Možda ova priča ne bi nastala, da nije bilo koncerta violioniste Nemanje Radulovića u Ahenu sa Borusan Istanbul Filharmonijskim orkestrom i susreta sa njim. Zainteresovao sam se za životni put ovog genija na violini, koji je rođen u Nišu. Preslušavao sam razne emisije o njemu, a onda je došla ispovest njegove majke, koja je napustila karijeru lekara u Nišu, prodala stan i otišla u Pariz u nepoznato, da omogući Nemanji da stigne do svetskih visina, gde se sada stalno potvrđuje na unapred rasprodatim koncertima širom sveta.
Običnim glasom je priznala da je nekada bilo trenutaka, kada je zaista bilo teško sve to izdržati u tuđini, ali uz pomoć jedne porodice i prijatelja, sve je izdržala. Kao i što su se moji roditelji Cmiljana, domaćica i Radenko, kovač, žrtvovali za mene i moju sestru Slađanu, tako i ja svakodnevno sa svojom suprugom Milenom činim da stvorim uslove da moje ćerke Milica (rođena 25.maja 1995.) i Vasilija (rođena 25. novembra 1996.) studiraju na čuvenim Univerzitetima u Nemačkoj i pokažu svoje kvalitete.
Ipak ovoga puta neće biti priče o roditeljima, našim žrtvama, već o mojim ćerkama, koje su stigle do uspeha u Nemačkoj, i zbog čega sa ponosom kažem „ Lepo je biti otac“. Trudiću se da kao srećni otac ne budem pristrasan, već iznosim samo činjenice u ovoj priči.
MILICA
Njihova priča započinje 3. januara 2002. godine kada su sa roditeljima stigle u Ahen. Sa nepunih šest godina, iako nije znala nemački jezik, i sa četiri meseca zakašnjenja, Milica je morala da pođe u prvi razred. Period privikavanja je najteži, jer sve je novo u životu, i treba to sve izdržati, a ona je bila mala devojčica.
Ipak ona je pokazivala da zna sa brojevima, i taj potencijal je učiteljica vrlo brzo prepoznala. Nažalost, neke nemačke devojčice su osetile da je ona usamljena, da ne zna jezik, da ne može nikome da se žali, pa su počele da je vuku za kosu, udaraju, i dolazila je sa suzama u očima. Naše žalbe učiteljici nisu pomogle, jer one smatraju da to deca treba među sobom da reše. Objasnio sam Milici, da je njen deda kovač, i da je imao tešku ruku, i da ona ima njegove gene, pa ako opet njih dve krenu na nju, mora da se odbrani. Tako je i bilo.
Kada su devojčice pokušale da nasrnu na nju i da je udare, Milica je zamahnula nekoliko puta rukama, i dovela do suza te devojčice, koje su bile više iznenađene reakcijom nego batinama. Vreme je prolazilo, i nakon tri meseca je Milica već naučila jezik, i počela da potvrđuje svoj talenat za razne oblasti. Nakon završene osnovne škole prešla je u Gimnaziju, gde je počela da pokazuje izuzetne rezultate, posebno iz latinskog jezika.
Najveći uspeh je da je za jednu godinu završila dvanaesti i trinaesti razred, i već stvorila uslove za upis na studije. Novi problem je bio da Nemac razredni starešina smatrao da se ne druži dovoljno sa drugima, i da treba da ide kod psihologa na savetovanje. Objasnio sam mu da svi odlični đaci, koji se izdvajaju svojim radom i znanjem iz jedne sredine, nailaze na otpor onih drugih, i da on treba najpre da popriča sa decom, koja se udružuju protiv moje ćerke, i da ih posavetuje da iskoriste tu godinu dana da nauče nešto od nje, jer Milica će uskoro biti daleko od Ahena na nekom od Univerzitetu, a oni će ostati zauvek u gradu, u kome su rođeni.
Tako je i bilo, a te njene drugarice često pozivaju Milicu da se vide sa njom, kada ona svrati u Ahen da vidi roditelje. Milica je izabrala Fakultet za Psihologiju na Friedrich Wilhelm Univerzitetu u Bonu, koji ove godine proslavlja 250 godina. Vrlo brzo je položila sve ispita na Bachelor i Masterstudijama, a onda odlučila da pored znanja srpskog, nemačkog, engleskog jezika, usavrši i španski jezik, i preko ERASMUS programa otišla na Fakultet u Valensiju da studira na španskom od januara do jula 2018. godine. Tamo je sama našla stan i drugarice, i sve ispite polozila na španskom jeziku. Nakon povratka je uzela da radi Master tezu na temu „Rukovođenje i socijalna kompetentnost“. U slobodnom vremenu ona piše razne studije za Univerzitet, radi na sajmovima u Kelnu i Diseldorfu, da zaradi novac za nova putovanja, jer voli da putuje.
