Svetlana Tomić tu debatu naziva „takozvanom“ jer je suštinski i nije bilo. „Do pravog dijaloga i razmene argumenata između dve strane koje zastupaju različita stanovišta nije došlo.

Sve se zahuktalo od kraja maja 2021, kada je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji nalaže upotrebu rodno osetljivog jezika kao obaveznog tri godine nakon donošenja,“ – kaže profesorka i dodaje:

– Došli smo dotle da za manje od pola godine javna uprava, mediji i škole treba da počnu da koriste rodno osetljiv jezik ali nikakva jezička pravila nisu usvojena iako postoje i naučni radovi i priručnici i vodiči, niti je do standardizacije rodno osetljivog jezika došlo! A na pitanje o značaju, važnosti i šta treba da znamo o rodno osetljivom jeziku odgovara:

Prvo, da se u nauci o jeziku to pitanje razume kao ono koje je neodvojivo od društva.

Drugo, da je ova tema kod nas, u našem podneblju i kulturi, stara najmanje sto godina.

Treće, da su problemi nastali jer su se stalno gurali pod tepih: nisu se rešavali ni kad ni kako treba.

Četvrto, naziva ima raznih, ali je glavna ideja poštovanja svih rodova ista. Neki rodno osetljiv jezik zovu „rodno fer jezik“, drugi ga zovu „neseksistička upotreba jezika“ ili „rodno neutralan jezik“, „rodno uravnotežen jezik“, „rodno osvešćen jezik“ itd.

Sama ideja o rodno osetljivom jeziku nastala je krajem 20. veka, kada se u različitim naučnim disciplinama (sociologiji, filozofiji, psihologiji, lingvistici…) uočilo da su za komunikaciju važne tri stvari: sadržaj poruke, odnos među ljudima koji učestvuju u komunikaciji, i percepcija ljudi.

Feminističke lingvistkinje sa Zapada su samo jedna od naučnih struja koje su doprinele razvoju ovih proučavanja. One su sedamdesetih godina 20. vekauočile seksizam u jeziku, verbalne i neverbalne pristrasnosti i predrasude koje postoje o jednom ili drugom polu.

Dakle, tačno je da sam koncept rodno osetljivog jezika dolazi sa Zapada, ali stalno naglašavam sledeće. Nije važno odakle nešto dolazi nego da li su elementi rodno osetljivog jezika postojali odranije u srpskom jeziku, i kakve mogu biti posledice ako ne koristimo rodno osetljiv jezik.

Rodno osetljiv jezik se manje tiče nekih novih gramatičkih pravila, više je deo unapređivanja kulture komunikacije. Nama je upravo to unapređivanje komunikacije veoma potrebno jer su se u poslednjih nekoliko decenija urušavali i naše društvo i jezik i komunikacija. To su uvek povezane stvari.

UM: Rodno osetljiv jezik unapređuje komunikaciju među ljudima.

SVETLANA TOMIĆ: – Rodno osetljiv jezik je važan jer se tiče poštovanja pravila fer komunikacije među ljudima različitog pola i različitog roda. Odgovara na pitanja: Kako se obraćamo jedni drugima, koliko poštujemo jedni druge, da li uvažavamo razlike?

Suštinski, rodno osetljiv jezik unapređuje toleranciju među ljudima, služi za promovisanje rodne ravnopravnosti i diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda.

To znači: ako vidite pred sobom studente i studentkinje, tako ćete im se i obratiti: “Poštovani studenti i studentkinje”. Nećete se ženama obraćati u muškom rodu pod izgovorom da je to „opšti rod“ niti ćete u udžbeniku o istoriji obrazovanja žena pisati o „učenicima“!

Jezik je oduvek bio odraz stvarnosti. Ako pišete o uspehu šahistkinje, nećete objaviti vest pod naslovom „Veliki uspeh šahiste“, jer ljudi mogu pogrešno da pomisle da je reč o muškarcu, imenica „šahistkinja“ precizno i tačno informiše javnost.

Rodno osetljiv jezik podrazumeva da ćete brinuti o stereotipima, da ih nećete ponavljati nego prevazilaziti. To je komunikacija koja pazi na izražavanje stavova o ljudima i njihovom ponašanju; uči decu da ne povređuju druga zato što je pao i zaplakao, da se ne rugaju drugu koji želi da se bavi baletom ili koji voli da štrika, da ne omalovažavaju drugaricu koja nosi kratku frizuru, ili zato što je fizički jaka i osvaja medalje iz rvanja; uči decu da ne ismevaju drugaricu koja je izjavila da želi da vozi kamion ili tramvaj, ili da voli da igra fudbal.

