PETAR KOČIĆ O velikoj ljubavi pisca i njegove Milke

Petar Kočić, izložba“Ruža u mećavi“ priređena u Istoprijskom arhivu, posvećena znamenitom pisacu na petnaset panoa, izložene su fotografije Kočića, koje više od pisane reči govore o njegovom životu, roditeljima, prvoj, velikoj i jedinoj ljubavi. Milki, kao i o njihovoj deci i unučadima.

Izložba je pripremljena uz pomoć Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske, a autor izložbe je Zoran Pejašinović. Prema rečima Bojana Stojnića, direktora Arhiva Republike Srpske, izložba je posvećena onome što manje znamo o Petru Kočiću, koji je, pre svega, starijim generacijama poznat kao književnik i političar.

Petar Kočić – Veliki borac za pravdu i pisac nije voleo da se fotografiše

O velikoj ljubavi Petra Kočića i njegove supruge Milke, govori završna fotografija izložbe na kojoj je već ostarela, a u katalogu izložbe Pejašinović  je napisao:

“U krilu Milka Kočić drži otvoren spomenar i u njemu – ružu! Onu istu ružu koju joj je njen Petar darovao na prvom sastanku, šezdeset i više godina ranije! Zato se ova izložba i zove ”Ruža u mećavi”, mećava je čest motiv u Kočićevim pripovetkama, a ružino trnje svjedoči o piščevom izbivanju, gladovanju i tamnovanju, o smrti malog sina Slobodana, o Petrovoj bolesti i uvenuću, o Velikom i još većem ratu, o mnogim zabilježenim i nezabilježenim mećavama zlosrećnog tribuna, a  ružine latice, o zrakama sunca, jelikama i omorikama, zdravoj kćeri i unucima i, ponajprije, o beskrajnoj i bezuslovnoj ljubavi dvoje ljudi, počev od onog davnog mirisnog juna, pa dok je vijeka i čovjeka!“ 

U katalgu Pejašinović takođe navodi da je Petrovo detinjstvo, a kasnije i školovanje u Sarajevu i Beogradu, obeležila nemaština, pa je fotografisanje iz tih razloga dugo bilo nedostupno za Kočića, koji, kako je govorila njegova supruga, i nije voleo da se fotografiše.

Tako je prva njegova fotografija, portret, nastala tek 1901. godine tokom studija u Beču. Na izložbi su prikazana još tri crno-bela portreta, kao i dve grupne fotografije, koje su poznate stručnoj, pa i široj javnosti, zatim i jedna sačuvana fotografija Petrovog oca Jovana, fotografija devetoro Kočića, nastala znatno kasnije posle Petrove smrti, u doba jugoslovenske kraljevine na kojoj je i Petrova sestra Milica.

Znatno je više sačuvanih fotografija Kočićeve supruge Milke koja je poticala iz imućnije porodice, i prvog deteta, sina Slobodana koji  je rođen u Sarajevu, umro je sa tri godine, od tuberkuloze. U Beogradu su dobili kćerku Dušicu, rođena je početkom Velikog rata, a preminula, 1994 godine.

Saradnja dva istorijska arhiva, zajedničke izložbe i knjige

Autor izložbe naglašava: “Petar Kočić se smatra jednim od prvih pisaca modernog pravca u srpskoj književnosti, a njegovo političko delovanje bilo je uzor različitim političkim strujama u kasnijoj istoriji srpskog naroda. Kočić je napisao brojne pripovetke kao što je „Jablan“, „Vukov gaj“… a poznat je i po satiričnim dramama „Jazavac pred sudom“ i „Sudanija“.

Bojan Stojnić, direktor Arhiva Republike Srpske, istakao  je u Užicu da  izložba o Petru Kočiću jedan je od vidova saradnje dva arhiva koja traje deceniju , uz podršku institucija Republike Srpske i Banjaluke, kao i grada Užica, koju nije mogla da prekine ni pandemija, a nastaviće da se razvija i u narednom periodu.

