Nedeljko Košanin samostalno, ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu, opisao je mnoštvo novih biljnih vrsta. A strani i domaći istraživači, iz poštovanja prema njegovom radu, davali su novootkrivenim biljnim vrstama njegovo ime.
Posle Josifa Pančića, Košanin važi za najznačajnijeg srpskog botaničara. Zbog toga je posle „Pančićevog doba“, sledeća etapa u razvoju srpske botanike u periodu 1918-1934. nazvana „Košaninovo doba“.
Povodom 150 godina od rođenja akademika Košanina, u Ivanjici je krajem oktobra otvorena izložba i održana Svečana akademija ’’Košaninovo doba”.
Autor izložbe je bila Ivanjičanka, mr Milena Ristić, profesorka Škole za dizajn u Beogradu. Koautor Emilijan Protić, publicista i bivši novinar “Vesti” i radio Užica. Realizovan je uz podršku i u saradnju sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti.
Pomoć u organizaciji stitgla je od Botaničke bašte „Jevremovac“, Biološkog fakulteta, Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Zatim, Turističkom organizacijom Ivanjica, Parkom prirode Golija i opštinom Ivanjica.
Meštani ivanjičkog kraja imali su priliku da se upoznaju sa likom i delom naučnika, akademika Košanina. Koji je iz tog kraja, ali i da saznaju koliko je on svojim radom doprineo razvoju srpske botanike i društva.
Za razliku od opšte poznatog Josifa Pančića, srpski naučnik, Ivanjičanin, Nedeljko Košanin gotovo je zaboravljen. Ovo je konsatovano je na pomenutoj akademiji, uz podsećanje na njegov životni put i naučni rad.
Nedeljko Košanin – Školovanje u Beogradu, usavršavanje u Nemačkoj
Nedeljko Košanin rođen je 13. okotbra 1874. u ivanjičkom selu Čečina. Mada neki podaci govore da je to možda bilo i susedno selo Vionica. Otac Stevan i majka Stana bili su zemljoradnici i skromno su živeli.
Iako većina dece ovog kraja u to vreme nije školovana, roditelji su Nedeljka upisali u školu u selu Pridvorica, desetak kilometara udaljenog od kuće.
Nedeljko Košanin je školu završio sa odličnim uspehom, a onda se upisao u Užičku realku, ali nakon godinu dana prešao je u Prvu beogradsku gimnaziju. Stevan i Stana nisu imali mogućnosti materijalno da ga pomažu, te se Nedeljko morao sam snalaziti.
Maturirao je 1895. sa odličnim uspehom. A onda se upisao na Jestastveničko – hemijsko odeljenje Velike škole u Beogradu i za četiri godine dioplomirao.
Nedeljko Košanin – Zajedno sa studentima Jovanom Skerlićem i Milanom Grolom, proglašen je za najboljeg studenta
Nakon studija kao socijalista, član Srpske socijaldemkratske partije, zbog svojih slobodoumnih ideja, nije mogao dobiti državni posao. Te je zakupio jedan parni mlin u Rakovici i kratko se bavio mlinarstvom.
Ipak je krajem 1899. dobio državni posao kao profesorski pripravnik u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle tri godine napustio je posao i otišao na usavršavanje u Lajpcig u Laboratoriju za fiziologiju biljaka.
A sledeće dve godine bio je pomoćnik za botaniku na Visokoj školi u Lajpcigu kod čuvenog nemačkog fiziologa Vilhelma Fefera. Kod njega je uskoro odbranio doktorsku disertaciju.
Godine 1905. vratio se u Beograd i položio profesorski ispit. A onda je započeo profesorsku karijeru kao docent za botaniku Beogradskog uiniverziteta.
Nedeljko Košanin je bio je asistent u Botaničkom zavodu odakle je kasnije napredovao sve do zvanja redovnog profesora. Uporedo se posvetio i proučavanju u prirodi, posebno se bavio proučavanjem insekata iz reda tvrdokirlaca.
U “Prosvetnom glasniku” objavljen je njegov spisak ovih insekata. Spisak je sadržao 894 vrste, grupisane u 409 rodova i 49 porodica.
Rat i zarobljeništvo, nastavak naučne karijere
Nedeljko Košanin bio je učesnik u Balkanskim ratovima kao komandir čete u činu kapetana u sastavu Drinske divizije. Boraveći u Albaniji 1913. kao vojnik, bavio se istraživanjem bilja na toj teritoriji, a rezultate svojih proučavanja objavio je u radu “O vegetaciji severoistočne Albanije”.
Prvi svetski rat zatekao ga je u Gracu sa porodicom. Ceo ratni period proveo u zarobljeništvu, u zatvoru Šlosberg kraj Graca.
Po povratku iz zarobljeništva, Košanin sa još više žara prilazi botanici i 1921. postaje redovni profesor Univerziteta u Beogradu i upravnik Botaničkog zavoda i Botaničke bašte “Jevremiovac”.
Aktivno se bavio nizom istraživanja, tako je ispitivao nastanak i poreklo Dajićkog jezera na planini Goliji, zajedno sa Josifom Pančićem i Jovanom Cvijićem.
