To se događa Užičanima i kada je u pitanju i Ilija Narandžić. Njegov spomenik zarastao u travu i korov, izvan ograde najstarijeg srpskog groblja u Užicu, usamljen i zaboravljen, decenijama stoji, a pronađen je samo radoznalošću istoričara Milorada Iskrina. A, prvu zgradu osnovne škole grad Užice dobio je zahvaljujući Iliji Narandžiću, daleke 1884. Ko je bio Ilija Narandžić?
Užička deca su na početku 19.veka, kao i sva u Srbiji, nastavu pohađala u privatnim kućama ili opštinskim kancelarijama, a akademik Ljubomir Simović, Užičanin, navodi u svojoj knjizi „Užice sa vranama“ tadašnje uobičajene scene:
– Ako u učionici ne možete da vidite školsku tablu, možete da vidite tkački razboj, za vreme nastave dok učiteljica predaje istoriju, njena majka na razboju tka ćilim.U učionici povremeno možete da vidite čak i opštinskog patroldžijui koji je u hodniku ostavio ostragušu i fenjer i uzeo metlu i zvono i tako da se od opšitnaskog patroldžije pretvorio u školsakog poslužitelja…“ I to je u Užicu trajalo sve do 1884. kada je zahvaljujući trgovcu Iliji Narandžiću izgrađena prva školska zgrada. Bila je to prizemna, velika zgrada u centru Užica, a tek 1932. škola je dobila i sprat. Simović je taj užički događaj u romanu ovako opisao:“Pet godina pošto je Srbija na Berlinskom kongresu stekla nezavisnost, Ministar prosvete i crkvenih dela, Stojan Novaković je odobrio da se u Užicu, na Donjoj čaršiji, na placu gde je nekada bila medresa, izgradi školska zgrada…“ Bilo je to 22. decembra 1883. Godinu dana kasnije „đaci su ušli u tek završenu, svetlu, belu školu, čijih šest učionica i velika kancelarija još mirišu na kreč, i čija đačka kuhinja još miriše na prve pečene hlebove i prvo pokipelo mleko…“ S obzirom da je u širem okruženju to bila najveća školska zgrada, Užičani su je nazvali i „velika osnovna škola“, ili prva osnovna škola, kako je i danas često zovu. Tada se mnogo govorilo o Iliji Narandžiću, pominjao se za svaki dan škole, slavilo se njegovo ime, a onda je odjednom, nestalo i slavlja, i imena i sećanja. Nije to Ilija zaslužio!
Ilija Narandžić rođen je u selu Grbeši kod Trebinja. Školovao se u hercegovačkom
manastiru Duži. Život i rad Hercegovca i Užičanina Ilije Narandžića istraživao je pomenuti užički istoričar Iskrin. Više puta pisao je o njemu, pa tako saznajemo da je Ilija stekao popriličnu imovinu baveći se trgovinom: „Važio je za časna i primerna čoveka, i stekao uvažavanje među žiteljima Trebinja, ali i Užica gde se kasnije za stalno preselio i živeo do karaja života. Bio je poštovan i od drugih etničkih celina u hercegovačkom i užičkom kraju toga vremena. Zalagao se za prosvećivanje naroda, smatrao je da što je više pismenih ljudi, to će svi kvalitetnije i bolje živeti. Jedno vreme je Ilija imao i knjižaru u Užicu i snabdevao đake potrebnim knjigama… Zna se da je bio prenumerant (pretplatnik) na Vukova dela, a bio je vrlo pismen čovek…“ kaže Iskrin. Hroiničari „Malog Carigrada“(u vreme Turaka, tako su često nazivali užičku varoš) o trgovcu Iliji su ovako pisali: „Čitao je knjige kad god bi slobodna vremena imao. Stoga su ga meštani, osobito Turci dok su živeli u Užicu) držali za učena čoveka, i pripitivali su ga u mnogo slučajeva, na priliku ako bi ko razbirao za cenu kakvom starom novcu, tome su govorili: „Idi, pitaj Narandžića, ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko!“ A hroničar Milan Milićević, u Užičkom pomeniku „1888.godine piše: „Kada je Ilija osetio da mu se bliži kraj, 15. marta 1869. sastavio je testament kojim svu svoju imovinu: kuće, mehane, placeve, građevinski materijal, espap, veresiju, gotovinu, skladište rakije, oružje, pokućstvo, nakit i skupoceni džepni sat pretvorio u novac za prevashodno zidanje škole. Vrednost ovog kapitala bila je 45.000 groša čaršijskih. Deo sredstava- dve stotine dukata namenio je školi trebinjskoj, cetinjskoj – pedeset dukata, manastiru Duži- deset dukata, sestrama po dvadeset dukata, a najveći deo imovine namenio je gradnji osnovne škole u Užicu, a testamentarna oporuka u tački 5. glasi: “Sve ostalo što preko isplate gornjih legata i mojih pogrebnih i podušnih troškova preteče, ostavljam školi osnovnoj užičkoj, razume se za građenje škole od tvrdog materijala, pa bilo od mog kapitala, ne bude li on dovoljan, nek se još uzme u pomoć, samo hoću da škola bude od tvrdog materijala.“
Školi osnovnoj u Užicu 6000 dukata
Zaveštana suma koju je Narandžić ostavio školi užičkoj iznosila je 6000 dukata. Novčanoj masi dodao je i skupopceno oružje i nakit. Toliko je Narandžić želeo da škola bude od tvrdog materijala da je testament dopunio rečenicom: „No, ako zaveštana dobra ne dosegnu toliko, za ostatak da se uskrate ostali amaneti“ dodaje naš sagovornik i nastavlja: „Izvršiocima testamenta stavio je u dužnost da sva sredstva pretvore u novac i upotrebe u namenjene svrhe, sa dopunom o nadgrobnom belegu sebi za spomen. Na spomeniku koji su podigli staraoci, napisano je: „Ilija V. Narandžić, trgovac užički, rodio se 17. jula 1803. u Hercegovini, okrug trebinjiski, u selu Grbešima, umro 13. aprila 1869. Pokojnik je bio veliki rodoljub i svo imanje svoje zaveštao je na podizanje i održaavnje škola u zavičaju i varoši Užicu. Spomenik ovaj podigoše mu staraoci mase njegove: Luka Mitrović i Milan Uskoković“.
