Legat Ljubomira Simovića u Užicu: Celo književno delo akademika Ljubomira Simovića kojim je obeležio savremenu srpsku književnost, prožeto je rodnim gradom. Jednom prilikom on je rekao da u poeziji ne možemo imati Bodlera ako nemamo Pariz, niti možemo imati Domentijana i Teodosija ako nemamo Hilandar i Studenicu.
Na to je veliki poznavalac Simovićevog dela i njegov prijatelj, pesnik, esejista i novinar, Užičanin Zoran Jeremić dodao:
„Ne možemo imati ni Simovića ako nemamo Užice. Niti možemo imati Užice ako nas na putu iz donjeg u gornji grad ne vodi njegov pesnik.”
Prema rečima Dušice Murić, direktorke Narodne biblioteke, zahvaljujući projektu Ministarstva kulture Republike Srbije „Užice – prestonica kulture“ užička Narodna biblioteka rekonstruisala je prostor za legat. Građevinski radovi završeni su prošle godine i prostor je skoro priveden nameni. Ostalo je da se nabavi još deo nameštaja. Cilj Biblioteke, kako ističe direktorka Murić, jeste da ovo u budućnosti bude i mesto u kojem će biti organizovani mnogi značajni kulturni programi.
Dušica Murić navodi da je Ljuba Simović definisao sadržaj legata u pismu koje je „lično otkucao na svojoj pisaćoj mašini“ i poslao u užičku Narodnu biblioteku. Na osnovu toga, u legatu će biti sva izdanja njegovih knjiga na srpskom, ali i na svim drugim jezicima na koje su prevođene, zatim knjige srpskih pisaca koje je on priredio, svi materijali, plakati, programi i pozorišne kritike koje je posedovao o izvođenju svojih drama u pozorištima u Francuskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Kolumbiji, sav audio vizuelni materijal, snimci predstave „Putujuće pozorišta Šopalović“ u izvođenju pozorišta u Južnoj Koreji i u Tokiju u Japanu, kao i snimak praizvedbe ove predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Dejana Mijača.
U legatu će biti i dve pozorišne maske koje su Simoviću u znak podrške u vreme NATO bombardovanja 1999. poslali glumci iz pozorišta u Seulu, zatim knjige u kojima se nalaze njegovi prevodi, snimci kompozicija Zorana Hristića, Ivane Stefanović, Isidore Žebeljan i Miroljuba Aranđelovića Rasinskog nastalih na njegove stihove, nekoliko desetina knjiga, časopisa, zbornika, studija, kritika i ostalih radova koji se bave njegovim delom, zbirka slika koja se nalazi u stanu u Beogradu i u kući na Jelovoj Gori.
Ova umetnička zbirka slika izuzetno je bogata i čine je dela naših poznatih slikara, Simovićevih savremenika o kojima je pisao, čije je slike „čitao“, čije je izložbe otvarao, od Mladena Srbinovića, Radomira Reljića, Maria Maskarelija, Radomira Vergovića, Nikole Koke Jankovića, Dušana Otaševića i drugih.
Tekstovi o slikarima o kojima je pisao sabrani su u knjigu eseja „Čitanje slika“ koja je rezultat njegovog posvećenog bavljenja likovnom kritikom i esejističkim sagledavanjem dometa, značenja i postupaka savremenih likovnih umetnika Srbije. U legatu će biti sve njegove književne i pozorišne nagrade, porodične i ostale fotografije, pisaći sto, pisaći pribor i četiri pisaće mašine.
Legat Ljubomira Simovića u Užicu: Ljubomir Simović ostavio je Narodnoj bibliotecii kuću na Jelovoj Gori u kojoj je napisao i najveći broj svojih dela.
– Moram da kažem da je u pismu napisao i da, osim Biblioteke, brigu o njegovoj zaostavštini vode i dvojica Užičana, njegovi veliki prijatelji Zoran Jeremić i dr Ilija Misailović – kaže Dušica Murić.
Zaostavština Ljubomira Simovića moći će da bude smeštena u legat kada bude završen postupak ostavinske rasprave i kada Narodna biblioteka dobije konačno rešenje. Očekuje se da to bude narednih dana. A otvaranje legata bilo je planirano ove godine kao kruna obeležavanja velikog jubileja, 170 godina od nastanka užičke Biblioteke osnivanjem Čitališta 19. avgusta 1857. godine. Međutim,u Biblioteci nisu sigurni da će legat biti otvoren do kraja godine, jer predstoji još dosta posla koji zahteva i dodatna sredstva.