Željko Marković, direktor užičkog Istorijskog arhiva, izjavio je da sve to što se radi u okviru ove saradnje, daje smisao dokumentima koje je donela Vlada Republike Srbije i Vlada republike Srpske u oblasti očuvanja zajedničkog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Marković  je dodao: “Sporazum o specijalnim vezama ,a kasnije i Povelja o srpskom kulturnom prostoru koja je potpisana 2019. godine u Sremskim Karlovcima,  pokazuje da granice ovog kulturnog područja nisu određene ni politikom ni državom, već onim što je odredilo našu sudbinu i naše živote”.

A dokumenta, zapisi i kataloška objašnjenja, pomogli su da zaista saznamo mnogo više o Petru Kočiću, a ne samo to da je napisao  satiričnu pripovetku “Jazavac pred sudom”.

Petar Kočić – Manje poznato da je imao teško detinjstvo

Petar Kočić rođen je u selu Stričići, oblast Zmijanje, juna 1877. godine. Njegov otac, Jovan, bio je pravoslavni sveštenik, a majka Mara (devojački Vulin) domaćica. U beleškama o svom rodnom kraju iz 1909. sam  Kočić navodi da je u Zmijanju u to vreme bilo četrdeset i četiri kuće Kočića kao starosedeoca, po raznim zmijanjskim selima.  

Godinu dana nakon Petrovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu iHercegovin i time je bilo završena turska četvorovekovna vladavina nad ovim prostorom. Kada mu je bilo dve godine, Kočiću je umrla majka na porođaju sa mlađim bratom Ilijom.  Kažu, ostala je priča u selu, da osetivši porođajne bolove, Maru je bilo sramota da to javi drugim ženama, pa se sama zaključala u kuću, gde se porodila, a potom onesvestila. Kada su ukućani uspeli da provale u kuću, bila je i dalje živa, ali je preminula iste noći.

Jovan, Kočićev otac, teško je podneo gubitak supruge, te je ubrzo od žalosti otišao u manastir Gomionucu, gde se zamonašio pod imenom Gerasim. Godinama kasnije Petar Kočić je svoje roditelje opisao u pripoveci „Đurini zapisi“.

Život bez roditelja

Petar Kočić je sa svojom sestrom Milicom i bratom Ilijom odrastao u zadružnoj zgradi Kočića pod tutorstvom baba Vide i dede Stojana. U zadruzi se živelo u skladu sa skromnim načelima patrijarhalne  tradicije, te je svako imao svoje zaduženje. Kočićevo zaduženje je bilo da čuva stoku.

U to vreme većina stanovnika Bosne i Hercegovine bila je nepismena tako da je budući pisac prvi dodir sa književnošću imao preko narodne književnosti, koju su meštani usmeno pripovedali, ili pevali uz gusle, a kada je odlazio kod oca u manastir, jedan monah podučavao ga je čitanju i pisanju.

Sredinom 1888. austrougarska policija uhapsila je Kočićevog oca, pod optužbom da je odvraćao seljake da idu na doček princa Rudolfa,  pa je bio osuđen na sedam meseci zatvora.Posle toga, Petar dva viša  razreda uspešno završava u srpskoj školi u Banja Luci, a kao đak  gerenacije upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu, tada jedinu državnu školu u Bosni i Hercegovini.

Petar Kočić – Gimnazijski život u Sarajevu

Tokom  jeseni 1891. kao četrnaestogodišnji dečak, Kočić je u sarajevskoj Gimnaziji. Direkcija školske vlasti, koja je, zapravo, odražavala političke tendencije austrougarske okupacione uprave, pomoću dobro organizovane policijske i špijunske službe, vršila je strogu kontrolu nad životom i radom školske omladine, tako da je i o najmanjim školskim izgredima bila odmah obaveštavana.

Kočić je  tokom prva tri razreda bio jedan od najboljih đaka. Posebno se isticao u matematici, starogrčkom, nemačkom i srpskom jeziku, koji je austrougarska vlast zahtevala da se zove „zemaljski jezik“, ne dozvoljavajući da se maternji jezik povezuje sa nacionalnom pripadnošću. 

Kada je upisao četvrtu godinu, nastupila je velika  promena u Kočićevom ponašanju, te je počeo da se otvoreno sukobljava sa školskim vlastima. Prvi incident, prema svedočenju školskog druga, Lazara Kondića, nastao je kada je Kočić bio udaljen sa časa, nakon što je opsovao pred profesorom veronauke, jer mu je dao manju ocenu nego što je zaslužio.

