Ovde Radio Titovo Užice… Kada danas u Srbiji čujete da se obeležava pedeset godina jedne lokalne radio stanice, onda vam se nametne prvo pitanje: „Kako opstade?“ Moj odgovor je: ono što je vredelo, dobro radilo, imalo ime, opstane, pa makar i u nekom „skraćenom“ izdanju, i dimenziji.
Ali, idemo redom!
U Radio Titovo Užice došla sam sredinom osamdesetih prošlog veka. Bila je to radio stanica koja je već imala deceniju i koju godinu više iza sebe, emitovala program na četiri frekvencije, imala profesionalni studio, veliku redakciju, tonce, novinare, spikere, muzičke urednike i saradnike.
Na čelu je bio direktor IIGRO „VESTI“ Jovan Ostojić, čija je i bila ideja da list „Vesti“ dobije i radio stanicu, što je učinjeno uz tehničku i logističku pomoć Radio Beograda.
Novinarski kadar, sa šest dopisnika iz okolnih opština, mogao se podeliti na „staru gardu“, „srednju“ i na „mlađu“. U „staroj“ su bili Cole Maksimović, tadašnji urednik Radija, Petar Tešić, urednik lista „Vesti“, Mirko Zečić, Miladin Ostojić, Slobo Ćetković, Olivera Mićić, Rade Vergović, tehnički urednik lista.
„Srednji“ su bili: Slobo Murić, Miljko Mitrović, Dragan Čović, Milica Turudić, Nada Selaković, Radenko Vuksanović, Dušan Ćitić…
Zatim, „mlađi“: Zoran Žeravčić, Radenko Mutavdžić, Vitomir Tomić, kasniji direktor, moja malenkost (Novka Ilić), Snežana Petrović, Nada Tošić, Snežana Laušin iz Požege, a radila je zajedno sa starijim kolegom iz Požege, Milanom Pavlovićem. Iz Ivanjice se javljao Emil Protić, iz Arilja Dušan Ojdanić, iz Bajine Bašte Ratomir Blanuša, iz Čajetine Jeremija Džambić, a iz Kosjerića Tanasije Paunović.
Dok je Cole Maksimović bio urednik, tih osamdesetih, bilo je važno „pokriti“ svaki politički, čitaj komunistički, događaj do detalja, ali nisu izostajale terenske inforamcije. Išlo se sa „nagrom“ i „uherom“ o ramenu, po selima, obilazili se ljudi, pričale se radijske priče. Snimala se izvorna muzika, i pevanje „iz vika“ u zabačenim ivanjičkim i zlatiborskim selima, zapamtio je to i najpoznaitji srpski etno – muzikolog Dimitrije Golemović.
A kada se dođe sa terena, sve se uobličavalo uz pomoć sjajnih tonaca, koji su uvek imali mnogo strpljenja da na studijskoj traci ostvare zamisao novinara i muzičkih urednika.
Ne patim od veličina
Nije to bio lak posao, te je legendarni Jovan Pecović vazda govorio kako su mu novinari kada dođu na montažu, kidali živce i uzimali najbolje godine života. Naš Peco je imao i jednu rečenicu kojom je branio svoj stav, znaje i dostojanstvo, uvek bi rekao: „Ne patim od veličina“.
Tako postoji i sledeća priča vezana za Peca: bilo je to početkom osamdesetih kada je na Trgu partizana velikim skupom obeležavana godišnjica naronooslobodilačkog ustanka, i Radio Titovo Užice imalo je zadatak da direktno prenosi govore visokih zvaničnika Srbije.
Na Trgu pored prenosne jedinice bio je Peco, a u studiju njegov šef Buco. Peco je nešto više nego što je trebalo „petljao“ oko kablova, uređaja, a to je uvek voleo da radi u smislu eksperimentisanja, Nikola Ljubičić, tadašnji predsednik Predsedništva Srbije bio je prvi govornik, namestio se pored mikorfona i čekao, čekao, gubeći strpljenje… u studiju takođe Buco čeka… ljut Ljubičić u jednom momentu se okrene ka Pecu: „Dečko, šta to više radiš, hoće li početi, a Peco miran, odgovara mu: „Ne patim od veličina“, srećom tehnika je uskoro proradila.
Pomenuh i Buca, bio je to dugogodišnji šef tehnike, Bogoljub Nedić, koji je sve mogao da popravi, da uredi, da dotera ton, ali nije baš voleo situacije kada ima mnogo posla, posebno kada nešto „crkne“ na predajnicima, na Beloj Zemlji, na Jelevoj Gori.
