Znameniti profesori Užica: filolog Ljuba Stojanović, pesnik Miloš Perović, etnolog Radoje Uskokovića, filozof Božidar Knežević, pisac Dobrosav Ružić… a za tekst smo odabrali trojicu rođenih Užičana, pripadnika ondašnje intelektualne elite, Dragutna Đurića, Dragutina Prljevića i Jovana Topalovića.
Srpska elita danas? Ko je i šta je intelektialna elita u ovom vremenu kada se fakultetska diploma i doktorska disertacija mogu kupiti svuda, i to za male pare. Ima li Srbija elitu? Može li je imati kada su hiljade mladih, obrazovanih, napustili zemlju? Može li je imati kada najobrazovaniji u svim strukama trpe prezir i javno vređanje?
U našoj novoj rubrici „Na zahtev čitalaca“ pogledajte i ostale tekstove UžiceMedia.
Odgovori na sva ova i slična pitanja, nažalost su negativni. Malobrojni intelektualci u Srbiji danas opominju da je elita svesno ubijana decenija, i da je sada potpuno ubijena. Kažu, ostala je samo kvazielita. Ubijena je elita sa razlogom, jer svojim stilom života, svojim znanjem, i uticajem na sredinu, uvek je opasnost samovolji vladara, i vladarskih grupa…
Povod za ovakva razmišljanja je knjiga Užičanina, Slobodana Radovića, profesora književnosti, dugogodišnjeg direktora bibliteke, pod naslovom „Znameniti profesori Užica“, kojom se ovaj kraj osvetljava kao značajna intelektualna sredina krajem devetnaestog i u prvoj polovini dvadesetog veka.
Ugledni užički profesori toga vremena vaspitavali su plejadu učenika koji su potom predstavljali elitu intelektualaca u srpskoj kulturi i nauci. Ta profesorska elita stvarala je novu elitu. Listajući ovu knjigu, i čitanjem biografskih podataka o profesroskom kadru užičke realke, može se zaključiti, što bi rekao Andrić, „da nije postojao provincijski strah od dosade i čamotinje“, jer profesori su tražili i nalazili sebe u radu, i ostavili Užicu i čitavoj Srbiji veliku duhovnu baštinu.
Tako među profesorskim imenima Užica nalazimo ime državnika i filologa Ljube Stojanovića, pesnika Miloše Perovića, etnologa Radoja Uskokovića, filozofa Božidara Kneževića, pisca, kraljevog bibliotekara, Dobrosava Ružića, slikara Vinka Grdana, filozofa, zadužbinara Dragutina Đurića, vajara Simeona Roksandića, profesorke Ljubica Baruh, rođene Cvijović, filozofa Dragutina Prljevića… neki su samo službovali u Užicu i otišli, ostali su rođeni Užičani, školovani na visokim školama u Srbiji i Evropi, i vratili se u svoj zavičaj, da daju znanje drugima, i pomognu.
Znameniti profesori Užica: Mladi profesor i zadužbinar Dragutin Đurić
Profesor Dragutin Đurić, među Užičanima je ostao prilično nepoznat, iako su ga u intelektualnim krugovima smatrali za najprosvećenijeg Užičanina. Rođen je januara 1888. bio je jedinac u trgovačkoj kući Milke i Mihaila Đurića.
Đurići su u Užicu imali četiri kuće, mehanu i pekaru, a mladi Đurić nije se kao njegov otac interesovao za unosne trgovačke poslove, već se usmerio ka nauci. Završio je u Beogardu Filozoifski fakultet i 1911. postavljen je za pomoćnika profesora istorije u užičkoj Gimnaziji.
Kao i stariji profesori, i Dragutin jedno vreme provodi u inostranstvu na specijalisitčkim studijama, pa tako boravi u Lajpcigu, gde prati savreme tokove socijaldemokratije. Posle dve godine vraća se iz Nemačke i sa idejama socijademokratije prilazi radničkom pokretu.
U seminarskom radu na Beogradskom univerzutetu, pod nazivom „O milanskom ediktu“, iznosi svoje ideje o ravnopravnosti vera kao civilizacijski zasnovanom odnosu još iz vremena cara Konsantina.
Dragutinovi savremenici kasnije su pisali kako su u njegovoj biblioteci videli štampane seminarske monografije i komplete časopisa nenačke socijaldemokratske partije, a na istoj polici bili su i Đurićevi prevodi Karla Kauckog, koga su prevodili i Dimitrije Tucović i Dušan Popović, obojica Užičani, prvaci srpske socijaldemokratije.
