„Marš na Drinu“ po mišljenju mnogih, pesma je i više od muzičkog dela. Smatra se da je neslužbeno, himna srpskog naroda u koju je utkana naša vera u pobedu, sloboda, hrabrost, prkos, čast.
„Ja ne znam da li ima neka pesma koja me može tako uzbuditi kao melodija „Marša na Drinu“, jer sve mi se čini da čujem topot one srpske konjice koja napreduje ka Drini, da čujem onaj zvuk kad se vade sablje….“ rekao je jednom prilikom poznati pisac, Branko Ćopić. Mnogi su delili Ćopićevo mišljenje, pa je o ovoj pesmi između ostalog zapisano:
„Zaista ne postoji pesma koja više odiše pobedničkim duhom, i bolje odražava tadašnju moralnu snagu malog seljačkog naroda, koji je našavši se u ratnom vrtlogu, ostvario velike pobede nad nadmoćnijom austrougarskom vojskom. Reklo bi se da je čitava istorija srpskog ratovanja sabrana u toj jednoj pesmi…“
„Ona je mač i krst, ona je naša veza sa nebom, ali i sa sobom samima… pesma nas podseća šta je sve naš narod istrpeo, a nije poklekao… U vreme kada nam je bila zabranjena nacionalna istorija, za ovu pesmu smo se očajnički hvatali kao za retku, preostalu kopču sa svojom svetlom tradicijom…“
Kako je nastala pesma „Maršna Drinu“
Ovo veličanstveno muzičko delo nastalo je u slavu hrabre srpske vojske koja je herojskim maršem žurila ka reci Drini na granicu svoje otadžbine, napadnute od višestruko jačeg neprijatelja, vojske koja je žurila da svojim moralom i željom za slobodom, zaštiti napadnuto stanovništvo Mačve u kojoj je austorugarska vojska već činila strašne ratne zločine.
Srpski kompozitor, Stanislav Binički, nadahnut junaštvom srpskih ratnika u Cerskoj bici, koja je i prva značajna srpska pobeda u Velikom ratu, komponovao je moćni „Marš na Drinu“. Posvetio ga je legendarnom „Gvozdenom puku“, jednoj od najslavnijih srpskih jedinica, odnosno njenom hrabrom komandantu, pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brko, koji je na Tekerišu predvodio svoje ratnike u jurišu do pobede.
Tri meseca kasnije, Brko je herojski poginuo, načelu svog puka, komandujući : „Za mnom“, u poznatoj Kolubarskoj bici. „Marš na Drinu“ Binički je komponovao 1914. u Valjevu, a prvi put je koncertno izveden u Kragujevcu 1915. u prisustvu vojvode Putnika i drugih visokih vojnih i državnih ličnosti. Među njima bio je i Arčibald Rajs i dosta stranih diplomata. Izveden je u zgradi današnjeg suda, prema dokumentaciji Arhiva Grada Valjeva, a dirigovao je sam kompozitor Binički.
Kasnije, tokom rata, često je izvođen među srpskim trupama, kod kojih je budio veliko oduševljenje i borbeni polet. Tokom proboja Solunskog fronta, kao i u vreme turneje srpske vojne muzike po Francuskoj, „Marš na Drinu“ je dostigao takvu popularnost da su ga interpretirali i orkestri savezničkih armija. Kasnije, u periodu između dva rata bio je neverovatno popularan, i kažu, imao je skoro kultni status kod Srba.
„Marš na Drinu“ u komunističkoj Srbiji
Nakon dolaska komunista na vlast 1945. „Marš na Drinu“ je skrajnut, na ovu pesmu se gledalo sa velikim podozrenjem, i razne ideološke komisije su ga ocenjivale kao vid velikosrpskog delovanja. Praktično, ova pesma je prećutno bila zabranjena kao nacionalistička, čak za njeno javno izvođenje išlo se na robiju. A onda se desio jedan preokret posle koga je„Marš na Drinu“ postao hit u zapadnoj Evropi, i to zahvaljujući književniku, nobelovcu, Ivi Andriću.
