Sofija Bunardžić za UžiceMedia otkriva duboku povezanost sa grnčarskim nasleđem ovog kraja, istražujući važnost očuvanja i prenošenja veštine grnčarenja na buduće generacije.
Pripremite se da zaronite u svet gline, boje i kreativnosti, dok Sofija deli svoje iskustvo i strast za očuvanjem ovog dragocenog starog zanata. Upustite se s nama u razgovor, dok istražujemo ne samo njen stvaralački proces, već i značaj grnčarenja kao starog zanata koji čini srž kulturne baštine užičkog kraja.
Poznato po sjajnim i vrsnim majstorima grnčarima selo Zlakusa je danas preporođeno, ovde stvara oko 40 grnčara, u savremenim radionicama. Svakog avgusta gosti su im umetnici okupljeni u Međunarodnoj koloniji „Zlakusa“ Užice koji zahvaljujući Sofiji Bunarđžić ovde stvaraju zanimljava umetnička dela. Preporod sela se dogodio zahvaljujući koloniji, povećao se broj majstora koji se bave ovim zanatom i na taj način ostvaruju egzistenciju.
Gotovo je tri decenije rada kolonije na kojoj je svetlost dana ugledalo preko 800 radova, a stvorili su ih umetnici sa naših prostora, ali i iz mnogih zemalja sa svim kontintenata tokom 28 godina rada Međunarodne kolonije umetničke keramike „Zlakusa“ Užice, većina je u ateljeu Sofije Bubnardžić i u magacinu u Kasarni Krčagovo i čeka Galeriju keramike.
Sofija nas u svom ateljeu u centru Užica, nedaleko od Gradske galerije, prepunom radova nastalih u koloniji proteklih godina vraća na početak svoje karijere i vreme kada je završila Fakultet primenjene umetnosti u Beogradu i kada je svoju rodnu Dalmaciju zamenila gradom na Đetinji gde se udala za Dušana, kolegu slikara.
– Tada sam saznala za selo Zlakusu gde jetada bilo pet do šet majstora koji su se bavili starim lončarskim zanatom koji je specifičan, jer se radi se na ručnom točku, zida se predmet i peče na otvorenoj vatri, odnosno oni su pravili sovje proizvde lonce, sačeve…
A meni je ideja za kolonijom došla tako što sam iz Dalmacije poreklom i taj isti stari zanat postoji tamo. Moji neki preci su se bavili tim zanatom, tamo je u mnogim mestima to odumrlo, i u Srbiji je to slučaj. A u Zlakusi sam zatekla još par majstora koji su to radili.
Majstori iz Zlakuse su se tada stideli da se bave tim zanatom. Međutim, dolaskom novinara i objavljivanjem brojnih priča, tekstova, TV priloga, počela je promocija tog zanata, tradicije koja se nalazi u Zlakusi. Njih je to uzdiglo i oni su shvatili da je to nešto vredno.
U tom periodu kada sam japočinjala nije se mnogo govorilo o tradiciji, nasledstvu, ali tu je pala ideja da dovedem moje kolege, pa sam tako 95. godine pravila probnu koloniju na dva dana, gde sam dovela pet umetnika iz Beograda i ja sam bila šesta, da oni probaju kako se to radi, ja sam kao umetnik bila već ispitala kako se pravi, na kojoj temperaturi.
UM: Nakon probe, pada odluka, da se pravi kolonija.
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Taj zanat je potekao još u praistoriji i jako je zanimljiv. Autentično je, glina se meša sa mineralom kalcitom, i to sitno mlevenim, onda se od te smese prave predmeti, grade se na ručnom točku i peku na otvorenoj vatri.
Majstori prave svoje proizvode lonce i druge posude za spremenje hrane, a meni je palo na pameta da pravimo umetničke skulpture tim tradicionalnim zanatom a da ne budemo ni konkurencija majstorima.
To mi je bila ideja, moje kolege umetnici su to rado prihvatili da probaju, i posle smo odmah 1996. godine krenuli sa Međunarodnom kolonijom. Imali smo Bugare i umetnike iz Austrije i tako je to krenulo.
U startu majstorima nije bilo jasno šta mi to hoćemo i kako, mlađi ljudi su se stideli tog posla. Međutim, kako je krenula promocija, kako su videli da to može doneti dobrobit i njima oni su se trgnuli i počeli da rade i danas nakon 28 godina njih ima 40-ak, žene rade, napravili su lepe radionice, stari zanat su obnovili, nije odumro.
UM: Da li je bilo finansijske pomoći, ko je podržao koloniju?