Vinka Milićević je zajedno sa Violetom Berezljev bila godinama tonac u Radiju, radile su sve, montirale priloge, snimale dopisnike, emitovale snimljen materijal, slale priloge Udruženim radio stanicama, igrale jamb, kasnije su došli mladi tonci – Saša, Slavko, Ivan, Dragan, Mirko, Sima, Aco…
A onda su svi jedan po jedan odlazili, neki zauvek od svih nas, neki u drugi posao i interesovanje, a za miksetom je u jednom trenutku samo ostao muzički saradnik Zoran Nedeljković…
Ovde Radio Titovo Užice…
Radio Užicu se verovalo
Zajedno sa velikim promenama u srpskom društvu, menjala se situacija i u Radiju. Devedestrih su stigle neke nove snage, menjana je programska šema, menjalo se rukovodstvo. Promenilo se i ime sada je samo bio Radio Užice, a jedan od najmlađih urednika Radija u vreme tih promena bila je Mila Filipović koja je dovela ekipu dobrih saradnika, Nenad Kovačević, Mirjana Petrović, Aleksandar Ranković… i Radio je uprkos teškom vremenu, dobio novi imidž i polet. Verovalo mu se i dalje.
Mladi saradnici Dragica Cvijović, pa Žanka Erić, Vesna Zečić, Rada Popović, Zoran Jeremić, Zorica Đoković… kasnije su postali stalno zaposleni, a Radio je sa svakim novim čovekom dobijao deo novog imidža. Pečat su dali i saradnici: Nebojša Kotlajić, Dušica Vitorović, Dragana Jovanović, Vera Simić, Nada Ćirović…
Stari, dobro poznati i neodoljivi su ostali sjajni spikerski glasovi Gordane Stamatović i Dušana Stanića. Zahvaljujući ovim glasovima Radio Užicu se uvek verovalo. Sa istom žestinom, simpatijom ili antipatijom su nas slušali i režimlije i opozicionari, osluškivali su šta će biti rečeno na Radiju, te su često na osnovu toga uobličavali svoje stavove, pa su podjednakom snagom gostovali na Radiju, doprinoseći raznolikosti programa.
A kada smo kod ove konsatatcije, ne mogu zaobići ni podatak da je Radio Užice decenijama bio prijatelj mnogima. Javljali su nam se građani kada nemaju struju, kada im je poplava oštetila put, kada im komšija preti, kada je napado sneg u njihov zaselak, te ne mogu do sesoke prodavnice. Javljali su se slušaoci svakodnevno sa svojim problemima, tražili pomoć, ili već samo da ispričaju svoju muku…
A Radio ih je slušao, i pomagao u svojim mogućnostima, i tako se stvorilo čvrsto prijateljstvo koje je trajalo i trajalo, i retko kada su se naši slušaoci ljutili na nas, ljutili su se kada na predajniicma nema struje te nisu mogli čuti Dnevnik u 16 časova svakog dana…
Jednom je naša slušateljka iz bajnobaštanskog karaja ljuta pitala zašto nije juče čula Dnevnik, nije znala koliko je sati. Eto, da se danas ne poveruje, ljudi su prema Dnevniku u 16 časova navijali svoje satove.
A kada je Dnevnik vodio Miljko Mitrović, pesnik, dugogodišnji novinar, jezički avanturista, e, onda je bila telefonska frka u režiji Radija. Žene su zvale da saznaju o Miljku nešto više, nije im bio dovoljan samo glas.
U 12 časova znalo se, ide muzika po željama slušalaca, a dobro birana muzika od strane muzičkog urednika Petra Jovanovića razgalila bi često i najveće folk mrzitelje u Radiju. Muzičke želje naših slušaica uvek su do kraja poštovane. Uz naziv muzičke numere uvek rukom ispisane išle su i poruke, čestitke, a čestitao se odlazak u JNA, venčanje, rođendan, naselje, a kada nema ništa od toga, onda prijatno popodne.
I bilo je zanimljivih pričica kada bi sami slušaoci došli u Radio da „predaju“ poruku i naruče pesmu. Tako jednog dana dođe mlađa žena, hoće da muževljevoj porodici poželi prijatno popodne, kaže, ona odlazi iz te kuće, loši odnosi sa svekrvom, sa mužem, sa svekrom, sve se pokvarilo, pa dodaje, ma nisu ti ljudi bili dobri i korektni, pitamo je kojom pesmom im želi prijatno popodne, a ona će „Cigani, ja se opraštam sa vama“.
