Tucindan pada dva dana pre Božića. Toga dana „tuče“ se, tačnije, kolje se prase za božićnu pečenicu, pa se taj dan zove Tucindan.

Negde se pored pečenice, obavezno za Božić kolje kokoška ili pevac i to na kućnom pragu. Kokoš pojedu svi ukućani, a perje se zakopa u mravinjak kako bi bilo perja kao mrava. Prase ili svinjče kolju se u znak prinošenja žrtve višim silama, da bi stoka bila napredna, a petao ili kokoš se kolju za napredak pernate živine.

Od imovinskog stanja i potrebe ukućana zavisi veličina pečenice – negde je to prasence, a negde celo svinjče.

U narodu postoji verovanje da utroba pečenice pripremljene na Tucindan ima lekovita svojstva i da je valja stavljati na bolna mesta.

Na Tucindan ne valja tući decu ili da se deca međusobno tuku i svađaju, jer se veruje da  će cele godine biti nevaljala i da će dobijati batine, ili biti bolešljiva.

Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.

Domaćica priprema brašno za mešenje česnice, posudu sa zrnevljem žita, a u selima menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će prosuti na Badnje po slami razastrtoj u kući, a deca ih pokupiti pijučući.

Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a to je dan kada se tradicionalno vraćaju dugovi da domaćin ne bi bio dužan do sledećeg Božića.

U nekim krajevima, na Tucindan se ne večera za stolom nego na podu. Prvo se postavljaju so i beli luk, a onda hleb, pasulj, kupus i ostala posna hrana. Za večerom domaćin mora biti okrenut istoku.

- Advertisement -