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Ispalo je i dobro i pametno, odmah je opština Užice, danas grad stao iza mene finansijski. I Ministarstvo kulture me podrdžalo od prvog trenutka, svih 28 godina. Shvatili su šta ja želim i kako.
UM: I krenula je obnova starog zanata.
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Majstori su shvatili su da se sa jedne strane obnavlja stari zanat i oni rade svoje proizvode u selu, a s druge strane umetnici imaju ovu tehniku rada jer je autentično pečenje kad oni naprave predmete, osuše ih desetak do 15 dana, iznese se da se malo odime predmeti kao meso što se dimi u sušarama, zatim se iznese napolje i na otvorenoj vatri se peče na 700 stepeni.
Ja i ostale kolege umetnici smo došli na ideju da po vrhu posipamo izvađene predmete iz vatre, kada izgori drvo, posipali smo vrele predmete raznim organiskim materijama, a najbolje je ispalo belo brašno od kojeg se pravi hleb.
Ono se zalepi za zidove predmeta ostavlja crne fleke kao patinu i kada se to posle ohladi, operemo, skinemo višak i izgleda kao da je iskopina, kao da su stari predmeti. To je ono što daje draž, a u suštini je to autentična tehnologija izrade keramike.
Sada u ovo moderno vreme majstori više ne rade to tako ali ja se trudim da kroz Međunarodnu koloniju to bude tako, zamolim da mi odrade pečenje na otvorenoj vatri. Jer je to ono što je zanimljivo i autentično, umetnicima od starta do kraja i onda nakon toga pravimo izložbe i sve ostalo što se dešava.
UM: Koliko je bilo do sada kolonija, koliko je ljudi prošlo, odakle su umetnici stizali u Užice i Zlakusu?
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Ukupno 27 kolonija i jedna retrospektivna izložba prošle godine, tako da računamo da radimo 28. godina.
Za 27 odnosno 28 godina bilo je prisutno 390 umetnika iz 39 zemalja iz sveta od Amerike, Afrike, Evrope, Azije do Japana. Bitno je da se kaže da su umetnici jako zadovoljni, oni donose svoju kreaciju u suštini oni ovde uče taj zanat koji niko nema.
Danas se otkriva da u nekim drugim sredinama postoji ista tehnologija, ali kada sam ja počinjala nije se znalo i onda je njima bilo zanimljivo da jednostavnim radom, tehnologijom koja je jednostavna, postižu velike efekte i prave svoje skulpture po svojoj kreaciji.
Mi imamo pravila, umetnici su dužni da od zlakuške gline naprave jedan predmet, posudu koja je unikatna, da ne liči na lonac, a da ima osnove u posudi, a sve ostalo, mogu da rade svoju kreaciju da sprovode svoju ideju do kraja. Stvaraju svoju skulpturu.
Tako da su nastali fantastični radovi kroz sve ove godine. Imamo preko 800 eksponata, čuvamo kolekciju. Mi smo dodali u svoj rad, što se inače ne koristi kod majstora, pečenje – posipanje, da radovi dobiju patinu, da deluje staro, ima baš fantastičnih radova u kolekciji koju čuvamo.
UM: Gotovo tri decenije uspešnog rada je iza tebe, sigurno si zadovoljna, jer je misija kolonije uspešna. Šta je bilo najlepše, a koji su to momenti kojih se ne vredi sećati?
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Najlepše mi je, to što se nakon godina rada Međunarodne kolonije uspelo da se sačuva zanat, da se taj stari zanat stavi na UNESKOVU listu za očuvanje nematerijalne kulturne vrednosti. Kolonija je mnogo tome doprinela, jer da nije bilo kolonije pitanje je da li bi se stari zanat toliko razvio u ovom selu. I da bi se upamtio.
A tehnički gledano stari zanat je Beograd i komisija prijavila za UNESKOVU listu, ja tu nisam bila uključena, ali rezultati rada Međunrodne kolonije, afirmacija koja je doprinela i selu i starom zanatu stoji.
Ima tih lepih stvari, susret sa umenticima sa drugih kontinenata. Ja sam kao umetnica dobila nagradu za životno delo od ULUPUDS-a, onda povelju grada za taj projekat i mnogo takvih nagrada, Užičanin godine za kulturu.
Meni je je drago što sam ja kao umetnica učestovala u radu kolonije da kolegama umetnicima pokažem da sam ja na prvom mestu umetnica pa onda organizatorka i da oni vide da ja pravim skulpture, posude…
A teškoća, bilo ih je, kao i u svakom poslu.
UM: Na brojnim domaćim i međunarodnim izložbama za svoj projekat Keramika „Zlakusa“ sivišestruko nagrađivana.
