomenuta ikona. Kako je ikona od Jerusalima, preko Pribojske Banja došla do Čajniča, pročitajte u ovom putopisu.

U prilog tekstu profesora Selimovića o burnom 19. veku na ovim našim područjima i slozi muslimana i pravoslavnih može upravo da posluži i podatak iz ovog putopisa. Jer nas Malešić informiše da su, citiram: „Čajnički muslimani hteli oružjem da spreče vraćanje ikone u Banju, kad je manastir obnovljen 1868.“

Tekst Branka Todorovića pokušva da odgonetne čiji se grb nalazi na haši, tj. čohanom pokrivaču koji se stavlja ispod konjskog sedla, a nađen je u riznici Hilandara. Tumačeći simbole tog kvadriranog grba, stručnjaci otkrivaju o kome je reč. A pored tog detektivskog momenta, ono što čitaocu može zapasti za oko jeste značaj i razvijenost diplomatije u 17 veku. S obzirom da je pomenuti plemić službovao za Mletačku republiku sve od Nizozemske do Konstantinopolja.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava „Simbolika imena Vuk“

U tekstu „Simbolika imena Vuk“, profesora Jovana Milanovića saznajemo da prezime oličava i predstavlja tradiciju, poreklo, koren i pretke, a ime – samu ličnost, kao i da su vlastita imena zaživela tek kad su ljudi počeli da obitavaju u zajednici.

Zašto su neka imena ostala, a neka druga se izgubila, i zbog čega je ime Vuk i danas veoma prisutno, ne samo u srpskom, neko u različitim oblicima indoevropskih jezika, saznajte sami, da vam ne bih, unapred otkrivajući razloge, uskratio zadovoljstvo čitanja ovog istraživanja.

Profesor književnosti Mirko Ikonić u ovom broju Savindana predstavio se sa tri teksta

Prvi je intervju sa Gordanom Boranijašević, njegovom koleginicom po peru i struci. Na profesorova pitanja mogli smo čuti odgovore naše poznate pesnikinje o svom dugogodišnjem iskustvu bavljenja poezijom. Značaju pesništva nekada i sad, kao i samim pesnicima, za koje Gordana reče da su večna svežina sveta. Pesnikinja će izneti i svoje mišljenje o kulturi uopšte, medijima, školstvu. Kao i savremenom svetu i jeziku koji trpi uticaje tog savremenog sveta i koji se, kako lepo primećuje „i u jeziku sunovratio“.

Drugi Ikonićev tekst je iz oblasti književne kritike i referiše na stvaralaštvo Rasima Ćelahmetovića. Koji je ostavio dubok trag u kulturnom i javnom životu našeg kraja u poslednjih nekoliko decenija. Ovaj tekst je pisan nekako „iznutra“, jer je reč o dva čoveka koji su Pribojci, generacijski bliski, a pre svega pesnici.

Ikonić je u ovom broju objavio i jednu svoju pesmu o tome koliko je čoveku malo potrebno da bi bio srećan. Preporučujem je vašoj pažnji, budući da je mene, iako se zovem Srećko i trebalo bi da znam šta to znači biti srećan, ipak prilično šokirala.

U Savindanu je i priča Crvena dolama

U Savindanu je i priča Crvena dolama, deo romana u nastajanju autora Draga Avramovića. Odlomak prati sudbinu kneza Petra Ikonića. Koji je, ne žaleći vlastite novce i konje, išao čak do Stambola da umoli vlast ne bi li se obnovila crkva u Podblaću, koju je Mehmed paša Sokolović podigao svojoj majci za molitvu. Međutim, ljubomora lokalnih Turaka dovodi do tragedije. Neću reći i kakve…

Tu je i priča, Mileve Malešić, koja kroz lik Nane govori o teškom položaju žena u nekadašnjim zadrugama, posebno ako su rodile jedno dete, uz to i žensko.

Mileševski kulturni klub Sveti Sava Stanje u današnjoj srpskoj prosveti

Da statistika ne mora da bude zamorna i dosadna, videlo se iz naizgled suvoparnog teksta o školama u našoj okolini krajem devetnaestog veka. Deo koji izdvajam iz fus-note me je nasmejao, ali i opomenuo da stanje u današnjoj srpskoj prosveti i nije toliko loše kao što mislimo.

U toj fus-noti, stala je, naime, cela jedna priča koja govori da je izvesni učitelj Marić u toku školske 1894/95. otišao na izdržavanje zatvorske kazne i pošto mu nije nađena zamena, učenici trećeg i četvrtog razreda kojima je predavao nisu ništa naučili i moraće da ponove razrede. Iako će do početka nove školske godine izaći iz zatvora, revizor smatra da Marić „ni u kom slučaju ne može ostati učitelj u tome mestu“.

„Oprostiti se može, a zaboraviti ne sme“

Zoran Šaponjić je jedan od najboljih srpskih novinara i taj ga glas odavno prati. Nije to moje mišljenje, već mojih kolega s kojima sam radio tri godine u jednoj beogradskoj redakciji. Šaponjić u tekstu „Oprostiti se može, a zaboraviti ne sme“ govori o životu koji se ne može uništiti.

