Blage naravi i radan i u 94. godini, nema boljeg primera da je ime odredilo karakter čoveka. Naš sagovornik se nedavno posvetio hobiju iz mladosti i postao aktivni graditelj violina. Ima recept za dug i srećan život.
Koje drvo bude najbolje odzvonilo uskoro će postati muzika.
Rade: Polako radim i ovaj posao traži preciznost, ne može da se ubrza, jer ima ona izreka što je brzo to je i kuso.
Rođen je u selu Zaglavak 1927. kao drugo od četvoro dece Vinke i Ninka, dvorskog lakeja koji je divno pevao.
Rade: Ja sam Radivoje Blagojević zvani Rade, a deda me zvao Radan –Radane ružo đedina.
Naklonost ka muzici rođena je u satima kada su stričevi svirali usnu harmonku i frulu. Poželeo je svoj instrument. Da je vešt sa drvetom potvrdila je učiteljica pohvalom za napravljen aviončić. I ta pohvala odzvanjala je sve do marta 1953. Tada je pod Radovim prstima zasvirala prva napravljena violina. Osećaj tog trenutka i dalje je svež.
Rade: Bio sam pun radosti. Videćemo kad Anđa dođe da je donese, violina je u funkciji.
Životni put Rada je odveo u metalsku struku i nije bilo vremena za hobi. Ipak, prikupljao je literaturu Stradivarija i osmišljavao originalne alatke. Iako duboko u penziji, nije odustajao od snova. 2014. ( u svojoj 87. godini), napravio je radionicu u kojoj su nastale već 3 violine.
Rade: Prvo tražim i biram gde je drvo raslo, nikako ne valja u nekoj dolini jer svako drvo voli vlagu, gde je brdovito i kamenito to je čvršće+ jer ono je želelo vodu, vlagu i zato je postajalo čvršće .
Iz odabranih komada javora i smrče polako nastaje i prva tambura „bisernica“. Napravi se i po koji drveni suvenir ili prijatelju reparira dotrajali instrument.
Rade: Uđem u radionicu, brige su ostale van radionice iza mojih leđa, razumeš?
Rade i dalje čita bez naočara, a recept za dug život je umerenost u svemu, pa i u radu. A, sve to uz mnogo strpljenja i osmeha.
Autorka: Slađana Vasiljević