– Želimo da okupimo pouzdane, dobre stručnjake i poznavaoce Ljubinog dela kako bismo u saradnji i sa stručnim licima koja se bave ovakivim postavkama dobro promislili i osmislili kako će legat izgledati. S obzirom da celo delo Ljube Simovića odiše Užicem, ideja je da nam fokus u stalnoj postavci bude na Užicu, na tome šta je Užice značilo Ljubi i koliko je ovaj grad bitan u njegovom delu – navodi Dušica Murić i podseća da je planirana i rekonstrukcija prilaza legatu, odnosno i donjeg i gornjeg hola u Biblioteci. Prema njenim rečima, legat Ljubomira Simovića odvojiće užičku Narodnu biblioteku od drugih u Srbiji i postaće stecište novih korisnika, istraživača, naučnih radnika, ali i svih Užičana i turista.
Legat Ljubomira Simovića u Užicu: Treba podsetiti da užička Narodna biblioteka raspolaže i važnim poklon – zbirkama Živana Ćirića, Miloša B. Jankovića, Dragutina Prljevića i veoma jedinstvenom poklon – zbirkom knjiga sa posvetama Radovana Popovića, ali će uskoro u njenom sastavu biti i prvi legat i to akademika Ljubomira Simovića.
– Drago mi je što će legat biti u Biblioteci, jer Užice i užički kraj nisu imali tako značajnog, velikog pisca kakav je bio Ljubomir Simović. Mislim da će tek vreme koje dolazi pokazati ko je bio Ljuba Simović – ističe Dušica Murić.
Narodna biblioteka trenutno raspolaže sa više od 180.000 knjiga i ima oko osam hiljada članova na svim odeljenjima i ograncima. Pre dve godine, 2024, rekonstruisana je knjigoveznica i tu je urađena laboratorija za konzervaciju i restauraciju starih i retkih knjiga. To odeljenje se sada zove Odeljenje za zaštitu bibliotičke građe u kojem radi jedna konzervatorka. Prošle godine počela je realizacija projekta sa Udruženjem „Župa Lužnica“ koji obuhvata konzervaciju pet knjiga iz fonda Bele crkve karanske.
Legat Ljubomira Simovića u Užicu: U Biblioteci se uporedo odvija i digitalizacija za sada periodike i na sajtu Biblioteke korisnicima je dostupno sve što je do sada digitalizovano.
Biblioteka dva puta godišnje izdaje časopis za književnost, umetnost i kulturu „Međaj“, raspisuje konkurs „Milutin Uskoković“ za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku koji je ustanovljen 1993, a ona ga sprovodi od 2003. godine. Izdaje i stručni časopis „Korak biblioteke“.
Povodom jubileja, 170 godina od osnivanja užičkog čitališta na čijim temeljima je nastala Narodna biblioteka, ove godine biće priređena publikacija koja je okupila petnaestak autora koji su podelili sa čitaocima iskustvo vezano za užičku Biblioteku, a 19. avgusta biće održana svečana akademija u Narodnom pozorištu na kojoj će biti prikazan i kratki film o Biblioteci. Dan posle, na platou ispred Biblioteke, Nebojša Dugalić, poznati srpski glumac, izvešće monodramu „Reči o svečoveku“.
LJUBOMIR SIMOVIĆ
Foto: (Veb prezentacija SANU)
(Užice, 2. 12. 1935−Beograd, 17. 4. 2025)
Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu završio je osnovnu i srednju školu.
Diplomirao je 1962. godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Tokom studija radio je kao urednik, jedno vreme i kao odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek proveo je kao urednik u redakciji za kulturu Radio Beograda.
U ranoj fazi njegovog stvaralaštva izdvajaju se pesničke zbirke: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961) i Poslednja zemlja (1964), posle kojih su usledile Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004) i Planeta Dunav (2009).
Pored toga što je bio jedan od najvećih savremenih srpskih pesnika, veliki uspeh postigao je i kao dramski pisac. Autor je četiri drame: Hasanaginica (1973), Čudo u Šarganu (1974), Putujuće pozorište Šopalović (1985) i Boj na Kosovu (prva verzija 1988, druga 2002, štampana 2003).
