Užičani na Golom otoku – Dr Ilija Misailović, autor je knjige „Goli otok – Ostrvo mraka. Užičani na Golom otoku“ objavljene 2024. godine u izdanju Biblioteke „Ljubiša R. Đenić“ Čajetina. U njoj se bavi posledicama koje je Rezolucije Informbiroa ostavila na području šest opština Zlatiborskog okruga.
Kada je doneta na Vidovdan 1948. godine u Bukureštu, istočnoevropske komunističke partije pod pritiskom Staljina optužile su Komunističku partiju Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom Titom da vodi neprijateljsku politiku protiv Sovjetskog Saveza, da se priključuje zapadnim imperijalistima, da priprema obnovu kapitalizma.
Zato je zadatak zdravih snaga u KPJ da prisili svoje rukovodstvo da prizna greške i da ih poprave. Da napuste nacionalizam i da se vrate internacionalizmu i da „svim silama učvršćuju jedinstveni socijalistički front protiv imperijalizma“.
Ukoliko se rukovodioci KPJ pokažu nesposobnim da to sprovedu, da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo. Rezolucija je izazvala veliki politički proces u tadašnjoj Jugoslaviji. A dr Misailović je istraživao kakva je bila sudbina onih u užičkom kraju koji su posle njenog donošenja zbog svojih političkih uverenja koja su bila suprotna aktuelnoj vlasti kažnjeni i odvedeni u logor na Golom otoku.
UM: Kada je rođena prva ideja o nastanku ove knjige?
Dr Ilija Misailović – Ja sam čuo za Jovana Božića Letača koji je bio u logoru na Golom otoku i o kome su pričane legende. Ali se sa njim nisam sreo, jer je imao uzak krug ljudi sa kojima se družio. Kako je ušao u društvo poznatog užičkog lekara Borka Popovića, Letač nije strogo poštovao poznatu pretnju sa Golog otoka da osuđenici koji odsluže kaznu i vrate se kući ne smeju ništa da pričaju o danima koje su tamo proveli.
Zapravo, on je tom svom društvu prepričavao doživljaje iz tih dana pa je za te priče saznao tadašnji dopisnik „Politike“ Boca Marjanović koji, kada je prešao u „Ilustrovanu politiku“, ubedi Letača da mu ispriča svoju životnu priču da bi je objavio kao feljton.
Međutim, Borko, a Borko i bivši direktor OZNE u Užicu Aco Čizmić bili su od dve sestre deca, zabrani Letaču da ispriča tu priču plašeći se da ponovo ne bude uhapšen iako je logor bio zatvoren. I eto, ta priča je čekala mene i nju mi je prvo Borko ispričao.
UM: Pre koliko godina je to bilo?
Dr Ilija Misailović – To je bilo pre otprilke desetak godina. Od tada počinjem da se bavim ovom temom. Počinjem da sakupljam sećanja od ljudi koji su se družili sa Letačem. Žao mi je što nisam razgovarao sa njegovom suprugom Bubom dok je bila živa. Radila je sa mojim prijateljem u prosvetnom odeljenju za plate. Ali nisam znao da je ona Letačeva supruga, a da sam znao, mogla mi je pričati ne samo o Letaču, već i o svom životu, jer je i ona veoma interesantna osoba.
Bila je u grupi onih supruga koje nisu htele da se odreknu svojih muževa po njihovom hapšenju i odvođenju u logor. Život joj zato nije bio lak dok je on bio na Golom otoku, ali i kasnije dugi niz godina. O tome dosta pamti njena drugarica, profesorka Ekonomske škole Miljka Hadži – Petrović sa kojom se družila od 1946. pa do kraja života.
UM: Šta ste saznali o Letaču od sagovornika?
Dr Ilija Misailović – Svi koji su mi govorili o Jovu Božiću Letaču, isticali su njegovu neverovatnu dobrotu, predusretljivost i neizmernu plemenitost. Brojni događaji koji su potvrđivali Božićevu humanost, njegovim savremenicima duboko su se urezali u pamćenju.
Na mene je naročito ostavila utisak jedna priča. Naime, u tadašnji hotel „Zlatibor“ svratio je jedan Holanđanin i na nemačkom se nekoliko puta obratio konobaru, mom Kremancu Ivanu Đurđiću koji ga je ignorisao misleći da je Nemac.
Letač je sedeo za susednim stolom pa se umešao, objasnio konobaru o kome se radi i razrešio je situaciju. A potom je Holanđanina odveo svojoj kući, ugostio ga i kasnije se među njima razvilo dugogodišnje prijateljstvo. Letač je bio onižeg rasta, okretan, brzih pokreta, lak na nogama. Uz stepenice nikada nije išao postupno, već je preskakao odjednom dva stepenika pa je zato i dobio nadimak, Letač. Pojedini su tvrdili da je nadimak dobio na drugi način.