VASILIJA
Za razliku od Milice, 18 meseci mlađa Vasilija, koja je dobila ime po mojoj baki Vasiliji iz kulturnog sela Rožanstva, od koje sam najviše učio čuvajuci ovce u blizini Stopića pećine, krenula je odmah u nemački vrtić, gde je za mesec dana naučila nemački jezik, i bez problema krenula u osnovnu školu, gde se lepo ukopila u sredinu. Njen problem je što je zadatke iz matematike rešavala takvom brzinom, da je bila često kritikovana od učiteljice, inače direktorke škole, što ne razume druge đake, kojima za to treba po sat vremena. Za posledicu je imala da joj je baš razredna umanjila ocene zbog takvog ponašanja, ali to nije uticalo na upis u Viktorija Gimnaziju, gde su prvih 10 ocena bile maksimalne.
Uz to Vasilija je počela da se angažuje i u cirkusu, da trenira košarku, pa je putovala širom Nemačke, pa čak stigla i do Tuluza u Francuskoj sa žonglerima. Gimnaziju je završila sa najvećom ocenom, a onda odlučila da studira psihologiju na Prirodno-Matematičkom Fakultetu u Diseldorfu na čuvenom Hajnrih Hajne Univerzitetu.
Interesantno je bilo da je prilikom predaje diplome Direktor Gimnazije Nemac Šreder izgovorio njeno ime Vasilija bez problema i još dodao Vaki Stopić. Rekla mi je da može da bude izuzetna kao Milica, a i bolji student, i izabrala je Diseldorf umesto Bona, da ne bude da je starija sestra pomagala mlađoj, već da je ona samostalna.
Nažalost prvi ispit je pala, i to je bio šok za nas i za nju. Rekao sam joj da se i padanje na ispitima uračunava u studentski život, i da mora da vidi gde je pogrešila, kako bi učila na greškama. Ona je otišla da proveri test sa profesorkom, i shvatila da tri zadatka uopšte nisu bila pregledana. Ocena je korigovana, i ona je položila prvi ispit.
Na sledećem ispitu dobila je maksimalnu ocenu i E-Mail od profesora, koji joj ponudio da pet sati svog vremena sedmično izdvoji i da zavšava neke poslove za njega. Taj posao i dalje traje, samo je broj plaćenih sati uvećan. A onda su krenule da se ređaju najveće ocene, i završila je prva Bachelor studije u generaciji. Profesor joj je predložio da konkuriše za nemačku Stipendiju „Iskoristiti šansu“, i u sredu 05. Decembra 2018. godine na svečanosti u Diseldorfu, joj je uručena stipendija. Trenutno je na Master studijama psihologije i razmišlja o praksi u Americi, Francuskoj ili Mađarskoj.
Ovo je kratka prica o Milici i Vasiliji Stopic, master studentkinjamama psihologije u Bonu i Diseldorfu, koje vole da dođu u Užice i posete baku Cmiljanu i tetku Slađanu i teča Miloša Nikolića.
Za kraj ostaje jedna od priča sa našeg zajedničkog dvadesetočasovnog putovanja za Srbiju autobusom iz Kelna. Zbog velike cene karte za praznike i problema sa terminima, odlučio sam ca ćerkama da putujemo autobusom, a ne avionom. Objasnio sam im da pošto stalno putuju avionom, da treba malo se „prizemlje“ i vide kako žive i zarađuju normalni ljudi.
U tom autobusu sličnom onom iz filma „Ko to tamo peva“ upoznali su prave „gastarbajtere“, koje čine penzioneri, šverceri, taksisti…, pa čak su se angažovale da pomognu kupcima automobila, koji ne znaju nemački jezik. Pitale su me kako oni uspevaju da kupe auto i objasne šta žele, a ne znaju ni jedan strani jezik. Rekao sam: „Tako što moraju, i što nemaju drugi izlaz“, kao i mi što nismo imali izbora, već napustili svoju voljenu zemlju, da bi uspeli u daljini, gde se znanje ceni i plaća, a da one zbog toga ne treba nikad da zaborave odakle su krenuli njihovi roditelji.
„Posveceno mojoj majci Cmiljani i ocu Radenku Stopiću“
Tekst i foto: Srećko Stopić
