Ćutanje je najstrašnija priča – Niko nikada, ne samo da nije odgovarao za zločin počinjen prema informbirovcima, već niko nije ni pokrenuo njihovu odgovornost. Jedna od glavnih parola na golootočkom paviljonu bila je „briga partije za naše zdravlje je svetao primer čovečnosti“.
Zatočenici na Golom otoku su bili „informbirovci“ kako su u Jugoslaviji nazivali pristalice Sovjetskog Saveza. Priče o torturi „ibeovaca“usledile su 1948.godine posle razlaza sa Staljinom.
Politički zatvor Goli otok formiran je 1949. godine. Sa ciljem da oni koji su podržali Rezoluciju Informiroa i bili pristalice Staljina i Sovjetskog Saveza, u borbi protiv Jugoslavije izoluju se od ostalih zatvorenika.
Odluku o ovom logoru doneo je Josip Broz Tito sa Aleksandrom Rankovićem, a na predlog Edvarda Kardelja. A na osnovu opisa ostrva Ivana Steva Krajačića koji je bio na čelu hrvatske Uprave državne bezbednosti (UDB-e).
Logor je organizovala Hrvatska Udba na čelu sa Ivanom Stevom Krajačićem, a veliku ulogu u organizaciji odigrao je Crnogorac Jovo Kapičić.
Ćutanje je najstrašnija priča… Od četiri logora jedan je bio ženski
Istoričarka Vesna Lučić, autorka prezentacije o Golom otoku navodi da su zatočenici bili u četiri logora, od kojih je jedan bio ženski logor.
To ilustruje podacima o toj „čovečnosti“ i mučenjima od kojih je najstrašniji bio Petrova rupa za „nepopravljive“ ibeovce.
Ona navodi da se smatra da je Tito doneo odluku da se izoluju ibeovci savetujući se sa Aleksandrom Rankovićem, po predlogu Edvarda Kardelja, na osnovu opisa ostrva Ivana Steva Krajačića. On je u društvu vajara Antuna Avgustinčića 1948.godine otkrio pusto ostrvo sa mnogo mermera.
Inače, Goli otok je u Jadranskom moru između ostrva Rab, Sveti Grgur i Prvić u zapadnom delu Hrvatske.
Pre formiranja zatvora na Golom otoku, kao uzrok sukoba zbog koga će mnogi stradati bili su Staljinovo pismo od 27. marta 1948. godine. U kome je iskritikovao Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ).
Onda je Centralni komitet KPJ odgovorio svojim pismom od 13. aprila 1948. godine. Usledilo je drugo savetovanje Informbiroa u Bukureštu od 20- 28. juna 1948. godine. Na kome je rečeno da je Tito eksponent imperijalističkih sila i da mu je zadatak da razbije jedinstvo KPJ. Kao konačna ocena zasedanja donesena je rezolucija „O stanju u KPJ“, poznatija kao Rezolucija Informbiroa (IB).
Informbiro je ocenio da KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu. Da je KPJ skrenula sa marksističkog gledišta, da se rasplinjava u bespartijskoj masi, da nema kritike i samokritike. Da partijom rukovode špijuni i strani plaćenici. Da se u partiji ne slušaju saveti ostalih komunističkih partija. Da se partija kreće ka buržoaskim ciljevima i pozivaju se zdravi članovi KPJ da smene dotadašnje rukovodstvo.
Ćutanje je najstrašnija priča… U isto vreme 21-28. juna 1948.godine održan je se Peti kongres KPJ – „Ne“ Rezoluciji IB. Zatim je 29. novembra 1949.godine u Budimpešti usvojena je druga rezolucija IB-a pod nazivom„Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna“.
Onda su svi oni za koje se smatralo da su ibeovci završili na Golom otoku. A na Golom otoku su tokom Prvog svetskog rata austro- ugarske vlasti smeštale ruske zarobljenike. A politički zatvor za IB-ovce bio od jula 1949-1956. godine.
Prema podacima koji variraju ukupno je bilo od 14.000-32.000 kažnjenika. Dok logoraši tvrde da ih je bilo do 60.000. Državni arhiv Hrvatske navodi podatak o 16.101 zatočeniku, od kojih su 44 odsto bili Srbi, zatim 21 odsto Crnogorci i 16 odsto Hrvati.