Glavni junak je Cvetko Ristić iz sela Kušića nadomak Skelana. Kome je u minulom ratu, te 1993. pobijena cela porodica. A on ostao sam sa četrnaest godina. Danas, kad Šaponjić ponovo pravi priču o tom tragičnom događaju, umesto dečaka za sagovornika ovoga puta ima odraslog čoveka. Koji je u međuvremenu stekao svoju porodicu, obnovio roditeljsku izgorelu kuću i što je najvažnije opet se smeje.

Da nam svi tekstovi nemaju tu tragičnu notu, pobrinuo se Radoslav Vesnić Mlađi

On se seća svoje novosadske mladosti i poznatih umetnika koji su doprinosili kulturi ne samo Novog Sada u kome su stvarali, već i cele ondašnje države. Saznaćemo neke zanimljive stvari o Miri Banjac i Miki Antiću koje je autor poznavao lično.

Uz lajt motiv brusa, belegije ili beleđije, koja se prenosila s kolena na koleno, i vredela dobra vola i simbol je života i trajnosti plete se roman, Draga Avramović o svom porodičnom stablu. Onim Avramovićima iz pribojskog sela Gođešina od 1710 do danas, kroz 12 kolena. Novinar Dragoljub Gagričić nam daje prikaz pomenutog romana.

O Ljujićima iz Gobata, i rodoslova pomenute familije koju je uradio Radoje Ljujić piše Željko Dulanović. „Kopajući“ po arhivama, matičnim i crkvenim knjigama, po sećanjima starijih bratstvenika, od kojih su neki poživeli duže od 90 godina, kao i uz pomoć savremenika, Radoje je uspeo da na porodično stablo sabere sve Ljujiće poreklom iz tog bistričkog zaseoka.

Posredno se rodoslovom bavi i Borisava Čelikovića koji piše o etnografskim beleškama Radoslava Pavlovića, a koji je u periodu od 1948 do 1952 istraživao Goračiće, Kulu i Aljinoviće. U tekstu se govori o porodicima koje naseljavaju ova sela, koliko ih ima po kućama, odakle su došli i koju slavu slave, i šta se dešava s njima „ako zapadnu u krv“.

U ovogodišnjem Savindanu je i nekoliko nekrologa, kao i tekst – Umesto sveće sa sličnom tematikom. Izdvojio bih onaj koji govori o Ljubu Šuljagiću koji nas je napustio prošle godine. Reč je o profesoru književnosti, dugogodišnjem direktoru prijepoljske gimnazije, kulturnom radniku i plodnom piscu…

Tekstovi koji se tiču sadašnjosti

Veoma važna stvar u ovogodišnjem Savindanu su oni tekstovi koji se tiču sadašnjosti i izazova na koje mora da odgovori savremeni čoveka.

Saznajemo tako da je Forum žena Prijepolja obeležio četvrt veka trajanja. Promovišući sve ove godine prava žena, borbu protiv nasilja i ekonomsko osnaživanje.

Zatim je tu tekst Amele Bajrović o ulozi Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Na stvaranju jedinstva među mladima u Srbiji i rušenju predrasuda. Mladi Pazarci su, jezikom muzike, bili hit godine.

Za kraj bih izdvoji dva teksta koja bih voleo da sam ih sam napisao.

Kolika količina ljubavi je dovoljna da ne ugši? pita se u svom tekstu Prezaštićeno dete vaspitačica Sanja Stevanović.

Ona analizira zašto je značajno da dete ne bude previše zaštićeno. Uzima za primer pad tokom igranja, koji ne može puno da našteti telu koje je gipko. Ali da najveći značaj ima za razvoj mozga, pošto je reč o organu za preživljavanje koji bi trebalo da savlada svaku problematičnu situaciju.

„Ukoliko nema takvih situacija, ne razvijaju se mnoge regije mozga, što povlači zaostajanje razvoja i ostalih organa.“
Ona opisuje kako su nekada deca pešačila do škole, koliko je značajno za razvoj deteta ako malo pokisne ili promrzne, dok danas, kako ova autorka ironično primećuje da „stanje ispred škola, kad padne kiša liči, na vanrednu situaciju.“

Drugi tekst je Vlade Milinkovića, „Na tromeđi sećanja“

Čitajući ovaj putopis, imao sam utisak kao da gledam ponovo Staklera od Tarkovskog u kome je centralna radnja filma odlazak u Zonu ili povratak samom sebi. Taj povratak nimalo nije lak, jer srećemo predele koje su lepi i koji su nas formirali, a nakon toliko godina su ostali pusti, bez ljudi.

„U mom detinjstvu, život je tamo bio jednostavan i težak, a svet ogroman kao nebo iznad livada“, kaže autor. U međuvremenu su stari pomrli, mnogi su se odselili i selo se smanjilo u Milinkoviću. Prestala je učestalost njegovih zavičajnih hodočašća, jer je odlazio uglavnom na sahrane preostalih rođaka.

Kuće su me dočekale kao dugo nečitane knjige. U ponekoj se još živi – tiho, skromno, gotovo neprimetno. Znao sam da su to poslednje reči jednog govora koji neumitno nestaje. Obuzela me nelagoda od iskrsle strepnje – možda je ovo prostor koji je već pristao na svoj kraj?, piše Milinković.

Neka ovogodišnji Savindan i oni koji će se štampati u budućnosti budu naš doprinos tome da još nismo pristali na kraj.

Tekst i foto: M.M.

Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!