Naime, kada je Andrić 1961. pošao u Stokholm da primi Nobelovu nagradu, sa sobom je poneo jednu predratnu gramofonsku ploču kako bi „Marš na Drinu“ tom prilikom bio izveden. Autentični taktovi ove pesme oduševili su publiku na gala priredbi tokom dodele nagrade srpskom književniku. Nekoliko visokih zvaničnika Švedske akademije odmah je zatražilo da im Andrić pokloni ovu ploču. On je učtivo odbio, obećavši da će im poslati naknadno, što je i učinio, po povratku u Srbiju.
Tri godine kasnije, 1964. na pedesetu godišnjicu Cerske bitke, na Pulskom festivalu prikazan je film Žike Mitrovića „Marš na Drinu“ sa istoimenom muzičkom temom, a iako je filmska kritika neblagonaklono gledala na film, navodno nisu ispunjeni umetnički kriterijumi, film je doživeo veliku popularnost i gledanost.
Tako je glumac Aleksandar Gavrić u ulozi kapetana Koste, postao veoma popularan, i ovaj film je imao presudnu ulogu da se Marš“ vrati u javni život, pa je pesma sve češće izvođena u kafanama, po svadbama… izuzev na javnim manifestacijama, a 1964. kompozicija je dobila i tekst iz pera novinara, publiciste, pesnika, Miloja Popovića. Od te godine počinje i novi život „Marša“, ovaj u Srbiji, i mnogo popularniji u inostarnstvu, o čemu se u Srbiji malo znalo.
Naime, posle Andrićevog gesta u Stokholmu, ta muzička tema postala je neverovatno popularna u celoj Skandinaviji. Prvo je jedan švedski gitarista objavio „Marš“, zatim i Švedska kraljevska garda, koja ga je uvrstila u svoj redovan program.
Tada je „Marš na Drinu“ odjednom postao veliki svetski hit sa brojnim obradama i snimljeno je više od 25 ploča sa raznim adaptacijama. Sve te kompozicije pod nazivom „Marš na Drinu“, ili samo „Drina“ izvodili su neki od najpoznatijih svestkih solista, muzičkih sastava i orkestara tog vremena, kao što su britanski „Šedouzi“, belgijski „Džokersi“, švedski „Spotniks“, Jirgen Ingman, Džejm Last.
Snimio ga je i pop zvezda, Klif Ričards, i Čet Etkins, Frenk Sicilijano,čuvena Meri Lafort. Oprobao se i virtuoz orgulja, Čeri Vajner, muzička ikona Amerike Peti Pejdž, i napravila sa „Maršem“ veliki uspeh.
Naravno, i brojni domaći muzičari imali su svoje obrade „Marša“ poput grupe „Smak, Džonija Štulića, Dušana Jakšića, Predraga Gojkovića Cuneta, Bore Dugića….a najizvođeniju, maestralnu verziju snimio je violonista Vlastimir Pavlović Carevac, koji je bio i sam vojnik Velikog rata. Kada je Carevac preminuo 10. januara 1965. na večni počinak ispratilo ga je dvadeset hiljada poštovalaca i orkestar od deset violina uz zvuke „Marša na Drinu“…
Ko je Stanislav Binički, tvorac pesme “Marš na Drinu”?
Stanislav Binički bio je srpski kompozitor, dirigent I pedagog. Smatra se jednimn od najznačajnijih predstavnika srpske klasične muzike, autor je prve srpske opere “Na uranku”. Rođen je u mestu Jasika kod Kruševca jula 1878. godine.
Otac Stjepan Binički boravio je nekoliko godina u selu Jasika gde je službovao kao vojni inženjer gradeći pontonski most preko Morave. Na oficirskom balu u Kruševcu upoznaje buduću suprugu, baronicu Mariju Fon Rehingešr.Dobili su sina Stanislava koga je, pretpostavlja se, majka upućivala na muzičko obrazovanje, a otac na vojsku i tehniku. I te dve linije, kasnije, vodiće ga kroz ceo život. Stanislav je prvo muzičko obrazovanje stekao tokom školovanja u Beogradu, Nišu i Leskovcu. Svirao je violinu I flautu i obrađivao kompozicije za đački orkestar tokom gimnazijskih dana. Manje je poznato da ga je privlačilo i solo pevanje.