Napisao je monografiju o Dajićkom jezeru i Vlasinskoj tresavi. Omiljeni objekti istraživanja bili su mu ramondije u Srbiji( vrsta poljskog cveta, Natalijina ramonda, endemične biljne vrste karakteristične za određena geografska područja).
Napisao je veliki broj radova o mahovinama i algama. Najpre se bavio fiziologijom biljaka, a kasnije se posvetio fitogeografiji. Tako je proučavao vegetaciju Južne Srbije i biljni svet jezera.
Značajni su njegovi radovi o četinarima Južne Srbije. Samostalno, ili u saradnji sa istaknutim botaničarima u svetu, opisao je veliki broj novih biljnih vrsta.
Pisao je radove i iz ekologije i klimatologije, a u periodu od 1904. do 1934. napisao je 38 naučnih radova, a njegov najistaknitiji učenik, Ljubiša Glišić, je na osnovu prikupljenog materijala iz njegove zaostavštine priredio još dva naučna rada: “Flora Južne Srbije” i ”Dendrologija”.
Košanin je bio i osnivač i prvi urednik Glasnika Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu i, Glasnik je izlazio jednom godišnje na francuskom i nemačkom, akasnije i na egleskom jeziku. Časopis je održavao kontakte i saradnju sa 90 botaničkih institucija na svih pet kontinenata.
Autor udžbenika botanike, član Srpske kraljevske akdemije
Košanin je 1927. objavio udžbenike botanike za nastavu 1. i 2. razreda u srednjim školama, a kako su tada ocenili njegovi savremenici, užbenici su i po sadržaju i po tehničkoj opremi bili nazavidnom nivou sa izuzetno objašnjenom morfologijom i anatomijom bijaka.
Napisao je i knjigu “Fiziologija biljaka” za studente koju je objavilo Udruženje studenata biologije Beogradskog univerziteta 1933. Imao je nameru da nizom novih istraživanja dopuni sadržaj udžebnika, ali ga je prerana smrt u tome sprečila.
Postao je član Akademije prirodnih nauka Srpske kraljevske akademije 1922. na predlog Jovana Žujovića, Save Uroševića i Mihaila Petrovića.
Akademikom je proglašen januara 1923. a bio je član i naučnih društavau Pragu, Berlinu, Parizu i Varšavi.
Istraživači njegovog naučnog rada kažu, obeležio je čitavu epohu u razvoju botanike u Srbiji. Period od kraja Prvog svetskog rata, pa do njegove smrti 1934. često nazivaju “Košaninovo doba”, kao period posle botaničara Josifa Pančića.
Prerana smrt akademika Košanina
Nedeljko Košanin umro je od tuberkoloze 22. marta 1934. u sanatorijumu u Gracu, Austrija. Njegovi lekari rekli su, duga bolest Košanina bila je posledica teških uslova u austrijskom zarobljeništvu.
Posmrti ostaci preneti su vozom u Beograd 26. marta. Usput u Mariboru, Zagrebu, i drugim mestima, radnici su mu odavali počast, jer Košanin je za života bio poznati kao veliki borac za narodna i radnička prava.
U radničkom pokretu učestvovao je preko 30 godina. Kada je kovčeg sa njegovim telom stigao na železničku stanicu u Beograd u ranim jutarnjim satima, dočekan je od velike grupe studenata i profesora Beogradskog univerziteta.
Odatle je telo preneseno u jednu od slušaonica u Botaničkoj bašti, gde su mu poslednju poštu odali akademici, profesori, studenti, partijski drugovi, poštovaci, građani.
U crkvi Svetog Marka održano je opelo, a oproštajne govore držali su Vladimir Petković predsednik Srpske kraljevske akademije. Vladimir Ćorović, dekan Filozofskog fakulteta i njegov učenik Ljubiša Glišić u ime botaničara, predstavnik studenata, predstavnik socijalista i radničkog sindikata. Sahranjen je 26. marta na Novom groblju u Beogradu.
A sećanje na Košanina danas je sve ređe
Ivanjičani znaju da su po njemu ime dobila Košaninova jezera, u čijoj blizini je manastir Pridvorica, 31 kilometar odanjen od centra Ivanjice. Osnovna škola u ivanjičkom selu Devići nosi njegovo ime od 1958.
U Botaničkoj bašti “ Jevremovac” u Beogradu, nalazi se bista Nedeljka Košanina, rad vajara Milutina Vidića
U ivanjičkom Domu kulture veliki broj Košaninovih zemljaka došao da čuje kako je živeo i šta je radio ovaj u svetu poznati botaničar.
Na akademiji povodom 150 godina od rođenja Košanina bilo je starijih, ali i mladih Ivanjičanina. Zaslužan da se o Kočaninu kao velikom naučniku govori je Organizacioni tim i Akademije i izložbe “Košanino doba”.
