Radovi na zaštiti Užičkog grada odvijaju se u skladu sa planiranim i za njihov završetak grad Užice će izdvojiti do kraja godine oko pola miliona dinara.
Uz napomenu da rekonstrukcija posle zaštite iziskuje značajna finansijska sredstva zamenik gradonačelnika Nemanja Nešić je dodao da grad očekuje podršku donatora i ishod konkursa za sredstva kod američkog USAID-a kao i finansijsku podršku u drugoj fazi zaštite od strane Ministarstva kulture koja je izostala, dok je u prvoj fazi iznosila oko pet miliona dinara.
Radovi na zaštiti srednje kule su u završnici, a Užički grad je obišao i arheolog doktor Marko Popović, rođeni Užičanin koji je jedan od najboljih poznavalaca užičke tvrđave.
– Ono što je prethodne i ove godine urađeno bez obzira na sredstva koja su bila ograničena veoma je važno i dobro, jer je sprečeno dalje urušavanje fortifikacija, očišćen je ceo prostor i delimično rekonstruisana glavna kula koja je postala vidikovac ,– rekao je Popović.
On je podsetio da je 1863. godine minirana kula, a ulazni kompleks uništen toliko radikalno, da se sadašnjim arheološkim ispitivanjima pokušava otkriti što više, kako bi se ulaz rekonstruisao približno tadašnjem izgledu. Popović je naveo i da je Užički grad bio u žiži interesovanja evropske javnosti 1737. godine kao važno strateško mesto u Austro-turskim ratovima i da od tada postoji više planova grada iz Ratnog arhiva u Beču koji će poslužiti za rekonstrukciju.
– Neki od tih planova su sačuvani i neke od njih posedujemo. U pitanju su planovi iz Ratnog arhiva u Beču i veoma su precizni i daju mogućnost da nešto što je porušeno do detalja može da se rekonstruiše. Primerice vodena kula koja je izuzetan primer u fortifikacijskoj arhitekturi srednjovekovne Srbije, pa i glavna kula. Imamo dokumentaciju da neke delove Starog grada rekonstruišemo i to se očekuje od struke, – kaže dr Marko Popović.
Po rečima našeg poznatog arheologa sledeća faza bi trebalo da bude unošenje života u Užički grad i to zahteva uređenje okoliša pa i samom Užičkog grada, odnosno analizu šta može da kao savremeni sadržaj nalazi na ovom prostoru, jer samo konzervirani zidovi, mrtva tvrđava nije primerena potrebama čoveka 21. veka.
– Moramo napraviti kompromis između potreba današnjih građana i onoga što je spomeničko nasleđe koje ne smemo povrediti i to je delikatan, ali ne i nemoguć posao i mislim da smo sa započetim na dobrom putu, – smatra Popović koji je ovom prilikom novinarima shodno njihovoj znatiželji ispričao i zanimljivost vezanu za svakodnevni život iz perioda Nikole Altomanovića.
U ishrani se najviše koristilo meso i to ovčje i kozje, zatim meso pernatih životinja, svinjetina svega 15 odsto, govedina najmanje i to gotovo simbolično i u tragovima meso od lovnih životinja od čega je najzastupljenija bila zečetina i srnetina.
