Užičani vole da provode slobodno vreme u Malom parku, u samom centru grada, ali i u Velikom parku, uređenoj zelenoj površini na desnoj obali Đetinje. Često u šetnju krenu i uzbrdo od Velikog parka, utabanim stazama, kroz šumu, da bi izašli do vrha uzvišenja Zabučja, odakle se pogledom obuhvata cela varoš, pa i susedna brda. I tek onda stanovnici ove kotline vide da je svako brdo pošumljeno i zeleno do jeseni, a od jeseni „rumeni“. Ali, većina Užičana ne zna ko je zaslužan što danas kada visoke letnje temperature muče i staro i mlado, imamo hladovinu u gradskim parkovima i okolini? Niko drugi, do Rista Tešić,
užički časovničar koji je živeo od 1845. do 1904. Ali, ako i pomenete to ime među stanovnicima grada na Đetinji, malo ko će znati ko je bio Rista Tešić, čime se bavio, kada je živeo, iako jedna od ulica u centru grada nosi njegovo ime, ulica u kojoj mu je bila porodična kuća. Tako je to sa našim pamćenjem, radoznalošću i interesovanjem za istoriju mesta u kome živimo i ljude koji su svojim životom i radom ostavili trag u njemu.
Po ugledu na Nemačku i Švajcarsku gradio parkove u Užicu
Upućeniji kažu da je Rista Tešić bio prvi srpski ekolog, ili među prvima, ali izvesno je da je bio prvi užički ekolog. Istoričar Nemanja Spalović istražujući biografske podatke o Risti, kaže:
– Rođen je u dobrostojećoj porodici i otac ga je poslao da uči za časovničara, prvo u Nemačku, a on vođen radoznalošću stigao je i u Švajcarsku. Boraveći u tim zemljama mladi Užičanin video je velike površine pod zelenilom, bili su to, ili parkovi, ili šumski pojasevi oko gradova, i ostao je zadivljen tom lepotom koju su negovali tamošnji ljudi. Po povratku u Užice, Rista je otvorio sajdžisku radnju i dobio posao da brine o satu na zvoniku užičke Saborne crkve (sat je tu i danas) po kome su Užičani decenijama „doterivali“ svoje časovnike. Zbog predanog rada privukao je pažnju sugrađana i stekao poštovanje grupe Užičana, koji su mu pomagali da ostvari svoje ideje, – da oplemeni okolinu Užica i samu varoš.
Otkupljivao od seljaka ježeve da bi istrebio zmije
Zna se da su Užice i okolina, u vreme kada se Risto vratio iz inostranstva, bili opustošeni. To je period odlaska Turaka iz ovih krajeva, u koje se u isto vreme doseljavaju Srbi iz Crne Gore i Hercegovine. I taj novonaseljeni živalj je za samo nekoliko godina ogolio neposrednu okolinu Užica sečom voćnjaka, šuma i drugog rastinja da bi prebrodili velike zime i mrazeve. Sa ogoljenih brda bujice su donosile u varošku kotlinu ogromne količine vode i Užice je postalo nezdravo mesto sa povećanim procentom tuberkuloznih bolesnika. Tada je Rista, veliki zaljubljenik u prirodu, sa grupom istomišljenika, preduzeo niz akcija, pa su najpre ukroćena tri potoka sa severne strane Užica, brzo je pošumio njihove strane, a obale zaštitio šibljem kako bujične vode i nanosi ne bi završavali u varošici. Poznato je, više od 80 vrsta drveća je zasadio Risto Tešić sa prijateljima, tokom 20 godina rada po goletima Velikog i Malog Zabučja, brda koja se spuštaju do samog grada, kaže Milorad Iskrin, istoričar:
– Kada je na red došlo Zabučje, velika golet i pustara puna zmija, prvo je naselio ježeve, a onda sa svojim prijateljima i đacima užičkih škola, gotovo dve decenije sadio stabla i podigao Veliki park. Na obali Đetinje izgradio je vodenicu, kamenu branu i jezerce, napravio kupalište, a sve bez pare i dinara A ovako je Miladin Radović, pekar, pisac memoarskih spisa „Samouki rukopis“ pišući o svemu što je video, čuo, i što se zbilo u njegovo vreme, zapisao o Risti:
– Rista izađe iz svoje sajdžiske radnje, po navici baci pogled prema zvoniku Saborne crkve. Na njenom satu bilo je tačno 16 sati, izvadi svoj džepnjak na kome su kazaljke pokazivale identično vreme. Zaključa radnju i tiho zviznu. Iz dvorišta iza radnje, prvo mu se pridruži malo čupavo kuče crne boje. Rista čučnu i pomazi ga. Tada se pojavi četrnestogodišnji dečko noseći preko ramena vreću u kojoj se nešto mrdalo… Kada su stigli u tu najveću pustaru u okolini zvanu „Stočno groblje“ punu zmija, gde su Užičani bacali uginule životinje, Rista odveza vreću i spusti je na kamenito tle. Nije prošlo malo vremena iz nje počeše da se pomaljaju ružičaste njuškice ježeva. Radoznalost Užičana najzad je bila zadovoljena. Risto je otkupljivao od seljaka iz okoline ježeve i puštao ih tu gde je planirao da uredi Veliki park, da istrebe zmije.
