Kažemo, pa to je njihov posao. Ili je posao svih nas da stvaramo takve društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ju je javno izneo? Ukoliko to ne učinimo svi ćemo postati žrtve prekarizacije kao procesa prisilnog kreiranja poslušnika i doušnika, udvorica i beskičmenjaka, marioneta i statista – zaključak je u knjizi „Od novinara do nadničara“.
U sažetku knjige „Od novinara do nadničara. Prekarizacija rada i života“ sociolog i rukovodilac istraživačkog tima Srećko Mihailović navodi da je stanje u medijima indicirano na osnovu odgovora 1110 novinara (740 zaposlenih i 370 nezaposlenih) na pitanja koja se odnose na ocenu slobode medija, percepciju državne kontrole medija, ocenu raširenosti autocenzure i na sameravanje raširenosti cenzure i autocenzure.
Nema slobode medija
I zaposleni i nezaposleni novinari se slažu da u Srbiji nema slobode medija. Tako misli čak tri petine ispitanika (62%), četvrtina (25%) je neodlučna, dok samo 13% ispitanika smatra da u Srbiji postoji sloboda medija.
Državna kontrola medija
Tri četvrtine novinara (77%) smatra da država kontroliše medije, samo 5% negira državnu kontrolu, dok je 18% neopredeljeno. Zanimljivo je da nešto češće nezaposleni novinari (82%) nego onih koji su zaposleni (75%) misle da država kontroliše medije.
Autocenzura je veoma raširena
Tri četvrtine novinara (73%) misli da je autocenzura među novinarima veoma raširena, samo 5% odbacuje tvrdnju o raširenosti autocenzure, dok je 22% ispitanika neodlučno. Izrazita je jednodušnost novinara u oceni raširenosti autocenzure. Ako bismo isključili neodlučne novinare (približno svaki peti) i zadržali samo one koji se slažu ili ne slažu sa tvrdnjom da je autocenzura veoma raširena, onda bi odnos ispitanika koji misle da je aucenzura veoma raširena prema onima koji se s tim ne slažu bio 93% prema 7%.
Ima više autocenzure nego cenzure
Tri četvrtine novinara (76%) smatra da danas ima više autocenzure nego cenzure, jer se novinari plaše da ne ostanu bez posla; s tim se ne slaže 5% novinara, dok je petina neopredeljena. Nema razlike između zaposlenih i nezaposlenih novinara, a takođe nema statistički značajnih razlika u odnosu na sve ispitivane nezavisne varijable.
Opšta ocena stanja u medijima
Kada bi mogli da biraju – dve petine novinara bi napustilo novinarstvo; isto toliko bi se opredelilo za medij u kojem mogu slobodno da pišu bez obzira na status i visinu plate, dok bi jedna petina novinara optirala siguran posao i po cenu da ne piše ono što misli i ono što zna.
Urednik knjige „Od novinara do nadničara. Prekarizacija rada i života“ Srećko Mihailović u sažetku publikacije predočava zaključak:
– Po mišljenju novinara stanje u medijima je loše. Za to je prvenstveno odgovorno medijsko okruženje – vlast, država, vlasnici medija, a potom i sami novinari. Uloga novinara u emancipaciji i odbrani medija je pod stalnim i sve jačim pritiskom prekarizacije rada i života novinara. Teško je očekivati veći angažman medijskih radnika u situaciji kada su im ugroženi rad i zaposlenje, i kada im se svakodnevno onesiguravaju uslovi za pristojni život.