Zapravo, kao strastveni kockar voleo je da blefira i ako mu propadne blef, po sistemu va bank, brzo ga istapiraju i on skače sa stolice kao da ga je ujeo obad da bi zvao suprugu Bubu da joj se žali kako su mu sve uzeli.
UŽIČANI NA GOLOM OTOKU Inače, mnoge sam priče čuo o Letaču koje su zapamtili njegovi srodnici i najbolji prijatelji i koje su sugrađani prepričavali. Pojedine sam objavio u knjizi.
Jedna od njih je i da se u Drugom svetskom ratu susreo sa maršalom Žukovim. Koji mu je zbog podviga koje je činio u logoru u Nemačkoj dodelio legitimaciju NKVDE-a i čin majora pa je učestvovao u oslobađanju Berlina.
U vreme Informbiroa uhapšen je u Užicu. Kada je prvi put izdržao kaznu na Golom otoku, pustili su ga bez dokumenata. Kad se iskrcao sa broda na kopno policija ga legitimiše i kako nije imao dokumenta ponovo ga vrate u logor u kojem je doživeo i preživeo strašne torture.
Golom otoku“)
Kada se vratio iz logora, Letač se zaposlio u GP „Zlatibor“, kasnije je kao metalac radio u „Jedinstvu“ gde je dočekao i penziju. Svim ovim pričama započet je životopis legendarnog „majora NKVD-a, oslobodioca Berlina i privremenog stanovnika Golog otoka“.
Tako me je Letačeva životna priča opčinila.
Pa sam u Državnom arhivu Srbije našao njegov dosije u kojem je i njegova autobiografija koja je bila sasvim drugačija. Jer je na Golom otoku pisana pod budnim okom islednika. I to sam uvrstio u knjigu pa čitaoci imaju pred sobom i tu autobiografiju i priče njegovih savremenika i prijatelja. Tako je sve počelo. Ozbiljno sam se zainteresovao za golootočke osuđenike, pre svega, iz užičkog kraja.
UM: Državni arhiv Srbije bio Vam je pouzdan izvor?
Dr Ilija Misailović – Jeste. Ali mi je najžalije što nisu hteli da daju dosije Branislave Brane Vučelić (1898- 1965) koja je bila jedno vreme udata za Užičanina Mihaila Miku Todorovića. A kasnije se preudala za Simu Markovića koji im je kumovao. Zato je poznata i kao Marković.
Na Golom otoku je provela oko pet godina, jer je bila „nepopravljiva“ u političkom delovanju. Zapravo, u Arhivu su nekada napravili neku selekciju pa nečiji dosije možeš, a nečiji ne možeš da dobiješ. Jer se još uvek čuva taj princip vođe Broza.
Pokušavali su iz Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU da sruše tu zabranu, ali nisu uspeli. Kad smo kod Josipa Broza Tita, u knjizi sam zabeležio, između ostalih, i slučaj Božidara Karličića iz Sjenice, profesora Učiteljske škole u Novom Pazaru. Koji je sa prvom generacijom učitelja kao razredni starešina 1950. godine bio u poseti kod Josipa Broza Tita.
Direktor škole Konstantin Mijo Petrović je kasnije nekoliko puta prepričao tu posetu. Između ostalog, na tom prijemu, Božo Karličić postavi pitanje Titu: „Druže predsedniče, meni nije jasno, kako da objasnim đacima da su sve komunističke partije u svetu u krivu, a da smo samo mi u pravu?“
UŽIČANI NA GOLOM OTOKU Tada je na prijemu zvladala grobna tišina, a Tito je odgovorio: „Druže profesore, mi u ovom historijskom trenutku tvrdimo da smo mi u pravu, a ko je stvarno u pravu to će historija pokazati.“
Epilog ovog događaja bio je da je Božidar Karličić, koji je rođen 1905, zbog svoje „ljubavi“ prema Rusima bio osuđen 5. decembra 1950. godine u Beogradu u šestoj grupi na 24 meseca DKR. Pušten je sa Golog otoka kao težak bolesnik 12. novembra 1951. godine i po dolasku kući, ubrzo je i umro.
Pošto nije mogao da prizna krivicu, da revidira stav, pokušao je samoubistvo ekserom u glavu. I taj pokušaj mu je pomogao da umre po izlasku iz logora.
Karličić je bio ugledan i priznat prosvetar, profesor pedagogije. Koji se dobrovoljno prijavio da ide da predaje u Novom Pazaru ostavljajući porodicu i radno mesto u Beogradu. Njegova kćerka koja je nedavno umrla, bila je supruga Dragoljuba Mićunovića do koje nisam uspeo da dođem dok sam pisao knjigu. Ali sam joj je poslao kada je izašla iz štampe. Ona se mnogo obradovala.
