Novinarstvu u Srbiji, čak više od „klasičnih opasnosti“ koje stižu iz „otuđenih centara moći“ – a to su politički pritisci, ucene, pretnje, cenzura, sudski procesi, fizički napadi i druge metode i modeli ugrožavanja bezbednosti, zakulisne igre, uskraćivanje oglašavanja, dirigovano konkursno sufinansiranje, interesi vlasnika-tajkuna ili korporacija u medijskom biznisu – prete autoimune bolesti.
Otkad je sveta, veka i žurnalizma, spoljašnji uticaji su prirodni neprijatelji profesionalnog novinarstva, nešto kao neizbežni pratilac i sveprisutna uhoda slobode javne reči, i to je konstanta na koju treba da računa svaki početnik od trenutka u kome prvi put sedne pred beli ekran.
Dejstva sila iz spoljnog sveta nisu, dakle, nešto što bi trebalo da nas preterano čudi; zabrinjavajuće je to što gotovo da ne postoji odgovor, što izostaje ujedinjena i organizovana reakcija novinarskog esnafa.
Duše na prodaju
Scena se pravi tako što treba da prestanemo da se prebrojavamo ko je koliko veliki i ko ima više lajkova, tako što treba da potisnemo pomisao da smo konkurenti, jer smo pre svega kolege; i da širimo svest o tome da se, uprkos razlikama i različitostima, bavimo jednim vrlo ozbiljnim poslom: čuvanjem demokratije.
Perverzni proces „dvosmerne saradnje“ je kompatibilan – ofanziva osvajača jača, a novinari se svojevoljno odriču legitimnog prava na samoodbranu; uljeze čak uz dobrodošlicu puštaju u svoj peterac, pa režimlije, korporacije i lobiji osvajaju medije bez otpora; kao posledica, u javnosti se stvara poželjna i često lažna slika sveta…
Nasuprot zemljama u kojima medijski pluralizam zaista postoji, kao i odgovornost za javno izgovorenu ili napisanu reč, u srpskom mejnstrim novinarstvu – na veliku žalost, ali i sramotu naše profesije – prečesto se pojavljuju, njime, zapravo, dominiraju, duše na prodaju, „kolege“ i „koleginice“ spremne na „saradnju sa okupatorom“; ta lica na stalnom ili povremenom radu u žurnalizmu, dobrovoljnom i naglašeno fleksibilnom kooperativnošću, ne samo da, iz perspektive profesionalnog novinarstva, urušavaju sopstveni ugled i renome medija u kome rade ili ga uređuju, ne samo da ozbiljno obezvređuju standarde i ruše dostojanstvo profesije nego nanose i nesumnjivu štetu zdravlju društva.
Izgleda, dakle, da su novinarstvo pretežno, natpolovično, skoro potpuno, nepotiskivo… zauzeli poslušnici i „nečiji ljudi“. Zbog kojih interesa oni nude na prodaju svete principe profesije?
Novinari u velikim gradovima, pre svega u Beogradu, imaju krucijalnu odgovornost, moralnu obavezu i kolegijalnu dužnost da ne posmatraju medijske aktere u celoj Srbiji beogradocentrično, nego da gde god mogu i kako god mogu pomognu kolegama i koleginicama u „unutrašnjosti“.
Svakako ne zbog ideologije, jer ko se više spori oko ideologije kad je nema, kao ni političke filozofije, društvenih vrednosti i „crvenih linija“. Medijska moć i veliki novac mogu da budu dovoljno jak motiv za vlasnike, direktore, menadžere i urednike; ali zašto u tome učestvuju ostali novinari, oni koji svojim radom daju pogonsko gorivo i legitimitet opisanom setingu? Zašto kolege pristaju da za par stotina evra budu „topovsko meso“, kad se toliko para može zaraditi i na nekom čestitom poslu, ubacivanjem letaka u sandučiće, recimo? Zato što se poslušništvom otvaraju perspektive napredovanja? Zar je to dovoljan motiv? A gubitak čistog obraza i mirnog sna plativa cena?
U toj sistematizaciji poremećaja „unutrašnje novinarske etike“ posebna mesta zauzimaju autocenzura, jer ona nije pokazatelj silništva moćnika, nego odsustva elementarne kuraži samih novinara; pokušaji podmićivanja, jer u tom trulom odnosu učestvuju najmanje dve strane, od kojih je jednoj (promenljivoj) to uobičajena forma ostvarivanja ciljeva, a druga je, po pravilu, novinarska; i, najgora od svih pošasti – odsustvo uzajamnosti i kolegijalne solidarnosti.
