Penzionerka Spasenija Jovanović često se da videti kako sedi na klupicama kod škole u Sirogojnu i veze. Skoro četiri veka provela je u prosveti kao nastavnica hemije u Ljubišu, a njena mladalačka ljubav – vez ne napušta je ni u 68 godini života.
Kaže, sreća je što je ruke u odmakloj dobi slušaju, a i vid uprkos pročitanim knjigama ne popušta. Zahvaljujući učiteljici Stanojli Mutavdžić zavolela je poziv prosvetnog radnika i sebi ispunila želju da decu uči o elementima iz kojih je sazdana tajna prirode i života.
Kada je otvoren muzej Staro selo tražili su ko hoće da radi ručne radove i eto Spasenija je prihvatila posla i od ručnog rada se ne odvaja ni danas.
–Vezu su me najviše učili moji iz kuće, pre svih sestra, strina, majka… Ali i u školi smo kod učiteljice radili ručni rad, a ponekad mi devojčice sakrivale rukorad jedna od druge.. Vez me prati kroz ceo život i moram da kažem da sam i kao kao učenica dok sam stanovala kod gazdarica, vrsnih vezilja mnogo naučila bilo u Priboju gde sam učila šesti, sedmi i osmi razred, zatim u prvom razredu Gimnazije u Novoj Varoši – seća se Spasenija Jovanović vezilja iz Sirogojna svojih davnih školskih dana.
Interesovalo nas je šta su joj svojevremeno govorile i savetovale iskusnije vezilje? Da li je to bila izrada lančanca kao jednog od osnovnih vezilačkih bodova ili neke druge tajne starih majstora…
– I ništa i mnogo od toga! Jednostavno pažljivo sam posmatrala i usvajala zanat, jer sam bila naklonjena izradi mnogih ručnih radova, počev od lančanca, punjenog veza, goblenskog, heklanja, pletenja… Ništa mi od ručnih radova nije bilo teško uraditi i čim sam smogla snage, kada sam se udala i izrodila decu odmah sam kupila šivaću mašinu, jer sam imala dara i za šivenje – priseća se Spasa sedamdesetih u kojima su mnoge žene kao i ona s nestrpljenjem čekale izlazak svakog novog broja „Praktične žene“, „Nade“, „Burde“, „Bazara“…
Iz ovih ženskih časopisa koristila su šniteve, sebi šile i vezle nove odevne predmete za koje kaže da su ih zbog kvaliteta pošteno iznosile.
Pitamo je koji su motivi najčešće bili prisutni u vezu njene mladosti, na bluzama, maramicama? Odgovara da vez na maramicama nije toliko bio toliko zastuljen u njenoj mladosti i čini joj se da se taj vez vezuje za još starije generacije. A za svoje radove najpre je koristila šeme iz etno časopisa dok su se nacrti kuvarica mogli naći u Beogradu.
Međutim kada je počela da radi za „Staro selo“ Sirogojno zahvaljuujući osnivaču Zorici Zlatić Ivković veziljama je bilo sve jasno natrukovano i to je na platnu bio vez zlatiborskog kraja koji je zahvaljujući umeću vrednih ruku vezilja iz Sirogojna i okoline sačuvan od zaborava.
Bilo je to vreme sve prisutnijeg mašinskog veza, ali su se čuvari tradicije potrudili da lepotu svakog boda u kome je satkana duša vezilje sačuvaju. Vezene maramice nekada su zamenjivale pisma i momcima prenosile poruke devojačkog srca.
Darovanje maramice momku, ili budućem mužu pre braka bio je najlepši razgovor u četiri oka. Devojke su maramice krijući radile i krišom poklanjale momcima na vašaru, mobi, kraj izvora…
Ali to je bilo po preporuci, napominje Spasenija Jovanović, jer se gledalo od koga se uzima maramica, a i kuća u koju ide devojka. Bilo kako da se delija zvao na vezenoj maramici oslovljavan je sa Mile. Darovanje maramice za devojku i momka uglavnom je značilo radovanje budućem zajedničkom životu. Otuda na maramici pismu i ove reči:
Ja tebi poklanjam ruzmarin i cveće,
a ti meni obećaj da nas niko nikad rastaviti neće.
Srce moje i tvoje u ljubavi stoje.
Viđi Mile šta ti ovde piše, samo tebe volim i nikoga više.
Devojke su pisale svoje inicijale ili imena ispod ovih poruka na maramici, a o kome i čemu se radi znali su samo njih dvoje…
Pitamo kako su se devojke snalazile za materijal, platno i konac jer su na selu uvek vladala oskudna vremena. Spasenija priča da je živela u kući gde je i sama mogla da ga obezbedi, jer je kuća imala penziju, dva brata ispred sebe koji su radili i sestru koji su joj davali i pomogali oko školovanja da postane prosvetni radnik i odradi svoj radni vek.
– Ne znam šta sam sve radila, i vez i heklanje i miljea, košuljice, sebi komplete i pantalone, vezene bluze i tunike – navodi penzionerka koju raduje što je na odeći devojaka i mladih žena sve više vezenih etno motiva. I zato pitamo ima li poziva i da li prenosi vezilačko umeće na mladje.
– Rado bih prenosila znanje kada bi hteli da usvoje, ali tehnologija čini svoje… Međutim svaki bod iako je krivudav nosi u sebi deo duše vezilje. Mašinski vez ne može da ima dušu. I zato uvek kada me pozovu u neku radionicu veza, a bilo ih je iu Užicu i ovde kod nas na Zlatiboru rado se odazivam. Vezem obično iznad škole, tu sam na klupicama. Ispričam se na turistima, slikaju se sa mnom i vidim da im je milo što neko veze u Sirogojnu. Mnogi ne veruju da to ruka radi, a za radove su posebno zaintereovani naši ljudi u inostranstvu koji su do veoma visokih pozicija došli svojim radom bez kamuflaže – priča Spasenija Jovanović dok nam pokazuje izvorne radove i natpise na kuvaricama od kojih su mnoge deo detinjstva starijih generacija i koje se vezuju za najlepši deo domaćinstva – kuhinju.
Ako ne možeš činiti dobro, nemoj činiti ni zlo.
Red kuću drži.
Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori.
A što gledaš sad u lonac kad mi nisi dao novac.
Uz natpise sa kuvarica prisećamo se iz detinjstva i rečenica starijih koji pri polasku na njivu ili kosidbu unučićima kažu da dobro čuvaj kuću, lože vatru da se ne ugasi i paze da mleko ne pokipi.
Vez se uvek smatrao najvišim dostignućem u narodnoj umetnosti. Rađen sa mnogo ljubavi i strpljenja sa deset prstiju, iglu i konac i danas živi na platnima deo tradicije naroda zlatiborskog koje svojim umećem decenijama unazad slika i od zaborava čuva Spasenija Jovanović iz Sirogojna.