Činili su ga: Emilijan Protić, publicista i novinar, počasni član organizacionog tima, dr Branko Rakić, redovni profesor (Pravni fakultet – Univerzitet u Beogradu), Milan Krunić, (Dom kulture Ivanjica), Miloje Ostojić (Turistička organizacija Ivanjica), Dragoljub Šekler (Park prirode „Golija“) Ljubodrag Košanin, potomak Nedeljka Košanina, ma Branka Pavlović (Slobodni univerzitet u Berlinu) i mr Milena Ristić.
Košaninova pisma iz austrijskog logora
Mnogi tvrde da je botaničar Košanin nepravedno zaboravljen, a pre nekoliko godina njegov život i rad u žižu javnosti ponovo je dovelo Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ iz Beograda. Ono je otkupilo važnu zbirku od dvanaest poštanskih karti akademika Košanina, nastalih tokom njegovog zarobljeništva u austrijskom logoru.
Pisma su kako navode ”otpravljana” u okupiranu Srbiju tokom 1917. i 1918. godine. Na pojedinim dopisnicama nalaze se pečati austrijske vojne cenzure. Kod adrese pošaljioca nalazi se rukom ispisano, ili pečatom označeno „interniran“ ili „konfirniran“. Profesor je pisma pisao svojoj bivšoj učenici Olgi Blagojević Vukšić.“
U njima se opisuje teška situacija u logoru, ali je dirljiv i odnos pun poštovanja i odanosti između profesora i nekadašnjeg studenta, pa na više mesta profesor zahvaljuje i piše o tome koliko mu znači to što nije zaboravljen.
Čak i iz logora profesor svoju učenicu upućuje koju literaturu treba da koristi za svoje naučno istraživanje.
Međutim, u pismima dr Košanin prikriva svoje loše zdravstveno stanje koje je, boravkom u teškim logorskim uslovima, pogoršano, i kasnije mu značajno skratilo život.”
Udruženje” Adligat” stavljajući javnosti na uvid Košaninova pisma objašnjava:
”Zbog dopisivanja sa zatvorenikom, Olga Blagojević je izgubila poziciju na fakultetu, što joj je dodatno otežalo život tokom perioda okupacije. Sa jedne strane, zatočenik u logoru, sa druge strane, cela zemlja pretvorena u logor.
Pisma su izvanredna i važna svedočanstva o nesreći, borbi, nauci i velikim ljudima u teškom vremenu, saopšteno je iz udruženja „Adligat“.
Dodaje se, ova pisma posebno su značajna jer neposredno svedoče o Srbima u Austrougarskim logorima, o veoma malo poznatoj istoriji našeg stradanja.
Austrougarska je, pored vojnika, u logore internirala civile, žene, decu, starce, od ukupno 150.000 duša samo u austrijskim logorima, najmanje polovina su bili civili, iako je to bilo i tad zabranjeno međunarodnim ratnim pravom.
Nisu samo stradali oni koji su prelazili Albaniju, stradali su i oni koju su ostali u svojim kućama. I oni koje su, na pravdi Boga, iz domova odveli u logore u kojima se masovno umiralo. Od gladi, žeđi, lošeg smeštaja, nedostatka higije,e teškog i opasnog rada, pljačke i torture, te usled epidemija tifusa, tuberkuloze, dezinterije…“
Ovako je profesor Košanin pisao svojoj studentkinji u Srbiji:
Mnogopoštovana gospođo,
(…) Već mesec i po dana živimo u logoru od baraka. Kakav je to život za porodicu sa malim detetom i bolesnom njegovom materom možete misliti. Srećom još smo svi zdravi, bar nas dvoje, ali se zime plašimo. Nadam se da će žena sa detetom bar zimu moći da provede u kakvom mestu van logora. Svi pokušaji da ih pošaljem uŠvajcarsku ostaše bez uspeha. Za sada nas je ovde u logoru oko 208 Srba, većinom radnika. (5.8.1917)
„Mnogo hvala na sećanju i na učeničkoj odanosti. Vi ste jedini od učenika koji mi se javljate i možete misliti da mi je svaka Vaša karta velika radost… Cela je Evropa pretvorena u jedan neiskazni bol. Žrtve, koje će podneti nauka, nedogledne su. Naše lične žrtve i naši bolovi gube se u nesreći čovečanstva kao kap vode u moru. (1.1.1918)
…iz Vaše karte zaključio sam da Vam je potrebna pomoć. (…) Osećam se kriv što Vas moj sledbenik nije zadržao u službi. Razlog će biti što mi se javljate. On nikada nije imao poštovalaca među svojim učenicima, pa to ne dopušta ni nikome drugome.“ (20.6.1917)
Meni, na žalost, nije moguće pod današnjim prilikama, da se zagrevam na ovom opštem ognjištu čovečanstva, ali u toliko više tražim duševnu toplinu u svojoj malenoj porodici, koja – opet na žalost – nije sva ovde na okupu. Moja starija ćerčica je u Parizu, nas smo troje ovde. Sem teške zime naš je život snošljiv. Vesti iz zavičaja najlepše su nam zadovoljstvo. Zato nas i dalje nemojte zaboraviti.
Srdačno Vas pozdravlja Vaš N. Košanin (8.2.1917)
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!