Naša polazna hipoteza o povezanosti odnosa novinara prema medijima i prekarizacije novinara je većim delom potvrđena. Nesumnjivo je da nezaposleni novinari u priličnoj meri medije vide kroz stanje prekarizacije u koju su upali (naravno ne svojom voljom) – o tome svedoče dva koeficijenta kontigencije osrednje povezanosti između prekarnosti i odnosa prema medijima (to donekle potvrđuje i koeficijent kontigencije koji ukazuje na blagu povezanost prekarnosti i profesionalne samokritičnosti). Kod zaposlenih novinara odnosi su nešto složeniji. Prekarnost u osrednjoj meri utiče na veću kritičnost prema medijskom okruženju (Ck=0,33). Zapažamo i blagu povezanost između prekarnosti i ocene slobode medija, ali nismo našli značajniju povezanost između prekarnosti i profesionalne samokritičnosti (Ck=0,16). Usput, i kod nezaposlenih novinara ne postoji znatnija povezanost između profesionalne samokritičnosti i prekarnosti (Ck=0,22). Po svemu sudeći, jak profesionalni identitet stavlja branu ispred svakog ugrožavanja tog identiteta. Ukupno uzev, deo novinara je razapet između sopstvene prekarnosti i svog profesionalnog identiteta. Najveći broj među njima ostaje u novinarstvu iako bi najradije (da može) otišao što dalje od tog poziva; najmanji broj (okvirno jedna petina) ostaje u novinarstvu da piše i govori onako kako drugi hoće; na kraju tu su (okvirno dve petine) oni novinari koji čuvaju medijski integritet i profesionalni identitet, izgleda, za veliku cenu.
Prekarizacija nije prirodno ljudsko osećanje niti normalno stanje u modernoj civilizaciji. Postoje pozivi i postoje delatnosti u kojima se sve konsekvence prekarizacije slamaju na
čoveku-radniku, ali postoje i delatnosti koje se postepeno ili koje će se postepeno urušavati pod teretom prekarizacije nosilaca te delatnosti, ljudi-radnika. Mediji su takva delatnost, a tu su potom nauka, visoko obrazovanje, kultura i umetnost.
Prekarizacijom rada kao suštine ljudskog bića, menja se i karakter i sama bit tog ljudskog bića. Oni koji navode argument: pa tako je nekad bilo, previđaju jedan prost argument – da to što je nekad bilo u društvenoj istoriji nije nikakav razlog da danas bude tako, pogotovo kada je „to danas“ stvar volje, a ne nužde. Vrhunac cinizma je ono što ovih dana ponavljaju neoliberalni cinici: Biće skoro propast sveta, pa nek’ propadne, nije šteta! A tu je i onaj savet popularne psihologije s kojom oduvek koketira moderni neoliberalizam – „Kada jednom prihvatite činjenicu da život nije ‘fer’, bićete mnogo srećniji”.
* * *
Osnovne uloge medija, u jednom banalnom i do kraja uprošćenom pristupu, možemo da redukujemo na (1) pružanje pouzdanih informacija, i na (2) ulogu „psa čuvara” (watchdog). U sledećem koraku možemo komotno da zaključimo i bez dubljeg istraživanja, gotovo pomoću površnog posmatranja, da mediji danas u Srbiji ne rade valjano svoj posao, odnosno da ne obavljaju te dve ključne funkcije. Naše istraživanje pokazuje da iznetu ocenu dele i sami novinari, a da odgovornost vide kako u svojoj profesiji tako i u okruženju, odnosno u koaliciji političkih stranaka i privatnog kapitala.
Na kraju da se zapitamo: Zašto od novinara tražimo ono što ne tražimo od nas samih? Tražimo da budu istinoljubivi, hrabri, pametni, kritični, da budu zastupnici javnog interesa, da kažu ono što mi ne smemo da kažemo. No, da ne tražimo od njih da budu sve ono što mi nismo? Kažemo, pa to je njihov posao. Ili je posao svih nas da stvaramo takve društvene uslove u kojima javna reč neće povlačiti posledice po onoga koji ju je javno izneo? Ukoliko to ne učinimo svi ćemo postati žrtve prekarizacije kao procesa prisilnog kreiranja poslušnika i doušnika, udvorica i beskičmenjaka, marioneta i statista.
Deo iz knjige „Od novinara do nadničara“ koja je nastala na osnovu istraživanja obavljenog 2015. godine koju su objavili Centar za razvoj sindikalizma, Fondacija za otvoreno društvo i Dan Graf.