Prema raznim autorima, u Jugoslaviji je registrovano oko 55 hiljada informbiroovaca, a iz Partije je isključeno 225.160 lica. U toku kampanje IB-a nestalo je 8.800 ljudi, a oko 22.000 su postali doživotni invalidi.
Žene su takođe, posle Titovog sukoba i razlaza sa Staljinom, bile politički zatvorenici na Golom otoku. I na obližnjem ostrvu Svetog Grgura mada se o njima znatno manje govorilo i pisalo.
Prvu grupu za doček zatvorenika činilo je 600 ustaša, osuđenika iz Stare Gradiške koji su dovedeni na Goli otok da „dočekaju“ zatvorenike. Jednu grupu su činili „administrativni kažnjenici“ koji su kažnjavani merom društveno-korisnog rada zbog ibeovske propagande. Zatim, organizovanja u ilegalne ibeovske grupe, širenja ratne psihoze, podržavanja Rezolucije Informbiroa, Staljina.
Pa odbijanja da potpišu optužnicu za nekoga, bežanje iz zemlje, viceva i pesama o Titu, čitanja ruskih novina, slušanja ruskog radija, postavljanja nezgodnih pitanja… Ovom kaznom kažnjen je najveći broj ljudi.
Druga grupa su bile osobe hapšene kao ibeovci u sastavu Jugoslavenske armije u oficirskim i podoficirskim činovima, kao i pripadnici UDB-e i resora unutrašnjih poslova. Sudilo im se za razna krivična dela poput neprijateljske propagande, špijunaže, izdaje…
Žene informbiroovke su prvo bile smeštene u logor Ramski rit kod Požarevca, zatim u Zabeli u Požarevcu, a u proleće1950.godine prelaze u logor na ostrvu Sveti Grgur. A zatim od proleća 1951. godine na Goli otok. Od marta 1952- 1956.godine su opet na Svetom Grguru.
Tokom ovog perioda Goli otok posetili su Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Dobrica Ćosić i Koča Popović. Svi logori za IB-eovce bili su pod direktnom upravom Savezne UDB-e.
Lučić navodi da su zatvorenici morali da obavljaju poslove tucanja kamena i prenošenje sa jednog mesta na drugo, izradom pločica, stolarskim poslovima…
Tokom obavljanja poslova mučeni su žeđu, bili su neuhranjeni, morali su sa teškim kamenjem u rukama da trče u krug, imali su razne bolesti, opekotine od sunca…
Tražili su im da jedni druge špijuniraju i potkazuju, da gone i tuku one koji nisu priznali krivicu. Pored toga imali su svakodnevna prebijanja od strane islednika u logoru, zatvorenicama su kosu vezivali za drške na nosilima za kamenje…, dodala je Lučić.
Oni koji su bili zatvoreni u u ovom logoru pakla, ukoliko su preživeli sve torture i mučenja i vratili se kući, nisu smeli da pričajuda ih opet ne vrate. O tome se decenijama nije pisalo i javno govorilo, ali se zato se sada istraživanjem može doći do novih dragocenih i neobjavljenih svedočenja.
Ćutanje je najstrašnija priča… Strašne muke i maltretiranja nisu trpeli samo osuđenici na Golom otoku, kao pojedinci, nimalo lagodno nisu živeli ni članovi njihovih porodica.
Jer su trpeli velike pritiske i proganjanja u sredinama u kojima su živeli. Ti ožiljci su sporo i teško zarastali.
Politički zatvorenici iz ovog logora pušteni su 1956.godine posle normalizacije odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. I posle 1956.godine na Goli otok su pored kriminalaca, dovođeni politički zatvorenici. Kao zatvor postojao je do 1988/89.godine.
Na Golom otoku bili su zatočenici i zatočenice i iz užičkog kraja, tako da pisanje i svaka nova priča o Golom otoku doprinos je kulturi sećanja, da se mučenje, strahote i žrtve ne zaborave.
Za još informacija iz društva, kulture, reportaža, pratite naš sajt i društvene mreže Facebook i Instagram!