Nedostaje nam saosećanja i koordiniranih poteza koji bi uspostavili protivtežu, zaustavili slobodan pad zanatskih i moralnih normi i obuzdali pomahnitalu medijsku manipulaciju.
Ako neka akcija i dobije zamah širi od redovnih aktivnosti novinarskih udruženja, Medijske koalicije i Grupe za slobodu medija, ona bude kratkog daha i nekonzistentna, kao što je to bilo sa protestom „Novinari ne kleče“; ili se akteri vrlo brzo rasloje na „pokretače inicijative“ i „one koji su se priključili inicijativi“, kao što je to bio slučaj sa združenim delovanjem nevladinih organizacija i medija tokom kampanje „Stop medijskom mraku“.
Kako pomoći pokret otpora?
Novinari se svojevoljno odriču legitimnog prava na samoodbranu; uljeze čak uz dobrodošlicu puštaju u svoj peterac, pa režimlije, korporacije i lobiji osvajaju medije bez otpora; kao posledica, u javnosti se stvara poželjna i često lažna slika sveta…
U tom smislu, novinari u velikim gradovima, pre svega u Beogradu, imaju krucijalnu odgovornost, moralnu obavezu i kolegijalnu dužnost da ne posmatraju medijske aktere u celoj Srbiji beogradocentrično, nego da gde god mogu i kako god mogu pomognu kolegama i koleginicama u „unutrašnjosti“. Jer ta sprega politike, biznisa, policija i kompromitovanog novinarstva još se lakše uočava i detaljnije sagledava u manjim sredinama, u kojima nije potrebna društvena lupa da bi svi mehanizmi degradacije profesionalnog novinarstva bili belodano vidljivi. Ključno pitanje jeste kako i čime osnažiti profesionalce unutar novinarskog esnafa, kako pomoći pokret otpora i proširiti raspoloženje za odbranu temeljnih načela profesije.
Protivnapad u lokalnim sredinama novinari treba da počnu od definisanja dodirnih tačaka i pronalaženja minimalnih zajedničkih interesa; dakle, od malih, jednostavnih i besplatnih gestova, od ustanovljavanja nepisanih pravila, praktikovanja manira takoreći.
• Počnimo od toga da se skupa radujemo kada koleginica ili kolega dobiju nagradu ili priznanje i da se zajedno oprostimo od nekog iz našeg kruga kada se preseli na onaj svet.
• Hajde da uzajamno koristimo resurse i da nesebično otvaramo i ustupamo prostor jedni drugima.
• Zašto ne bismo formirali neku vrstu pula kroz koji bi redakcije svakodnevno razmenjivale informacije opšteg tipa, o unutrašnjem funkcionisanju mreže, kao i o seminarima, stručnim praksama, studijskim putovanjima, konkursima, konferencijama, stipendijama, kursevima…
• Bilo bi korisno da organizujemo debate, okrugle stolove, predavanja, savetovanja o stanju u našoj branši, proteste kada zatreba.
• Od suštinske je važnosti rad sa mladim novinarima i upućivanje u tajne zanata na osnovu vrednosti koje su potpuno suprotne „izveštavanju“ o tome kojoj su pevačici „sevnule gaćice“ i da li „Stoja ima strije“.
• Javnost treba glasno obaveštavati o pritiscima na redakcije, o uslovima u kojima radimo, o neprimerenom tretmanu i nipodaštavanju novinara, ali i javno kritikovati kolege koje se ne pridržavaju zanatskih i etičkih standarda, čime obezvređuju poziv.
• Treba da pažljivo analiziramo očigledne malverzacije u proceduri odlučivanja o raspodeli novca iz budžeta namenjenog za konkursno sufinansiranje medijskih projekata, ali i partnerski aplicirati na te javne pozive.
• Zajedništvo bi se moglo pokazati i sinhronizovanim objavljivanjem istih tekstova istog dana, koje bi pisali autori iz više redakcija, i uzvratnim postavljanjem banera i linkova na sajtovima.
• Na kraju (a u stvari na početku), scena se pravi tako što treba da prestanemo da se prebrojavamo ko je koliko veliki i ko ima više lajkova, tako što treba da potisnemo pomisao da smo konkurenti, jer smo pre svega kolege; i da širimo svest o tome da se, uprkos razlikama i različitostima, bavimo jednim vrlo ozbiljnim poslom: čuvanjem demokratije.
Drugim rečima: novinarsku profesiju (kao ni bilo koju drugu) ne može da uništi niko izvana, to mogu da učine samo sami novinari iznutra. Kao što samo mi možemo i da je obnovimo.
Autor je novinar iz Pančeva, urednik portala pancevo.city
Foto: Snežana Ćuruvija
Izvor: Cenzolovka