Iako je imao muzički talenat, po želji oca, po završetku Gimnazije, upisao je Prirodno- matematički fakultet na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao student aktivno učestvuje kao pevač u pevačkom društvu “Obilić” i“Beogradskom pevačkom društvu”. Takođe, tokom studentskih dana na Velikoj školi osniva Akademsko muzičko društvo u cilju negovanja instrumentalne muzike. Po završetku fakulteta 1894. odlazi u Leskovac gde predaje matematiku.
Pored matematike, u slobodno vreme drži časove violine i flaute kao i solo pevanja itokom jednogodišnjeg boravka u Leskovcu piše svoju zbirku pesama imuziku za hor koju tada izvodi pevačko društvo “Branko”. Ovde počinje da se bavi i komponovanjem,napravio je orekstarsku minijaturu poznate leskovačke pesme “Zašto Sike,zašto”, koja se zadržala još iz turskog vremena.
Muzičko obrazovanje u Minhenu
Kako je Stanislava Biničkog muzika više privlačila od matematike, uspeo je da dobije stipendiju i obezbedi četvorogodišnji bravak u Minhenu, na Muzičkoj akademiji, gde je studirao kompoziciju i solo pevanje, kod poznatog kontrapunkta, Jozefa Rajubergera. U Minhenu Binički komponuje za mešoviti hor na stihove nemačkih pesnika, a njegovi notni zapisi iz tog perioda nisu sačuvani. U Minhenu upoznaje Fridu Blank, koja je studirala solo pevanje, a posle venčanja sa Fridom, koja postaje Miroslava, i završetka studija, vraća se u Beograd. Tu je postavljen za vojnog kapelana i referanta za muziku pri Ministarstvu vojske. Osniva veliki simfinisjki orkestar pod imenom “Beogradski vojni orkestar” kojim rukovodi i diriguje do 1903. godine.
U isto vreme sa Stevanom Mokranjcem i Cvetkom Manojlovićem osniva Srpsku muzičku školu u kojoj radi kao nastavnik pevanja, a ta škola i dan- danas radi kao muzička škola “Mokranjac”. Kada se vratio iz Minhena u Beograd, Beograđani su često imali priliku da uživaju u popularnim koncertima koje Binički priređuje na Kolarcu.
Priređuje simfonijske koncerte na kojima su izvođena dela starih autora, a aktivan je i u Narodnom pozorištu, a zanimljiv je podatak da je tokom 1901. Binički dirigovao u 82 predstave. Tri godine kasnije, Binički osniva “Muziku Kraljeve garde” u kojoj radi kao dirigent, sve do 1920. U isto vreme aktivan je i kao horovođa u Beogradskom pevačkom društvu, “Obiliću”, “Tipografskom pevačkom društvu”, “Društvu Jakšić iu Pevačkoj družini “Stanković”.
Kulturno- muzički život Beograda postao je vidljiv iu Evropi, zahvaljujući Biničkom i njegovoj posvećenosti muzičkoj kulturi, a godine 1911. Binički je postao prvi direktor Muzičke škole “Stanković”.
Veliki rat vodi kompozitora Biničkog na Krf
Prvi svetski rat i Orkestar Kraljeve garde odveli su Biničkog na Krf, gde je u tom teškom periodu sa svojim orkestrom aktivan organizujući huamnitarne koncerte na Krfu i u Solunu. Posle stradalnog puta i Albanske golgote i niza koncerata na Krfu isavezničkoj vojsci, ranjenicima u poljskim bolnicama, Vrhovna komanda ga šalje 1916. na turneju po Francuskoj, te je imao tri zapažena koncerta u Parizu, zatim u Bordou. Lionu, Marseju, Tulonu, Nici…
Zbog velikog interesovanja Francuska je tražila od Srbije da dozvoli Biničkom i Orkestru Kraljeve garde, da produži boravak, i naredne 1917. Udruženje kompozitora i muzičkih izvođača Francuske, proglasili su ga svojim počasnim članom. Po povratku u Srbiju, Binički od 1920. rukovodi Stalnom operom koja je tada kao i danas, funkcionisala u okviru Narodnog pozorišta. Od 1924. Binički stavlja veći akcenat na komponovanje i sve do svoje smrti 1942. komponovanje mu ostaje sastavni deo svakodnevnih aktivnosti.