Kažnjen zbog ovog incidenta, budući pisac ne samo da je izgubio dotadašnje đačke ambicije, nego se u njemu razvija, kako Lazar Kondić svedoči: „Sušta suprotnost od pređašnjeg urednog, uvek spremnog, ambicioznog Petra. Od tada počinje da izostaje iz škole, bilo mu je 17 godina, počinje obilaziti krčme i kafane“.

Razočaran u školu i odbacivši stege koje su mu nametale đačke ambicije, Kočić je počeo na različite načine da iskazuje bunt prema sistemu koji je zavela Austrougarska, a školska uprava je na  više prijava policijskog agenta kažnjavala Kočića školskim zatvorom, i njegova ocena iz vladanja na kraju prvog semestra glasila je: „nije besprijekorno radi vjerske nesnošljivosti i laganja“.

Petar Kočić – Bunt, odlazak u Beogard, studije u Beču

Zbog više incidenata i sukoba sa policijom, uglavnom na nacionalnoj osnovi , Kočić je izbačen iz sarajevske Gimnazije, a to je ocu u pismima ovako opisao:”Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u Sarajevu, naročito u četvrtom  razredu, bio sam često puta izazvan od izvesnih profesora, koji su bezobzirno vređali ono što je meni najsvetlije bilo, jest i biće, dok sam živ. Ta moja svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog srpstva. Ja sam protiv tih ispada energično ustajao, i zato sam bio isteran iz gimnazije.”  

Kočić nije dugo čekao, tajno i bez pasoša došao u je Kraljevinu  Srbiju  i nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnazijiod maja 1895 do juna 1899 godine. Sećanje na svoj dolazak u Beograd opisao je rečima: “Obuzet slatkim i nekakvim nejasnim osjećanjem, kao i svaki Srbin, kad prvi put stupa nogom na slobodan komadić srpske zemlje, dugo sam lutao po ulicama, umoran i gladan, ali ne osjećajući ni umora ni gladi. Dugo sam hodao po biogradskim ulicama sa praznim trbuhom i debelom svjeskom pjesama u džepu.” 

Kočićeva materijalna situacija u Beogradu bila je vrlo teška. Često je gladovao, a ponekad je bio prisiljen da prespava na ulici ili u parku. Svom ocu pisao je: „Život moj u Banjoj Luci bio je težak i čemeran, u Sarajevu još gori, a u Beogradu je dostigao najviši vrhunac u svojim patnjama. Ni pred kim se nisam ponizio, niti sam koga što moljakao, jer Kočići ne znaju moljakati. Bilo je dana, i to dva ili tri, kad nijesam ništa okusio, ali ipak za to nijesam ni pred kim glave sagnuo, da molim milostinju“.

Nakon položene mature, Kočić je odlazi  u Beč i upisuje filozofski fakultet. Tokom školovanja uglavnom se kretao u uskom krugu prijatelja, pokazujući čestu želju da živi što povučenije. Njegov otac Gerasim, na čiju pomoć se i tada jedino oslanjao, bio je već oronuo i nije mogao u isto vreme da šalje dovoljno novca za izdržavanje dvojice sinova u školama.

Stoga je Kočić morao često ne samo oskudevati već i da gladuje, saznaje se iz njihove prepiske. U Beču se družio sa drugim studentima koji su pokušavali da se ostvare kao pisci. Iako je do tada uglavnom pisao poeziju, tu jenapisao je prve pripovetke.

Petar Kočić – Povratak, venčanje sa  Milkom

Posle sticanja diplome, Kočić se vraća iz Beča i provodi leto u Bosni gde se septembra 1904. godine oženio prijateljicom njegove sestre Milice, Milkom Vukmanović, koja je bila jedna od prvih pismenih žena iz bosanskog Čelinca.

Poznavali su se od detinjstva, a iz Milkinih svedočenja i beležaka unuka Petra Pavlovića, saznajemo da je između njih ljubav trajala još kada je ona imala nepunih sedamnaest godina.