Znameniti profesori Užica: Đurić poklonio imovinu Aakdemiji u cilju razvoja nauke
Bavio se Đurić i dugim periodom srpskog ropstva od strane Turske, pa je njegova monografija o memoarskom rukopisu na poljskom jeziku, Srbina Konstantina Mihailovića, Srbina iz Ostrovice (kao zapovednik turske vojske zarobljen je i odveden u Poljsku, a kada je Poljskoj zapretila neposredna opasnost od Turaka, Konstantin je pomogao svojim savetima poljskom kralju) janičara u turskoj vojsci bila značajna za zbižavanje poljskog i srpskog naroda.
Ostao je Đurić upamećen među svojim savremenicima i kao osnivač pevačkog društva „Zlatiborska vila“ koje i danas postoji u Užicu. Prvi balkanski rat zatekao ga je u jednom sanatorijumu u Švajcarskoj, gde se lečio od svoje grudne bolesti, a ostala je i dokumentacija kako je na prvi glas o mobilizaciji napustio sanatorijum i pohitao u svoj zavičaj, a kako nije služio vojsku zbog svoje telesne konstrukcije, nije mogao ući u rat kao vojnik, već se morao zadovoljiti sporednom ulogom.
Nabavlja konja i opremu za svoj novac i dobrovoljno se stavlja na raspolaganje vojnim vlastima koje će mu dodeliti dužnost ordonansa. Na toj dužnosti zateći će ga i Veliki rat. Daleko od rodnog kraja, u Leskovcu, gde se bio sklonio od neprijateljske najezde, izdahnuo je Dragutin u dvadeset sedmoj godini, sahranjen je na leskovačkom groblju.
Đuruć je bio sin jedinac, neoženjen, a po završetku rata, otvoren je testament koji je mladi profesor napisao dve godine pre smrti i celokupnu nepokretnu imovinu poklonio je Srpskoj kraljevskoj akademiji, kako bi se sve koristilo u naučne svrhe. Tako je Akademniji zaveštao četiri kuće u Užicu, i još jednu kuću sa mehanom i pekarom, uz napomenu da se izda „sistematska zbirka izvora za istoriju srpskog naroda, ili za istoriju balkanskih naroda“ a u testamentu još stoji:
„Sve dok Akademija nauka ovaj posao ne preduzme, ne može se ništa od ovog zaveštanja trošiti, nego će ovo zaveštanje stajati i umnožavati se interesom. Svoju zbirku knjiga ostavljam Profesorskoj knjižnici Užičke gimnazije.“
Zabeleženo je i to da u zaostavštini profesora Đurića nije nađen ni jedan zlatan sat, lanac ili prsten, što se tada smatralo statusnim obeležjem. Nakon šest godina od završetka Velikog rata, Dragutinova majka, Milka Đurić prenosi posmrtne ostatke svoga sina iz Leskovca i sahranjuje ih na užičkom groblju Dovarje, a posle nekoliko decenija, povodom pedeset godišnjice Srpske kraljevske akademije, u Spomenici Akademije je užički gimmazijski profsor Pavle Vujović objavio životopis i testament čestitog užičkog intelektualca, profesora Dragutina Đurića.
Postoji beleška da je u novembru 1944. prodata nekretnina zadužbine profesora Đurića za tri miliona dinara, a a sredsta su prenesena u Državnu hipotekarnu banku, i osnovan je fond koji isključivo služi za specijalne naučne svrhe. Poznat je i podatak da je profesorska knjižnica – biblioteka, sa knjigama Dragutina Đurića po naređenju komande jedne jedinice sudetskih Nemaca spaljena u gimnazijskom dvorišu u Užicu.
Znameniti profesori Užica: Profesor Prljević, autor brojnih udžbenika iz istorije
Poznata trgovačka porodica Prljević u Užicu imala je dva sina, Miladina arhitektu i Dragutina profesora. Dragutin je rođen 1903. i nije zapamtio oca koji je umro kada je Dragutinu bilo tek četiri godine. Tako je majka Višnja šijući, odgajala i školovala dva sina. Za vreme Velikog rata bila je bolničarka, a posle rata angažovala se u Kolu srpskih sestara, a zaslužna je za otvaranje Ženske radničke škole u Užicu.
Dragutin je studirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kod čuvenih profesora i akademika, arheologa Nikole Vulića, enciklopediste Stanoja Stanojevića, istoričara Vladimira Ćorovića, Vikotra Novaka i filozova Dragiše Đurića. Profesor Vladimir Ćorović želi da ga zadrži za asistenta, međutim majka odlučuje da se Dragutin vrati u Užice, jer je drugi sin, arhitekta Miladin već ostao u Beogardu.
Tako je Dragutin 1928. postao profesor užičke Ginazije, a pet godina kasnije u istu školu stiže profesorka Milena Ćirjaković iz Pljevalja, i predaju opštu i narodnu istoriju, a Dragutin u nekim odeljenjima i francuski jezik. Zajedno sa učenicima, profesori Dragutin i Milena obilaze planinu Taru, manastir Raču i selo Zaovine, koje je stanište Pančićeve omorike.