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Imam više nagrada ULUPUDS- a, Udruženja umetnika Srbije za afirmaciju struke, pa za neke izložbe, za životneo delo, nagrada koja mi je uručena 2018. godine, Povelju grada Užica, pa nagrada Užičanin godine, od asocijacije akdemija dobila sam i od njih nagradu.
UM: Zlakusa je poznata po vrsnim mastorima grnčarima kakva je bila saradnja?
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Sve ove godine porodica Milića Nikitovića od prvog dana do danas je uz mene, oni mi pripreme glinu, ako smo smešteni u Zlakusi radimo u njihovoj radionici.
Porodica Savić je bila prva, kod pokojnog dede Milana sve je počelo, on nas je prvi primio u prodicu i tamo smo više godina prvili koloniju. Imaju izuzetno domaćinstvo, ima za smeštaj umetnika, za pripremu hrane, radionice da se radi i da se potom peče na otvorenoj vatri.
Ima dosta porodica sa kojima sam sarađivala. Osnovna ideja je bila da se uvek ide u drugo domaćinstvo da svi dobiju afirmaciju. U više domaćinstava smo bili, kod Šunjevarića, dve porodice, Savići su od prvog dana bili dobra saradnja, Milić Nikitović. U principu sam imala lepu sardnju i uvek su bili jako korektni.
Oni se bave svojim delom posla, mi svojim, ali je njima svakakao afirmacija doprenela da razviju svoje poslove, prodaju njihovih proizvoda. I to je bilo njihovo, a mi smo pravili umetničke eksponate i izlagali. Čuvamo ih za kolekciju.
Saradnja je dobra, ja se nadam da će biti još iduće godine, jer planiram da zaokružim kod porodnice Savić, da smestim deo umetnika zbog prestonice kulture, pa sam planirala više učesnika, da jedan deo bude u gradu u Konačištu, i negde u gradu da radimo, da li u centrali, ispred centrale ili u Krčagovu, ili u neolitskom naselju u Staparima. Tamo smo ove godine pravili jedan dan predmete za njih. Nadam se da će jedna grupa biti u Zlakusi, a jedna u gradu.
Ako sve bude moglo da se finansijsi zaokruži i odradi ja se nadam da će biti dobra završnica. Ja sam se malo umorila, pokušaću da nešto prenesem na mlađe kolege bivše učenike Umetničke škole, gde sam zadnji mandat bila direktoraka, a pre toga profesoraka na odseku keramike i grnčarstva.
UM: Iduće godine Užice je – Prestonica kulture, šta će doneti koloniji, uveliko se priča o Galeriji umetničke keramike u prostoru stare streljane?
SOFIJA BUNARDŽIĆ: – Planirano je da u okviru GKC gde je stara streljana, koja treba da se ruši i da se zida nova. Već ima i plan i sve dozvole, bilo je rečeno da će radovi početi u septembru ove godine, ali je pomereno za proleće.
U toku iduće godine mora da se sruši stara streljana, sazida zgrada. Prizemlje, po onome što znam, gledano od GKC, trebalo bi da bude Galerija umetničke keramike.
Prvo se pominjao muzej, ali da bi se osnova mnogo je komplikovanije zakonski gledano i odmah sam predložila da se radi galerija. Nadam se da će biti i depo, nisam o tome informisana. A na spratu je planiran Dečji kulturni centar.
Prošle godine kada je bila komisija iz Ministarstva Kulture, oni su imali priliku da vide izložbu radova i da vide koliko to ostavlja utisak, to će biti stalna postavka i izložba, previše je radova, pa se nadam da ćemo nakon šest meseci moći da menjamo postavku i da ćemo imati depo, da mogu građani, turisti, svi posetioci Užica da vide taj deo. Blizu je Gradska galerija, pominje se i njihovo povezivanje.
Po planu bi to trebalo iduće godine da bude završeno i da ću ja imati priliku da iznesem radove, da ih popišemo, izložimo i da se u okviru Prestonice kulture otvori zvanično.
Veliko mi je zadovoljstvo i satisfakcija što senakon toliko godina to konačno radi, a za to mogu da zahvalim rukovodstvu grada i gradonačelnici Jeleni Raković Radivojević, koja se založila svojski.
I ranije je bilo nekih predloga, pokušaja, ali sve je ostajalo nedorečeno, ovaj put je to uneto u projekat, ja se nadam da ćemo iduće godine da se sretnemo na toj izložbi radova koja bi bila izbor od svih nastalih na dosadašnjim kolonijama, koje kao udruženje posedujemo.
Autorka teksta: Julija Janković
Foto: Nada Tošić UžiceMedia
Pogledajte i druge tekstove iz oblasti kulture, putopise i reportaže sa stranice Užicemedia.
