Glumač ima oo 700 stanovnika, a jedan od njih je i Milenko Drobnjak koji proizvodi kupus. Naravno da je pristalica organske proizvodnje, ali nedostaje ozbiljnost i sve lokalne samouprave treba da „poguraju“ ovu priču i lično ne zna nikoga ko ima organsku baštu u Požegi. Pitamo ga kako tretira kupus, a odgovara da strogo vodi računa o karenci, prska ga dva puta kada ga rasadi i kada počne glavica da se širi i takav kupus jedu i njegova unučad.
U Milenkovom kupusu se mogu naći pužići i crv i sigurno tu ne bi bili da ima hemije. Seća se da je pre deset godina proizvodio papriku koju nije prskao kao organsku za punjenje sirom. Imala je pravi miris paprike što su kupci i te kako primećivali.
– U Požegi i u Užicu teško da se može naći kupac za organski proizvod. Video sam pijace u Beogradu i Novom Sadu. U Požegi je malo interesovanje za organsku poljoprivredu, gotovo nikakvo. Potreban je sertifikat, konverzija traje tri godine. Zatim na osnovu toga dolazi do registracije. Potreban je stajnjak, ima bio – preparata za prskanje, ali ljudi nisu upoznati dovoljno. Potrebo je napraviti lepezu preparata sa kojima se može prskati voće i povrće. Zatim da se navede koje djubrenje, da li stajnjak ili nešto drugo. Bio sam na jednom predavanju u Šapcu o organskom povrću na kome je rečeno da i stajnjak nije dobar. U Požegi gotovo da niko ne tretira veštačkim djubrivom livade. Nedostaje nam znanje o ovom vidu proizvodnje i ima dosta nepoznanica – kaže Milenko iz Glumča.
Ratomirka Saja Marković iz Vranjani više od pola veka prodaje povrće na požeškom pijacu. Kao devojčica od sedamnaest godina na obramači je na pijac donosila boraniju i krastavce. Bilo je to vreme kada ništa nije prskano i nije bilo veštačkog djubriva. Samo prirodno pa koliko rodi, rodi…
– Imam kupce sira i kajmaka trideset godina. Znaju da je sve u redu i krompir , kupus, jaja. Znaju da jedemo isto i ja i moja deca. Koke su malo zatvorene, zato što lisica dolazi i danju, ali su uglavnom puštene. Ne dajem im koncentrat. Tri krave muzem i ne dajem im koncentrat zbog toga što od silaže nije dobar sir. Samo pšenica, kukuruz i ječam, i naravno kravama osnovno seno. Silaža ne valja za beli mrs zato imam verne kupce koj su navikli na ukus – priča Saja koja još čuva stara semena požeških lubenica i dinja koje dostižu četiri-pet kila i koje su mnogo ukusnije od uvoznih.
Njena komšinica na pijacu Snežana Radić iz Gorobilja podseća da se pre pola veka povrće i u ovom kraju prskalo i rastvorom od pepela.
– Mnogo bi bolje bilo da se ne prska za naše zdravlje. Da gajimo povrće kao što smo nekad gajili. Jeste manji prinos, ali je zdravša hrana. Naši ljudi mnogo toga ne znaju i mnogo toga šetnog dolazi iz poljoprivrednih apoteka što daju te otrove. Država je kriva što daje te otrove, a traži od seljaka zdravu hranu. Župska rana je nekad bila najbolja paprika, sad su sve dzinovske paprike – navodi Snežana i dodaje da ekološka hrana ima budućnost i da bi ljudi dali više novca da taj proizvod ima garanciju da nije tretiran.
Mladenka Mitrović sa Divljake prodaje jabuke na požeškom pijacu, kožare, delišes, ajdared. I u njenom selu i okolini niko se ne bavi organskom proizvodnjom. A klasične proizvodnje u voćarstvu kaže nema bez prskanja.
– U mom voćnjaku samo što je neophodno – to se prska. Jabuku prskamo šest puta, a ima onih koji je prksaju i po petnaest puta. Svi su koncentrisani na konvencionalnu proizvodnju. Možda organska proizvodnja ima neku budućnost, ne znam gde su jaja 30 dinara, kod nas nisu. Sve manje imamo jabuka koje nisu tretirane, što opadaju. Svi se više opredeljuju za klasično voćarstvo zbog većih prinosa, samo da više rodi – priča Mladenka koja ima oko hiljadu stabala jabuka i čije gazdinstvo zbog loše cene jabuke od 20-25 dinara ni prošle ni ove godine nije ih davalo u otkup.
Mnogo toga u našoj poljoprivredi se radi napamet. Inženjer agronomije Mišo Drobnjak iz Požege diplomirao je 1977. godine i kaže da kada je on bio student nije bilo govora o organskoj proizvodnji, interesovanje počinje pre dvadeset godina. Radio je u zadrugama u „Voćaru“, „Blagaji“ u Rupeljevu i upozorava da za poljoprivredu treba dosta rada i znanja.
Seća se vremena kada je „Budimka“ bila gorostas poljoprivredne proizvodnje sa industrijskom jabukom, cveklom, krastavčićima, otkupom stoke… Osamdeset i neke „Budimka“ je imala u tovu preko deset hiljada grla. Cela nekadašnja JNA je jela njene nareske i marmelade. Požeški „Zadrugar“ je u tovu imao u Zdravčićima dve hiljade grla, trajalo godinu-dve dana pred raspad bivše zemlje kada i počinje propast sela, pripoveda Mišo.
– Organska proizvodnja treba da ima mnogo veće prodajne cene nego konvencionalna i da bude adekvatno subvencionisana. Na našem podučju cene su izjednačene, gleda se samo jeftinoća da se proda i kupi. Kod kuće imam par stabala jabuka niti prskam, samo orežem i ne rađaju svake godine. Malo stoke imamo, stajnjak kao organsko djubrivo se zato malo i koristi, uglavnom veštačka djubriva koja kisele zemlju. Lično vodim računa o karenci prilikom prskanja, ali poljoprivrednicima nedostaje i znanje ne samo o organskoj proizvodnji. Mnogi me pitaju kako i šta da prskaju, ja svakome kažem kako treba, a koliko ispoštuju to vam ne znam reći – kaže Mišo koji je i u trećem dobu veran agraru.
Uvek nasmejana i spremna za razgovor Milena Filipović slaže se da i na pijaci u Požegi ima dosta organskih proizvoda, ali bez sertifikata.
– Mislim da organsko voće i povrće ni u okolini Požege niko ne radi. Ima proizvodjača kao što je Radojko Bukvić iz Pilatovića koji proizvodi tri vrste paprika koje ne tretira, izuzev kupusa samo na startu protiv gluvaća. Sve je ekstra kvaliteta. Ima i malih i sitnih paprilka, zelenih i žutih, svakakvih, ali ih ne prska. Zato što i njegova deca jedu tu papriku kao i moji – priča Milena koja na pitanje o budućnosti organske proizvodnje kaže da uvek ima „ali“ i da se to „ali“ prema njoj odnosi na mnogo zagadjivača iz vazduha jer sve što pada na povrće, voće i biljke je neorgansko, prljavo posebno kada kiša pada.