Napisao je i roman-hroniku Užice sa vranama (1996), dnevnik snova Snevnik (1998), knjigu eseja o srpskim književnicima Duplo dno (1983, 1991, 2003, 2008), knjigu eseja o slikarima i vajarima Čitanje slika (2006).
Posebno mesto u Simovićevom stvaralaštvu zauzima sedam knjiga razgovora, članaka, dnevnika, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka: Kovačnica na Čakovini (prvo izdanje 1990), Galop na puževima (1994), Novi galop na puževima (1999), Guske u magli (2005), Obećana zemlja (2007), Titanik u akvarijumu (2013) i Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Knjigu putopisa Do Oba i Huangpua objavio je 2016. godine.
Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1988, a za redovnog člana 1994. godine. U okviru Akademije obavljao je dužnost zamenika sekretara Odeljenja jezika i književnosti (1990–2006). Bio je član Stručnog saveta Galerije likovne i muzičke umetnosti SANU i urednik niza svečanih akademija kojima je obeležavan Dan Srpske akademije nauka i umetnosti. U SANU je organizovao naučne skupove i uredio zbornike radova sa tih skupova ─ Jovan Sterija Popović i Laza Kostić.
Priredio je izdanja izabranih pesama Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića, Momčila Nastasijevića, Dušana Vasiljeva, Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića i Branislava Petrovića, kao i knjige izabranih komedija Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića.
Priredio je i posthumno izdanje pesama iz zaostavštine Branislava Petrovića, pod naslovom Žeževasion. U okviru Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti Izdavačkog centra Matice srpske priredio je knjigu Laza Kostić. U okviru ove edicije, objavljena je, kao devedeset treća, i knjiga Simovićevih tekstova, koju je priredio Bogdan A. Popović.
Drame Hasanaginica, Čudo u Šarganu i Putujuće pozorište Šopalović igrane su na skoro svim pozorišnim scenama nekadašnje Jugoslavije. Četvorostruki je dobitnik Sterijine nagrade: tri puta za najbolji dramski tekst (1975, 1986, 1993), četvrti put „za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture“ (2006). Po prvoj verziji drame Boj na Kosovu snimljen je film, u režiji Zdravka Šotre.
Njegove drame izvođene su u prevodu na mnogim svetskim pozornicama. Simovićeve predstave su prikazivane na gostovanjima i pozorišnim festivalima u Bratislavi, Budimpešti, Minhenu, Meksiko Sitiju, Karakasu, Persepolisu (Iran), u Gorici, Ljubljani, Zagrebu, na Dubrovačkim letnjim igrama, u Moskvi, Sankt Peterburgu, u Berlinu, Nitri, Briselu, Sofiji, Švajcarskoj, Portugalu, Južnoj Koreji, kao i na Teatru nacija u Parizu i dr.
Pesme i drame su mu prevođene na mnoge jezike, bilo u posebnim knjigama, bilo u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u svetu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je, pored francuskog, prevedena i na engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, japanski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je, od 1990. godine, postavljena na scene preko sto pozorišta u Francuskoj.
Pored pomenutih, za svoje književno stvaralaštvo primio je mnogo nagrada, među kojima su:
Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljković“ (1980), „Milan Rakić“ (1982), Oktobarska nagrada grada Beograda (1989), Disova nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova nagrada (1990), „Zlatni krst kneza Lazara“ (1992), Nagrada „Desanka Maksimović“ (1994), Žička hrisovulja (1995), Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997), Nagrada „Isidorijana“ (1997), Nagrada „Joakim Vujić“ (2000), Nagrada „Vasko Popa“ (2000), Nagrada „Jovan Dučić“ (2004), Nagrada „Mića Popović“ (2006), Nagrada „Rade Drainac“ (2008), Nagrada SKZ-a za životno delo (2013), Nagrada „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku (2016), Nagrada „Dositej Obradović“ za životno delo (2016), Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu” (2018) i dr.
Godine 2022. primio je „Medalju SANU” iz oblasti umetnosti.
Preminuo je 17. aprila 2025. godine u Beogradu.
(Veb prezentacija SANU)
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!