UM: Koji su još bili važni Vaši izvori?
Dr Ilija Misailović – Metodi rada na ovoj knjizi bili su isti od početka do kraja. Prvo se upoznajem sa živim svedocima koji mi daju pravac kojim ću dalje ići, a to je bio, pre svega, Državni arhiv Srbije u kojem sam najviše i boravio. Od živih golootočkih osuđenika našao sam samo u Užicu Petra Brajkovića. On je već bio dao intervju za tadašnju „Užičku nedelju“ kojimi je preporučio da koristim. Dosta sam dobio materijala i iz privatne arhive.
Na primer, pojedini koji su u međuvremenu dobili rehabilitaciju dali su mi je da je preuzmem u knjigu. Tako da sve što je u knjizi objavljeno, potvrđeno je dokumentima. Zato kad govorim o njoj uvek parafraziram Iva Andrića koji je, mada mi to niko nije potvrdio, na prvoj promociji „Na Drini ćuprija“ rekao: „Ovde nema ništa moje. Ja sam sve ovo čuo i saznao ili iz priča ili iz arhiva“. Takav je slučaj i sa ovom mojom knjigom.
UM: Koliko su sagovornici, potomci bili otvoreni u razgovoru sa Vama?
Dr Ilija Misailović – Naročito sam od potomaka dobijao pojedine informacije koje ne bih mogao da saznam ni od koga drugog. Međutim, većina o tome nije znala ništa. Jer oni koju su se vraćali sa Golog otoka nisu smeli da pričaju ništa šta im se tamo događalo. Ako bi pričali, ponovo su hapšeni i smeštani na Goli otok.
UŽIČANI NA GOLOM OTOKU Dr Misailović je rođen u Kremnima
Dr Ilija Misailović (1942) rođen je u Kremnima gde je završio osnovnu školu. Kako sam kaže: „U Užice sam kao đak došao 1956, a kao profesor u Užičku gimnaziju i Ekonomsku školu 1974.“
Zapravo, završio je Srednju ekonomsku školu u Užicu 1962. I iste godine zasniva radni odnos u Osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Bogovođi kao nastavnik matematike. Školovanje nastavlja uz rad i stiče diplomu nastavnika geografije i istorije na VPŠ – grupa geografija i istorija u Beogradu.
Studije geografije nastavio je na PMF- u u Novom Sadu. Gde je završio i poslediplomske studije magistarskim radom „Požeška kotlina“ (1978).
Doktorsku tezu: „Dolina Skrapeža – regionalno-geografske odlike“, takođe je odbranio u Novom Sadu 1981. Mentor mu je bio prof. dr Jovan B. Petrović.
Za nastavnika istorije i geografije prelazi 1966. u Mokru Goru. A posle osam godina,1974, dobija radno mesto u Ekonomskoj školi i Užičkoj gimnaziji.
U isto vreme postaje spoljni saradnik na Višoj školi za obrazovanje radnika, danas Visokoj školi strukovnih studija i Pedagoškoj akademiji, danas Učiteljskom fakultetu. Kada je Pedagoška akademija prerasla u Učiteljski fakultet, po novoj sistematizaciji dr Misailović je premešten u Beograd na Višu školu za obrazovanje vaspitača.
Posle kraćeg vremena primljen je u Geografski institut „Jovan Cvijić“ SANU, za naučnog sardnika gde je ostao do 2003. godine kada je otišao u penziju.
UŽIČANI NA GOLOM OTOKU Dr Ilija Misailović objavio je više stručnih i naučnih publikacija, kao i više članka u stručnim časopisima, a kao posebne knjige:
- „Kremna“ (1975),
- „Kotroman – fabrika hemijskih proizvoda“ (1988),
- „Škola u Mokroj Gori“ (1992),
- „Zavod za zaštitu zdravlja Užice“ (2000),
- „Šarganska osmica“ , koautor sa Radovanom Glibetićem (2010),
- „Kremna, selo na putu Užice – Višegrad“ (2015),
- „Aćim Stevović, život i delo“ (2020), „Kazivanja iz prve ruke“ (2020),
- „Zavičaj Sretena Marića“ (2023).
Priredio je više rukopisa.
U „Užičkom zborniku“objavio je onomastičke tekstove za opštine: Užice, Arilje, Požegu, Kosjerić, Bajinu Baštu i Čajetinu.
U časopisu „Međaj“ objavio je, pored ostalih i tekstove: „Toponimi u poeziji Ljubomira Simovića“, „Bista Milutina Uskokovića“ i druge.
Za još informacija, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!