Školskom dobrotvoru izuzetne posmrtne počasti
Ostalo je zabeleženo kako je Okružni sud u Užicu primio testament i po njemu poveo postupak, posle Narandžićeve smrti, neke odredbe su odmah, a neke kasnije izvršene. Ostavšitina za Trebinje i Duži nije se mogla odmah sprovesti zbog nemirnih prilika po Hercegovini, ali najduže je trajalo pitanje gradnje škole u Užicu. Čekalo se više od jedne decenije. Tako je testament postao izvršen tek 1875. Zbog ratnih vremena, i zidanje škole na Donjoj čaršiji (deo sadašnje glavne ulice u Užicu) trajalo je gotovo čitavu deceniju. Bila je to jedna od najlepših velikih prizemnih zgrada u Užicu, a dobrotvor Narandžić i posle smrti dugo je bio omiljenija ličnost među Užičanima. A koliko je za života bio cenjen kao školski dobrotvor govori i podatak da kada je umro, predsednik užičke opštine Simo Kaljević, poslao je Ministru prosvete i crkvenih dela zamolnicu da se Narandžiću dozvole izuzetne posmrtne počasti. Tražio je da na pogrebu, pored uobičajene pratnje đaka iz osnovne škole, učestvuju profesori i đaci čuvene užičke Realke, jer je i ova škola dobila izvesnu sumu od Narandžića. Ministar prosvete je dao dozvolu, a svi užički sveštenici sa starim protojerejom Gavrilom Popovićem održali su za upokojene obrede.
Dati školi ime dobrotvora, promeniti odnos prema darodavcima
I prošlo je gotovo vek ipo od smrti Ilije Narandžića, zaborav jer „rastao“ sa svakom generacijom đaka, ime škole se često menjalo, i ko zna koliko će imena još nositi, kaže istoričar Milorad Iskrin, i podseća: „Ova škola je bila ugledna obrazovna ustanova, u njoj su prva znanja sticali znameniti ljudi poput filologa Ljubomira Stojanovića, predsednika kraljevske vlade Ljubomira Kaljevića, tu je učio pisac Milutin Uskoković, oskarovac Stojan Stiv Tešić, prva novinarka „Politike“ Marija Maga Magazinović, akademik Ljubomir Simović. Nadgrobni spomenik Ilijin je zarastao u korov, malo ko od Užičana zna i gde je bio, pa smatram da su u ovom trenutku bitne dve stvari: podići stari spomenik iz korova na grobno mesto na Belom groblju gde je sahranjen Ilija Narandžić, a nikako spomenik
stavlajti pred školu, jer nadgrobni spomenik pripada grobnom obeležju, i pod hitno na školi obeležiti da je školska zgrada zadužbina Ilije Narandžića, a školi kao instutuciji treba dati njegovo ime, zašto da ne! I još nešto, lepo bi bilo kada bi se obnovio ulaz kakav je nekada bio. Postoji tradicija, još od starih Grka da ulaz u kuću ukrase lepim ulaznim vratima, ma od kakvog materijala sagrađena. To je ono pravilo „vidi mu pred kuću, pa mu uđi u kuću!“ Moramo priznati da je nekadašnji izgled ulaza u školu davao estetski izgled celom objektu. Taj lepi ulaz je srušen nadgradnjom sprata na školskoj zgradi. I na kraju zašto u školi ne bi uveli pravilo da se na godišnjicu smrti, 6. aprila, svaki učitelj, odnosno razerdni starešina govori o Iliji Narandžiću, ističući da je njegovim sredstvima izgrađena škola. A suštinsako pitanje jeste: da li će budući dobrotvori kada vide kakav je odnos prema ranijim zadužbinarima poželeti da daruju gradu bilo šta, što bi ih sačuvalo u sećanjima građana“, zaključuje ovaj užički istoričar i profesor koji decenijama piše i čuva od zaborava staro Užice, njegove ljude i građevine.