Miroslava (Frida) i Stanislav
Značajnu ulogu u životu Biničkog imala je njegova supruga Miroslava, koja je završila solo pevanje, takođe u Minhenu. Dolaskom u Beograd bračni par Binički su gotovo sve svoje vreme posvećivali muzičkom obrazovanju budućih generacija, pa Branislav Nušić u listu “Politika”,svojim, dobro poznatim stilom, piše o bračnom paru Binički, koji su živeli na uglu Molerove ulice i Bulevara Kralja Aleksandra:
“Zamislite sve kuće oko mene muzikalne, a na svima otvoreni prozori. Pravo prema mojim prozorima, prozori Staše Biničkog, i to vam je valjda dovoljno, pa da znate što patim. Od šest do sedam neke gospođe uče pevanje kod gospođe Binički, od sedam do osam, dok Binički večeraju, nekakav pripravnik dolazi u suteren, dole i duva u hornu. Odmah posle večere, gospođa Binički seda za klavir i peva prateći sebe, a posle deset tek seda Staša i komponuje…”
Danas osamdeset godina posle smrti Stanislava Biničkog, sa pravom se može reći da je bračni par Binički osnovao muzičku pedagogiju u Srbiji. Miroslava je aktivno učestvovala u otvaranju Srpske muzičke škole, i škole “Stanković”, gde je radila kao profesor solo- pevanja. Nastupala je na koncertima, i radila kao horovođa i reditelj, pomažući suprugu.
Njih dvoje su osnivači Operskog odseka Narodnog pozorišta, a iako Miroslava nije javno bila aktivana, neosporan je njen doprinos na polju muzičke pedagogije koju je razvijao njen suprug, utemeljivač srpske klasične muzike.
A koliko je Stanislav Binički bio uvažena ličnost u Beogradu i Srbiji krajem tridesetih godina prošlog veka govori i podatak da je pozvan da po prvi put čuje novopostavljena zvona na upravo završenoj crkvi Svetog Apostola Nevskog na Dorćolu u Beogradu. Prema zapisu u crkvenom letopisu, Binički je slušajući u oduševljenju uzviknuo: “Eto, konačno i Beograd dobi prava crkvena zvona!”.
Godine 1997. izdata je poštanska marka SR Jugoslavije sa njegovim likom. U rodnoj Jasici kod Kruševca svake godine se održava muzička manifestacija “Dani Stanislava Biničkog”, snimljen je tv film “Binički”, a po Biničkom su nazvani pevačka družina “Binički” i Muzička škola “Stanislav Binički”.
Tekst pesme „Marš na Drinu”
U boj krenite junaci svi,
Krente i ne žalte život svoj,
Cer nek vidi stroj, Cer nek čuje boj
A reka Drina,
Slavu, hrabrost, i junačku ruku oca, sina.
Poj, poj, Drino vodo hladna ti,
Pričaj, pamti kad su padali,
Pamti hrabri stroj,
koji je pun ognja silne snage,
proterao tuđina sa reke naše drage.
Poj, poj , Drino pričaj rodu mi,
Kako smo se hrabro borili,
Pevao je stroj, vojevo se boj kraj hladne vode,
Krv je tekla, krv je lila Drinom zbog slobode.
Pogledjte i naše druge tekstove u rubrici Veliki rat o Užičanima, njihovom učešću i ratnim dnevnicima.
Foto u tekstu: Ariv Grada Valjeva
Aktuelni podaci o kovidu za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
