Užička republika je naziv za oslobođenu teritoriju zapadne Srbije i Šumadije, koja se od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine, za vreme Drugog svetskog rata, 67 dana, nalazila pod kontrolom Narodnooslobodilačkog partizanskog pokreta. Centar teritorije, po kojem je i dobila naziv bilo je Užice.
Narodnooslobodilački pokret uspeo da formira svoju prvu slobodnu teritoriju i izvrši organizaciju života i pozadine. U oslobođenom Užicu je bio centar ustanka u Jugoslaviji i u njemu se nalazilo vojno i političko rukovodstvo NOP-a — Vrhovni štab i Centralni komitet KPJ, kao i druge vojno-političke organizacije. Funkcionisala je partizanska fabrika oružja i izlazio list „Borba“.
Užička republika prestala je da postoji 29. novembra 1941. velikom ofanzivom snaga Osovine potpomognutom četničkim odredima. Partizani su tog dana pretrpeli poraz na Kadinjači.
Prilikom povlačenja preko Zlatibora, u novembru i decembru 1941. godine, pratile su ih nemačke jedinice, koje su tada, čineći užasan zločin nad ranjenicima i zlatiborskim civilnim stanovništvom, streljale osam boraca Druge čačanske partizanske čete, pet boraca Šeste ibarske partizanske čete, osamnaest boraca Tamnavskog partizanskog bataljona, kao i 41 civilna meštanina Zlatibora.
Partizanska fabrika oružja i municije je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Užička republika je ujedno bila i prva veća oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi.
Od radnika Fabrike oružja formirana je partizanska četa koja je bila u sastavu Radničkog bataljona Užičkog odreda. Podzemni tuneli su po zamislima inženjera Vladimira Smirnova adaptirani za potrebe Fabrike i kao civilno sklonište. Prostor poprečnog tunela korišćen je za smeštaj materijala i proizvoda Fabrike.
Partizanska fabrika oružja i municije radila je do 22. novembra 1941. kada se dogodila tragična eksplozija u kojoj je izginula čitava smena radnika i civili zatečeni u skloništu.
Užička republika, u jesen 1941, nije bila homogena teritorija sa jednom vlašću i jedinstvenim oružanim snagama. Za sve vreme postojanja za nju je karakteristično dvojstvo vlasti, vojski i komandi, ali su odlučujući pečat celoj organizaciji vlasti i odbrane davale snage narodnooslobodilačkog pokreta, sa komunistima kao jezgrom, naročito po svojoj vojnoj snazi (25.000 boraca naspram nekoliko hiljada četnika). Postojala su dva odvojena štaba — Vrhovni štab NOPOJ i Vrhovna komanda Mihailovića. Partizanska „prestonica“ bila je u Užicu, a četnička u Požegi.
Četnici su se domogli još varoši, sem Požege: Raške, Vrnjačke banje i drugih; zauzimanjem Požege, Arilja i Ivanjice pod svojom kontrolom držali su sve varošice u dolini Moravice. U Čačku i Gornjem Milanovcu partizani i četnici delili su vlast na paritetnom principu, a skoro u svakom mestu „Republike“ postojale su obe komande mesta, pa i u Užicu, centru „Užičke republike“. U svakom mestu slobodne teritorije postojala su dva mobilizaciona stola — jedan partizanski i drugi četnički, beleži wikipedia.
Dugo se ovaj datum, 24. septembar, obležavao kao Dan grada Užica, da bi u novije vreme došlo do promene datuma i sada se obležava 9. oktobra.
Kraj Užičke republike odigrao se 29. novembra 1941. godine, bitkom na Kadinjači, u kojoj je stradao Radnički partizanski bataljon štiteći odstupnicu Vrhovnom štabu na čelu sa Titom. Užička republika je pala u ruke Vermahta, dok su se partizani povukli prema Sandžaku.
Rođena zemljo, jesli li znala
– tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!
Odlomak iz poeme „Kadinjača“, Slavka Vukosavljevića