Venčanje je obavljeno tajno, delimično zbog sumnjičave vlasti, a i njen otac Steva Vukmanović protivio se braku svoje ćerke sa muškarcem nesigurne budućnosti. Milka Kočić je mnogo godina kasnije ovim rečima opisala svoje venčanje: “Te noći kiša je lila kao iz kabla. Ja sam u Banju Luku došla iz Jošavke i ostala kod očevih prijatelja Anđe i Đorđa Marića. Petar je iznenada došao iz Gomjenice i tu me je našao. Vremena za čekanje nije bilo, jer su mu švapski žandari bili za petama. Sa njima je bio ljuto zavađen zbog „Jazavca“ i drugih djela.

Tražio je od mene da se odmah vjenčamo i da pođem s njim u Srbiju. Nisam znala šta da mu kažem. Ljubav prema njemu i strah od roditelja da se, kao najstarije dijete, udam na ovakav način, potpuno su me zbunili. Petar i Anđa su navaljivali. Nisam imala kud, pristala sam…” Venčanje je obavljeno u crkvi Svetog Nikole u Romanovcima, a venčao ih je prota Savo Rađević pod vencem od vinove loze, koji je na brzinu napravila  protinica.

Ni Kočićeva porodica nije znala za brak o čemu svedoči Kočićevo pismo bratu Iliji od 7. jula 1905. gde za oca piše: „Možda sam ga i ja svojim postupkom-ženidbom mnogo uvrijedio, te za to mi ne htjede nikako odgovoriti na moju kartu u kojoj sam sinovski molio da mi oprosti i blagoslovi moj brak“.

Tada  je izašla i treća zbirka pripovedaka, koja je kao i prethodne dve nosila naslov „S planine i ispod planine”. U to vreme Kočić dobija posao profesora srpskog jezika i književnosti u srpskoj muškoj gimnaziji i učiteljskoj školi u Skoplju, a tamo ga je zatekla vest da mu je otac preminuo i da mu se mlađi brat Ilija zamonašio.

Petar ponovo  odlazi u Sarajevu, iz koga je ubrzo prognan, pa se ubrzo opet nalazi u Beogradu. U oba grada učestvuje u svim štrajkovima, protestima, štiti radnike, ugnjetene seljke, pokreće list “Otadžbina”, više puta dopada zatvora, a 1908. kada je  pomilovan i izašao iz zatvora, Kočić je već bolestan i iscrpljen, ali ne odustaje od aktivnog političkog žuvota, boreći se za običnog, nezaštićenog čoveka, kao vođa brojnih političkih udruženja.

Petar Kočić – Borba sa teškom bolešću

Krajem 1912. godine javili su se prvi ozbiljniji simptomi lošeg duševnog stanja kod Kočića. Bolest se postepeno razvijala uzimajući sve više maha, a njegova borbenost prelazi u melanholiju. Stanje mu se dodatno pogoršalo kad mu je trogodišnji sin Slobodan umro od tuberkuloze 1913.

U proleće te godine kod Kočić je toliko rastrojen da su ga lekari poslali da se odmara na Ivan planini, gde je ostao sve do jeseni 1913. izbegavajući bavljenje politikom. Nesposoban gotovo za bilo kakvu delatnost, tokom ovog perioda  preveo  e jednu pripovetku Maksima Gorkog i napisao nekoliko kraćih beležaka za časopis „Bosanska vila“.

Na nagovor svojih prijatelja, Kočić je u januaru 1914. godine otputovao sa trudnom suprugom Milkom u Beograd na lečenje, gde je primljen u duševnu bolnicu “Dom za s uma sišavše”, prvu bolnicu na Balkanu u kojoj su smešteni psihijatrijski bolesnici. Ova zgrada “Doktoreva kula” i danas se nalazi u Višegradskoj ulici u Beogradu.

Vest o njegovoj bolesti potvrdila je podatak o njegovoj popularnost  kao narodni borac i književnik, te su dobrotvorne večeri za skupljanje priloga za lečenje  organizovane u Beogradu,  Sarajevu, Novom Sadu, Banja  Luci, Mostaru, Cetinju… 

Te godine Milka mu je rodila ćerku Dušicu. Kočić je dočekao početak Prvog svetskog rata u bolnici, među duševnim bolesnicima nalazio se i pesnik Dušan Srezojević.

Značajno svedočanstvo o Kočićevim poslednjim danima ostavio je u vidu zapisa, Milan Jovanović Stojimirović, tada šesnaestogodišnjak koji se 1915. nakon pada Beograda, da bi se spasio internacije, zaposlio u bolnici kao pisar kod svog ujaka, lekara, Dušana Stojimirovića.

