Dokumentarni film preispituje potencijale kulture i umetnosti da doprinesu redefinisanju socijalnog okruženja. Istraživanjem tema kulturnog i industrijskog nasleđa „Mladost u šezdesetoj“ bavi se današnjim položajem nekadašnjih radnica velike tekstilne fabrike „Mladost“ u Požegi, kao i temama radništva, izgradnje zajednice i solidarnosti.
Realizovao ga je Nezavisni filmski centar „Filmart“ iz Požege, uz podršku Fondacije Jelena Šantić i Balkanskog fonda za demokratiju.
Konfekcija i trikotaža „Mladost“ u Požegi osnovana je 1958.godine a sa oko 1200 radnika tokom osamdesetih godina prošlog veka bila je jedna od najznačajnijih fabrika tekstila na tržištu nekadašnje Jugoslavije.
U proizvodnom objektu koji se prostirao na 8500 kvadrata nalazile su se stotine šivaćih i drugih mašina na kojima su u tri smene radile žene iz Požege i okoline, proizvodeći za jugoslovensko i svetsko tržište.
Izvozila je požeška konfekcija u Poljsku, Čehoslovačku, Nemačku, Mađarsku, Holandiju.
Kraj 2007. godine fabrika „Mladost“ sačekala je sa ukupno deset radnika i sa velikim dugovima, a potom je privatizovana 2008. godine.
U prizemlju nekadašnje „šivare“ danas je kineski tržni centar.
Bivše radnice „Mladosti“ ga posećuju, ne da bi kupile kinesku robu, već tragajući za mestom gde su se nalazile njihove mašine za kojima su provele svoj radni vek.
Emilija Ilinčić priseća se života kao tekstilne radnice:
– Kada sam ušla u kinesku prodavnicu ovde u prizemlju, jednom delu nekadašnje „Mladost“, baš sam Slađani pokazala gde sam radila, tu gde je sada kineska roba, haljine , suknje, bluze, ja sam se uhvatila za jedan stočić i dalje nisam mogla mrdnuti , jer tu je bila moja mašina. Ja sam se šokirala! Najpre sam petnaet godina radila u „čarapani“, pa smo onda kopali temelje za konfekciju, šivaće mašine se nabavljale, jedna po jedna. Ma, ja sada kada pogledam, mogu reći, bilo je super. Tada je bilo druženja, iz te konfekcijske kuće smo se udale, stvorile porodicu, zaslužile penziju, ma sve imali, išli po dva puta godišnje na more.
I Danica Babić, bivša je radnica “Mladosti”, posle projekcije filma ovako govori:
– Kad uđem dole u prizemlje gde je moja mašina bila, vidim da su sada tu Kinezi, nekako mi je tužno, mnogo mi je žao. Ja sam želela da u „Mladosti“ provedem radni vek, da normalno odem u penziju, pa da neka druga deca dođu ovde i rade. I da kažem, mi smo prva generacija školovanih tekstilinih radnika. Mi smo školu završili u junu, a u septembru počeli da radimo u „Mladosti“, što je danas nezamislivo. Ja sam ceo radni vek provela u toj konfekciji, imali smo sigurnost, nismo se plašili da ćemo ostali bez posla. Nekako je bilo sve drugačije.
Autor filma je Slađana Petrović Varagić sa svojim saradnicima, a za film je govorilo oko dvadeset bivših radnica „Mladosti“:
– Ovo je godina jubileja, šezdeset godina od osnivan ja požeške „Mladosti“, i eto mi smo nekako pomislili da bi bilo dobro da se pozabavimo i tim kulturnim nasleđem, kao i industrijskim nasleđem našeg kraja, da potražimo arhivu, arhivske fotografije, artefakte vezane za istorijat ove fabrike, ali isto tako da kroz savremenu umetničku produkciju zabeležimo živa sećanja kroz priču, fotografiju, film. Zbog toga u filmu sećanja bivših radnica „Mladost“, ali i njihovo i naše preispitivanje gde smo sada.
Saradnici na filmu bili su: Milica Đorđević, Sreten Vuković, Uroš Pavlović.
Tekst i foto: Novka Ilić