Rodno osetljiv jezik uči ljude da poštuju jedni druge, da se ne diskriminišuna osnovu pola ili roda. Pomaže razvijanje svesti o značaju ravnopravnosti. Od maja 2021. upravo ta reč „svest“ zasmetala je onima koji su bili najagresivniji u takozvanoj debati.

UM: Koji elementi u našem jeziku pomažu da se iskaže rodna osetljivost?

SVETLANA TOMIĆ: – To su imenice koje se u lingvistici zovu „socijalni femininativi“, one u ženskom rodu označavaju titulu, profesiju, zanimanje ili društvenstatus žene. Vuk Stefanović Karažić je u svoj Rječnik unosio takve imenice, nije ih poricao jer je takvih reči bilo u narodu, tada većinski nepismenom.

Razlika je u tome što u vreme Vukove jezičke reforme položaj žena nije bio unapređen kao kasnije tako da Vuk nije mogao da unese imenice „psihološkinja“, „rektorka“, „premijerka“, „amabasadorka“… Sa društvenim promenama došlo je i do promene jezika, preciznije, došlo je do intelektualizacije jezika, do upotrebe novih reči za nova zanimanja žena i označavanje njihovog novog, višeg društvenog statusa.

Imamo i pravilo kongruencije koje nalaže da se promenljive reči moraju slagati po rodu, broju i padežu. Imamo i upotrebu paralelnih imenica koje su se koristile u zakonima u 19. veku pa i kasnije. U školskim zakonima, na primer, pisalo se „učitelji i učiteljice“, „učenici i učenice“, nisu se izostavljala bića ženskog pola.

Prvih godina 20. veka, u privatnom pismu Jovan Skerlić (budući univerzitetski profesor i književni kritičar) piše: „Studenti i studentkinje…“ U štampanim medijima iz prve polovine 20.veka nije bio problem koristiti sve te elemente jezika. Za vreme Drugog svetskog rata u štampi je ispod fotografije pisalo „žene vatrogasci“, one nisu bile izbrisane i oterane iz jezika.

Čim se posle Drugog svetskog rata postavilo to pitanje kao političko, koje država treba da reši u korist žena i u korist jezika, ništa se nije uradilo. Pola veka kasnije, domaći akademik je tvrdio da se to pitanje nikad nije razmatralo kao političko! A u maju 2021. čelni ljudi iz Odbora za standardizaciju i iz Matice srpske više su izvodili neku vrstu rijaliti programa umesto da su poštovali standarde naučnog rada i etiku naučnog delovanja.

Sagledajmo pitanje važnosti upotrebe rodno osetljivog jezika u okviru konteksta usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti (u maju 2021). Taj zakon je neke mere uneo zato što Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009. nije doneo željene rezultate.

Samo usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti išlo je trnovitim putem, godinama se odlagao i sprečavao, bunile su se iste institucije koje od maja 2021. žele da ga uklone odnosno ponište. Ali, te iste institucije koje se protive rodno osetljivom jeziku zapravo se protive rodnoj ravnopravnosti. Jezik je samo paravan borbe protiv ključne promene.

UM: Koja je to ključna promena koju Zakon o rodnoj ravnopravnostidonosi našem društvu?

SVETLANA TOMIĆ: – Prvi put u istoriju našeg društva taj zakon uvodi, citiram, jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, ravnomerno učešće i uravnoteženu zastupljenost za sve žene i muškarce, bez obzira na biološke, društvene i kulturološki formirane razlike između njih. Ima li humanije promene od te?

Pogledajmo ko se tome protivi. Bastioni konzervativizma: Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska, Srpska pravoslavna crkva, Dveri… Oni gotovo uvek naglašavaju da su protiv rodno osetljivog jezika zato što uništava srpski nacionalni identitet i tvrde da je protivan celokupnoj istoriji srpskog jezika.

Ovako, iz njihovog ugla gledanja ispada da oni brane srpski nacionalni identitet a pošto taj identitet kontriraju svemu onome što zakon donosi ispada da je taj identitet zasnovan na neravnopravnosti, tj. na vladavini patrijarhalnog muškarca koji obespravljuje žene i sve što se ne uklapa u patrijarhalnu dihotomiju odnosa muško-žensko. Tu spadaju striktne granice šta je ženama dozvoljeno u javnoj a šta u privatnoj sferi, pri čemu su sankcionisane sve vrste nebinarnih rodnih različitosti ili oni identiteti koji pripadaju LGBT+ljudima.