I 1938. su se venčali, bez blagoslova Dragutinove majke Višnje, koja je za snahu već bila odabrala devoju iz bogate užičke familije trgovaca. Dragutin i Milena žive u skladnom braku, rađaju im se kćeri Branka i Maša, a profesorski posao obavlajuju po najvišim standardima, profesor Prljević svoja predavanja ilustruje vlastitim prevodom sa francuskog jezika knjige „Scene iz života naroda starog veka od prvog do devetnaestog veka“.
U ličnoj biblioteci imao je stotine knjiga na francuskom jeziku. Često je obilazio knjižare, antikvarijate, izdavače. I stručnu literaturu i lepu književnost čitao je na francuskom jezuku. Nije ni čudo što je bio jedan od osnivača Kluba prijatelja Francuske, u kome je držao predavanja na čistom francuskom jeziku, a često je govorio i pisao o značaju Francuske revolucije.
Drugi svetski rat za profesora Prljevića počeo je u aprilu 1941. kada je u uniformi rezervnog potporučnika intendantske službe ušao u profesorsku kancelariju Gimnazije, da se oprosti sa kolegama, a na železničkoj stanici, u rat njega i profesora Obrada Nedovića ispratile su kolege.
Stići će Dragutin i Obrad do Čačka, a posle kapitulacije, Dragutin se vraća u Užice, dok Obrad kraj rata dočekuje u nemačkom logoru.
Znameniti profesori Užica: Utemeljivač Istorijskog arhiva u Užicu
Dragutin posle rata nekoliko godina radi u Ministarstvu prosvete, a zatim postaje profesor istorije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Tu ostaje do penzionisanja. Sve vreme svoje bogato školsko iskustvo i znanje prenosi u knjige i objavljuje udžbenike, Istoriju za šesti razred osnovne škole, Istorijski atlas a istoriju Jugoslavije, sa odabranim istorijskim kartama, koautor je Turističke ekciklopedije Jugoslavije.
Malo ko od Užičaan je znao da je profesor Prljević autor brojnih udžbenika istorije u Srbiji. Većina ovih knjiga nastala je u selu Ribnici na Zlatiboru, za koju je profesor govorio da je najlepši deo ove planine.
Profesor Prljević često je govorio i pisao o herojima Velikog rata. Tako je javnost saznala za Velja Matijevića iz sela Gostinice kod Užica, koji je za vreme Cerske bitke kod sela Zavlake uhvatio golim rukama vrelu cev austrijskog mitraljeza koji je sprečavao srpskim vojnicima da zauzmu zapadni deo Marjanovića visa na Ceru.
Sve do smrti 1990. godine profesor Prljević je obilazio stare delove grada Užica i ostavljaio zabeleške o svemu. Posle njegove smrti, potomci su njegovu ličnu biblioteku sa oko hiljadu knjiga ustupili užičkoj biblioteci, a bogata arhivska građa ustupljena je Istorijskom arhivu, a poznato je da je profesor Prljević bio jedan od utemeljivača arhiva u Užicu.
Jedan od učenika o profesoru istorije, Dragutinu Prljeviću zapisao je sledeće: „Celoj generaciji 1940- 1941. predavao je istoriju profesr Dragutin Prljević. Na temelju onga što smo kod njega naučili, studenti prava mogli su sa malim dopunama da uspešno polažu predmet Istorija države i prava. On je vrlo živo i jasno objašnjavao pojave i događaje iz istorije, unoseći i lična osećanja naklonosti, naročito prema oslobodilačkim pokretima…“
Znameniti profesori Užica: Profesor Topalović, francuski đak
Užički praktikant Periša, i njegova supruga Mileva Topalović, poznata po tkanju lepih ćilimova, imali su tri sina: Stevana inženejra, Živka, pravnika, i Jovana profesora. Sva trojica bili su u Velikom ratu, koji je uveliko odredio njihove živote.
Najstariji Stevan je poginuo na Solunskom frontu, a otac Periša je preko Crvenog krsta dobio pismo i fotografiju spomenika, srednji brat Živko, preživeo je ratove na Balkanu, dobio čin poručnika, u Velikom ratu zarobljen je u Austriji kod Salcburga, kasnije je postao berlinski postdiplomac, spcijalizirao je krivično pravo, upoznao Karla Kauckog i posvetio se politici.
Najmlađi sin Jovan sa srpskom vojskom stigao je na Krf, gde je sakupio osamdeset drahmi i dao kamenorescu za spomenik bratu Stevanu, na ostrvu Vido, a vojni fotograf, fotografiju spomenika sa piramidom od finog mermera, poslao je ocu Periši.