Nezgodno je bilo kada stigne „želja“, a u njoj samo dve – tri reči pesme. Onda su naši muzički saradnici tražili pomoć od čuvenog Toša, radio je na Trgu u tadašnjoj prodavnici „Radoton“ koja je prodavala gramofonske ploče, i znao je Tošo tekstove svih narodnih pesama… kada je bio „veseliji“ za rad, orila se muzika iz Tošove prodavnice celim Trgom, a on je voleo reći: „Tito i ja smo glavni na Trgu“, i tako dok bi Tito na Trgu.
Ili, dolazi žena, naručuje neku svadbarsku pesmu, i kaže, da mi „pustite“ tačno u 12:30 časova, a zašto tada, e pa tada ja sa tortom u ruci dolazim na kapiju i ulazim u dvorište domnaćina, svadbara, pa da se čuje moje ime.
Poštovao je Radio svoje slušaoce, poštovana je programska šema, a javljali su se slušaoci iz Segedina, iz Subotice, Mostara, Ploča, srednjetalasno emitovanje je bilo daleko slušano.
Ovde Radio Titovo Užice…
Profesionalnost i upornost zaposlenih
Važan činilac opstanka Radio Užica jeste podatak da su se svi zaposleni „kleli“ u profesionalnost, što se zapravo podrazumevalo u ovom mediju. Jako se vodilo računa o obrazovnom stepenu novinara koji se primaju, a dužnost je bila i da se novinari uvek usavršavaju. U jednom periodu novinari su bili podeljeni u redakcije: za politiku, privredu, obrazovanje i kulturu, društvene delatnosati, poljoprivredu, sport, muzička redakcija, a bila je uvedena i norma: znalo se nedeljno koliko za platu moraš uraditi vesti, izveštaja, analiza, osvrta, reportaža…
Naravno to je sve moglo da se realizuje dok je Radio imao zadovoljavajući broj novinara, saradnika i tonaca. I iznad svega, vodilo se računa o glasovnim kvalitetima novinara pred mikrofonom.
Uvek sam zastupala stav da nam nepisano pravilo pred mikrofonom bude: „govori da bih te video“. Profesionalci Radio Beograda Draga Jonaš i Vlada Dimitrijević više puta su gostovali u Radio Užicu kao specijalni članovi komisije za prijem novinara u Radio Užicu.
Višedecenijska profesionalnost Radio Užica zadržana je zahvaljujući i dugogodišnjem pravnom statusu Radija, Radio i novine „Vesti“ bili su u okviru društvenog preduzeća „Vesti“ do 1997. godine kada sticajem loših ekonomskih okolnosti postaju javno preduzeće sa minimalnim izdvajanjima iz opštinskog budžeta, u to vreme u iznosu od oko 300.000 dinara. I taj iznos je ostajao godinama, a pred privatizaciju on je „porastao“ na 340. 000 dinara. I to je bio jedan od činilaca što su „Vesti“ uvek bile objektivne, slobodne i nepotkupljive.
Ovde Radio Titovo Užice…
Radio preživeo sve društvene turbulencije, a privatizaciju?
„Prošle“ su kroz Radio sve velike političke i društvene promene, preživeo je Radio prelazak u višestranačje, hiperinflaciju, ratove, bombardovanje, tranzicione lomove… ostao svoj, veran profesiji, do 2007. kada je privatziovan. Pokušavao je Radio da ostane medijska institucija važna i dalje gradu, građanima, zaposlenima, trudio se profesionalnošću, istrajnošću malobrojnih zaposlenih, velikim radom.
Onda je veliki profesionalni studio izgubio funkciju, otišli su neki novinari, skraćen je inforamitvni, a produžen džuboks program…
A posle je Radio ponovo prodat, i nije više bio u zgardi koju je sam finansirao… gubio se deo imidža…
Danas ne znam kako je, a 50 godina je od prvog signala i čuvene rečenice koju je 1971. godine, 28. decembra, izgovorila Gordana Stamatović: „Ovde Radio Titovo Užice…“
A ovde je sada samo sećanje…
Autorka teksta Novka Ilić je bila dugogodišnja novinarka Radio Užica i regionalnog lista „Vesti“ Užice, više godina je bila glavna i odgovorna urednica Radio Užica, sarađivala sa nekoliko radio stanica sa nacionalnom frekvencijom, pisala za dnevne listove, a 20 godina je dopisnik Radija Slobodna Evropa iz više opština Zlatiborskog okruga.
Hroniku kovid -19 tokom decembra možete pogledati na UžiceMedia.
Hroniku kovid – 19 tokom novembra možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