Vodeničar, baštovan, preparator ptica, vojni bolničar
I još mnogo vrednih dela ostavio je Rista iza sebe. Užiški hroničari su zabeležili:
– Po otvaranju Saborne crkve „Sveti Đorđe“ u Užicu 1842, dotadašnji pravoslavni hram „Sveti Marko“ bio je zapušten i u procesu propadanja. S grupom istomišljenika Rista je tokom nekoliko godina ne samo obnovio crkvenu zgradu, već je dogradio vrlo lepu drvenu zvonaru za dva zvona, uredio crkvenu portu i ceo prostor oko crkve ogradio (lipe zasađene njegovom rukom i danas cvetaju i mirišu kraj porte), i tako je Ristinom zaslugom ovaj
najstariji pravoslavni verski objekat u Užicu sačuvan kao verski i istorijski spomenik. U neposrednoj okolini Saborne crkve „Sveti Đorđe“ uredio je dve parkovne površine, a i tu je
sačuvano nekoliko stoletnih stabala koje je posadio Rista. Prvi je u Srbiju doneo iz Nemačke kožno sedlo, koje je izložio na prvoj poljoprivrednoj izložbi u Beogradu, 1882. godine. Zahvaljujući tom sedlu i Ristovim sugestijama, užički sarači bili su pravi majstori za pravljenje opreme za jahanje. Osnivač je Podružnice Srpskog poljoprivrednog društva, za okrug užički. Risto je budno pratio i Teslin rad, a kada je počela izgradnja hidrocentrale na Đetinji, bio je nadzorni organ uprave, i njegovi saveti su bili dragoceni, jer je reka svake noći urušavala danju izgrađen jaz.
Prvi Užičanin sahranjen sa najvećim počastima, o trošku Opštine
Risto Tešić je umro 1904. godine. Sahranjen je o trošku Opštine sa najvećim počastima, zbog dugogodišnjeg angažovanja na zaštiti prirode i kulturnih dobara u Užicu. Retki su tada sahranjivani u organizaciji Opštine, i to je smatrano velikom čašću, prvi je Užičanin koji je poneo tu čast. Dugo nakon smrti hroničari su podsećali na dela sajdžije Riste, a kuda kod se prošlo gradom i okolinom, to je bilo očigledno, te je pomenuti hroničar, Miladin Radović, između ostalog ovako opisao osnivanje užičkog Velikog parka na samom kraju 19. veka:
– Stalno je finansirao radove za lepše Užice. Eto, onaj park prema železničkoj stanici sajdžija Rista je podigao. A znate kako je bilo pre. Usred pola dana tu niko nije prolazio. Tu su svaki dan doletale kamenice ozgo iz brda, nešto same, a neštro koze otiskivale… No Risto od kupatila načini vodenice i od celokupnog prihoda načini Park, pošumi sva brda i potoke. Na mestu gde Đetinja, ispod vrba i jova, u toku sužava korito i ubrzava maticu, načini vodenice i kupatila i ribnjake u Parku… Mnogo je Rista dobra učinio svojoj opštini, sve je to radio bez para i dinara punih dvadeset godina.“