On opisuje brigu koju su zaposleni, kao i drugi pacijenti, posvećivali obolelom  književniku i njegovo lagano kopnjenje: “Bilo je dana kada je Kočić zbilja bio živi leš, i tada sam uviđao sa koliko tačnosti su lekari osporavali moje lepe nade. Sedeo je sam, ćutao, pušio, raspoloženja ga nikada nusu dugo držala, dan-dva, i njemu bi opet bilo bolje, razgovarao je, čitao, smejao se. Ali, kratko!

Njegovo normalno raspoloženje bila je neka utučenost, nepovezane mislimrzovolja, ali i u danima najveće krize nije mislio sasvim ludački i nikad se tako nije izražavao kao što to čine umno poremećeni. Ali, on je bio neupotrebljiv, to se ne može poreći i nije bilo nade za isceljenje, ali sve do smrti je govorio “samo da dočeka Srbiju” pa će u planine na oporavak.

Drhtavim rukama je prerađivao za pozorište svoja “Sudanija…” Kočiću se iz dana u dan pogoršavalo stanje, a sve vreme je ipak bio svestan da mu nema leka… umro je 21. avgusta 1916. Imao je 39 godina. Preminuli duševni bolesnci su sahranjivani bez kovčega, ali po specijalnoj naredbi upravnika, jedan od pacijenata, po imenu Miloš, koji je uobrazio da je Bog, istesao je za Kočića kovčeg, a za taj posao dobio je Kočićev kaput…“zapisao je Stojimirović.

Crvene papuče i srpska šajkača

A opelo i sahranu Kočićevu, mladi Stojimirović ovako je opisao: “Sutradan u tri časa, otac Gavra Milošević, sveštenik i prijatelj pokojnikov, čita mu veliko opelo. Kočić leži malo osmehnut, u čarapama, bez obuće i gologlav. Oko lica mu je neki  “svet” poređao cveće, kao što se to čini sa seljačkim mrtvacima. Tetka Mara je valjda dodala nekoliko krupnih i sitnih jabuka uz blede obraze, fine i prozirne, i čelo, žuto i hladno.

Niko se ne saginje da ga poljubi, a spremaju se da spuste poklopac. Nastasija, jedna ludakinja koja je uvek u kapeli i oko mrtvaca: „Gde ćete, reče, takvog čoveka gologlavog i bosonoga?“ Neko otrča i donese jedne nove sobne papuče od crvenog platna, koje mu žurno navlače… Neko drugi mu pomiče glavu, dok ostali plaču. Odjednom, je li to igra slučaja, ćud sudbine, njena logika, ili ludački prohtev? Petru Kočiću, velikome Srbinu, meću na glavu prostu srpsku vojničku šajkaču. Nas nekoliko koji razumedosmo taj lepi simbol, zgledasmo se nakostrešeni od jeze.

I pravo je, pravo je, dodade neko, nakrivivši kapu na mrtvačkoj glavi, čiji bolni osmeh kao da se još više razvuče. Kočićev sanduk je tako opremljen u ovoj Duševnoj bolnici, a na večni počinak je prevezen taljigama, samo u pratnji kočijaša, kroz okupirani Beograd…”zapisao je Stojimirović. 

Deset godina po Kočićevoj smrti, država je ustanovila Aleju velikana na beogradskom Novom groblju, tu su preneti ostaci generala Miloša Vasića, Jovana Cvijića, zatim Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila i književnika, borca za pravdu u slobodu, Petra Kočića.

Kočićeva supruga Milka živela je još pola veka posle njega. Sa kćerkom Dušicom ostala je u Beogradu, i jedva su sastavljale kraj sa krajem. Nikada se Milka nije kasnije udala, ceo život se borila za održavanje Kočićeve knjževne zaostavštine. Dušica Kočić završila je studije književnosti, a potom 1942. udala se ,dodala prezime Pavlović i dobila troje dece, Bojanu, Milicu i Petra, koji je dobio ime po dedi.

Hroniku kovid -19 tokom aprila možete pogledati na UžiceMedia.

Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

Najvažnije servisne informacije u Užicu možete pogledati OVDE.