Napadač je prijavljen policiji, i protiv njega je podneta prijava. I dve profesorke Ekonomske škole u Užicu bile su izložene pretnjanja od istog napadača, koji je pohađao tu srednju školu. Profesorke su u strahu da neće završiti na pretnajma, pa na radna mesta dolaze u pratinji članova svojih porodica.
Na protestu se okupilo oko stotinu prosvetnih radnika, a sa ovog skupa upućen je proglas kojim javnosti i državnim organima, užički prosvetari poručuju da neće trpeti nasilje, i neće ćutati.
Jedan od organizatora proseta je profesor Tehničke škole “Radoje Ljubičić, Branko Nikolić:
– Javnost i državni organi najosetljiviji su na slučajeve vršnjačkog nasiljai njima se poklanja najveća pažnja. Međutim svedoci smo da se napadi sve češće događaju i na nas i naše kolege širom Srbije. Napadaju nas često roditelji, napadaju nas učenici, omalovažavaju nasi država ijavnost koja misli da se samo bunimo za plate.
Radeći jedan od najznačajnijih poslova za budućnost dece, često smo izloženi pritiscima, uvredama, a svečešće ifizičkim napadima, ali se ti događaji prećutkuju, ili brzo zaboravljaju. Posebno bole batine koje dobijamo od svojih učenika, E zbog toga smo se okupili da kažemo da te batine ne želimo više da trpimo.
Od tih batina možda više boli ćutanje države, državnih prgana koji to nisu u stanju da spreče. Država je propisala čitav niz mera, protokola kojima s e sprečava nasilje u školama, međutim nigde ništa ne piše o tome šta se radi kada se nasilje dogodi nad nastavnikom. I zato smo ovde da zatražimo pravo na sopstevnu bezbednost. Dobro svi znamo da nam Ministarstvo odmah šalje razne vrsta inspekcija kada izreknemo neku predviđenu disciplnisku meru prema učeniku, a gde su sada inspekcije, -zapitao je Nikolić i dodao:
– Neću spominajti imena, ali ponoviću, pretučen je učitelj od strane svog učenika koga je učio pre deset godina. Koliki je to nakupljeni bes koji jetrajao deset godina da bi se u jednom trenutku slomio na čoveku koji ceo svoj život radi u školi, koga svi mi ovde dobro znamo kao savesnog ipoštenog prosvetnog radnika. Isti taj učenik je idrugoj školi koju je pohađao, našao dve profesorke i uputio im ozbiljne pretnje. Nisu želele da govore o tome medijima, niti na skupu. Zaštitu nisu dobile od organa od kojih su tražile. Zbog toga sa skupa poručujemo, ne želimo takvo društvo, ne želimo takvu školu!”
Na protestu je govorila i Ružica Marjanović, profesorka knjževnosti u Užičkoj gimnaziji. Pitala se gde su ostali prosvetni radnici Užica, gde su roditelji:
– Ako ne umemo, ili ne smemo da se izborimo za sopstevno pravo da dostojanstveno radimo, onda se mi svi nalazimo u velikom problemu. Zastrašujuće je što nas je ovako malo ovde, jer u Užicu ima mnogo više prosvetnih radnika. Roditelja prosvetnih radnika ima mnogo više nego što nas je ovde. To nije samo naše pitanje!
Prosvetni radnici se ne smeju plašiti nikoga, a škola mora ostati mesto slobode poručila je profesorka Marjanović, u Užicu i šire poznata kao organizatorka niza kulturnih manifestacija u gradu, poput Regionalnog književnog festivala “Na pola puta”:
– Kažu nam, pa zaključajte škole da ne ulaze nepoznata lica. Ne, ne smemo se zaključavati, škola mora da ostane mesto slobode, mesto slobodne misli i mesto razgovora. Moramo da nađemo način da zaštitimo sami sebe u školi, ali izvan škole. Mi smo profesori 24 sata. Nama ne treba zaštita policajaca. Ja neću policijsku pratnju, ja neću policajca na vratima škole u kojoj radim. Ja hoću slobodu, da mogu tačno precizno radim svoj posao. Hoću solidarnost svojih kolega, hoću solidarnost roditelja.
Želim da vidim roditelje koji razumeju da je ovaj problem i nihov problem i problem njihove dece. Moramo se zaštiti i vratiti dostojanstvo školi, ali to nemožemo da uradimo mi sami, jer svakog dana u okruženju u kojem živimo, vidi se prezir prema obrazovanju. Mislim da je ovo naše okupljenje ovde početak, dokle ćemo stići, ne znam! Budimo ponosni !”
Tekst i foto: Novka Ilić