Sa Krfa Jovan Topalović odlazi u Francusku sa grupom đaka i studenata, i francuskom lađom stiže do Nice. Pošto je već bio položio maturski tečaj zrelosti pred beogradskim filozofom Branislavom Petronijevićem, u Francuskoj je počeo odmah pohađati studije geografije i opšte istorije. Za četiri godine, mladi Jovan Topalović upoznao je francuski život, kulturu i literaturu, i imao je priliku da se upozna sa demokartskim uređenjem Francuske, upoznao je i život intelektiualne elite, a po povratku U Srbiju nastavio je studije na Filozofskom fakultetu kod Jovana Cvijića, najvećeg balkanskog geografa i začetnika geopliitčke misli.
Sa stečenim znanjem iz geogarfije i francuskog jezika, vraća se u Užice i postaje profesor u užičkoj Gimanziji, a dve godine kasnije, 1923. sa grupom drugih gimnazijskih profesora daje otkaz zbog niske plate, ali ga stariji brat Živko, u to vreme poznati pravink, nagovara da sa kolegama povuče otkaz.
Godunu dana posle ovog događaja, odlazi sa učenicima osmog razreda u Dubrovnik, i tamo ovoreno pokazuje svoje jugoslovensko operdeljenje.
Kada je imao 32 godine, Jovan se ženi 17 godina mlađom devojkom, Užičankom Zorom Bošković. Zora je bila oličenje generacije kojom je posle rata zagospodario novi stil ponašanja. Ona je bila jedina žena u užičkoj varoši koja se bavila skijanjem, vožnjom boba, jahanjem konja, sviranjem na violini… Dobili su kćerku Oliveru koja je završila Filozofski fakultet u Beograd i pisala poeziju kao i njena majka.
Znameniti profesori Užica: Topalovići, začetnici modenijeg života u užičkoj čaršiji
Jovan Topalović bio je vrlo obrazovan čovek. Čitao je Balzaka na francuskom, Dantea na italijanskom, a savremenici su se sećali da je na savršenom francuskom jeziku besedio u Klubu srpsko- francuskog prijateljstva. Kako su govorili stari Užičani, Topalovići, Jovan i Zora u svoj život uneli su ukus i umetnost. Moda francuskih šešira preko nih dvoje ušla je u malu užičku palanku.
Njih dvoje uspeli su u Užice da dovedu poznate beogradske književnike Gustava Krkleca, Stanislava Vinavera, Mladena Horvata, a sa Isidorm Sekulić su postali i ostali dugogodišnji prijatelji.
Drugi svetski rat za profesora Jovana Topalovića počeo je onog ternutka kada je u užičku Gimnaziju stiglo upozorenje o izgradnji skloništa i rovova. Topalovići se sele u Beograd, kod Jovanovog starijeg barat Živka, ali se uskoro rastaju. Jovan nikada nije saznao da je Živko na poziv Vrhovne komande pukovnika Mihailovića, mesec dana proveo u Komandi britanske vojne misije, sa kojom će 1944. odleteti u Italiju i zauvek napustiti Srbiju.
To je vreme neizvesnosti za profesora Jovana Topalovića, posebno što njegov brat Živko u emigarciji, kod Engleza agituje da se izjednače oba oslobodilačka pokreta u Srbiji. I polovinom februara 1945. kada brat Živko šalje pisma predratnim srpskim intelektulcima Slobodanu Jovanoviću, Milanu Grolu, Miši Trifunoviću, Milanu Gavrilovioću sa pozivom da stupe u Centralni nacionalni komitet Jugoslovenske narodne demokartske zajednice, umire profesor Jovan Topalović, u 54. godini života, a savremenici su zabeležili da je umro od neke čudne bolesti koja ga je odnela za nekoliko dana. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Brat Živko Topalović nikada se nije vartio u Srbiju, a svoju imovinu i knjige ostavio je užičkoj gimanziji. ZoraTopalović, Jovanova supruga, nekoliko godina kasnije, otišla je Slobodanu Peneziću, tadašnjem šefu UDB-a pozivajući se na poznanstvo iz Užica, da ga zamoli za izbavljenje iz zatvora prijateljice, umne Srpkinje, Ksenije Aksentijević, prva žena koja je 1922. doktorirala na Beogardskom univerzutetu, gde je bila i profesor.
Kasnije će Zora sve do smrti ispisivati životopis svoj i supruga, profesora Jovana.
Ovo dvoje Užičana, svojim obrazovanjem i stilom života i odnosom prema drugim ljudima, bili ondašnja elita u svakom pogledu, a mi zaleležili u tekstu Znameniti profesori Užica.
Hroniku kovid – 19 tokom marta možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
A najvažnije servisne informacije tokom marta u Užicu možete pogledati OVDE.