Da stvar bude još problematičnija predstavnici Odbora, Matice srpske i drugi retko su pominjali one činjenice koje idu u prilog rodno osetljivom jeziku, a to su činjenice iz istorije jezika ali i rezultati istraživanja našeg društva, obrazovanja, medija…

Uz to, nisu se ni osvrnuli na argumente koje su predstavili ljudi iz struke. Što je još alarmantnije, retko su pomenuta istraživanja koja pokazuju da žene u Srbiji imaju ista prava kao muškarci ali je njihov položaj lošiji.

Najnoviji izveštaj o ravnopravnosti u Srbiji objavljen je 2023. i pokazuje da su žene diskriminisane i u privatnoj i u javnoj sferi, izložene su stereotipima i nasilju. Broj femicida dovoljno je rečit.

Pogledajte i druga istraživanja koja pokazuju da đaci srednjih škola u Srbiji smatraju da je u redu da udare devojku i da je prihvatljivo upotrebiti silu. Neke analize su pokazale da postoje korelacije između rodnih stereotipa i rodno zasnovanog nasilja. Da li je neko od konzervativnih struja izrazio zabrinutost nad podatkom da je u Srbiji preko 90% LGBT+ ljudi doživelo diskriminaciju?

UM: Šta spaja žene i nebinarne identitete?

SVETLANA TOMIĆ: – Osvajanje prava! Duga, uporna borba za osvajanje prava! Jednu važnu razliku ovde treba uočiti. Dok se ženama osporava pravo na jezik (socijalni femininativi postoje u savremenom rečniku srpskog jezika, ali prema mišljenju Odbora ružno je da se koriste!), LGBT+populacijise osporava pravo da postoje u jeziku; oni su u velikoj meri jednostavno prećutani, ne možete naći u oficijelnom rečniku srpskog na primer reč “transrodan” iako su LGBT+ aktivisti i aktivistkinje godinama ranije objavljivali rečnike, baš kao što su prećutani i napori ljudi iz nauke da osvetle ovu problematiku.

Za razliku od žena, nebinarni identiti su u tzv. debatama izostavljeni, oni se ne pominju direktno nego između redova ali su uvek iznova demonizovani i to sa katastrofičnim porukama prepunim govora mržnje i omalovažavanja.

Neki predsednici naučnih, obrazovnih i kulturnih institucija neometano šire rodofobiju, transfobiju, homofobiju i pri tom omalovažavaju rodne studije koje su odigrale veliku ulogu u razumevanju rodne dimenzije društva. Da li smo negde među konzervativcima videli emaptiju ili poštovanje prema ovom delu diskriminisanog stanovništva koji pati i strada?

Profesorka Tomić na panelu Foruma žena iz Prijepolja (Foto: N.Tošić/UžiceMedia)

UM: Novim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti koji je Skupština Srbije usvojila mediji u Srbiji su dužni da prilikom izveštavanja koriste rodno senzitivni jezik. To je propisano, a koliko se mediji pridržavaju, ima li nekih podataka, da li su predviđene neke kazne?

SVETLANA TOMIĆ: – Najpre bih skrenula pažnju na sledeće. Velik doprinos istraživanju roda i jezika, kao i uspostavljanju procesa standardizacije rodno osetljivog jezika dala je profesorka emerita Svenka Savić. Ona je istraživala pitanja seksističke upotrebe jezika, naročito u medijima, i preporučivala načine drugačijeg tipa izveštavanja. Zahvaljujući njenim radovima u Srbiji više od 20 godina imamo odredbe o rodno osetljivom izveštavanju u medijima.

Godine 2000. Dubravka Valić Nedeljković objavilaje Praktikum novinarstva, 2002. Imamo Etički kodeks elektronskih medija Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), potom 2005/2006. Kodeks rodno osetljivog medijskog izveštavanja (NVOPeščanik), zatim 2008. Kodeks novinara Srbije u kojem se na primerna 20. strani navodi da „novinari moraju da izbegavaju fraze koje imaju šovinističke, seksističke ili na bilo koji drugi način diskriminatorne konotacije (naprimer: ‘pripadnica lepšeg pola’, ‘pripadnik jačeg pola’, ‘crnogorska lenjost’, i tome slično)”, potom 2012. Vodič za rodno osetljiv pristup u medijima (Uprava za rodnu ravnopravnost)…

Sve ovo pominjem zato što su i pre Zakona o rodnoj ravnopravnosti, neki mediji i medjske kuće uvidele potrebu da menjaju praksu izveštavanja. Na primer, 2012. godine, u 16 gradova Srbije, od Subotice do Novog Pazara, 34 medija je potpisalo Kodeks rodno osetljivog izveštavanja.

Prema podacima iz 2020, imamo 2 508 registrovanih medija, najviše se koriste televizija i internet. Nova istraživanja naglašavaju da je odgovornost medija ogromna zato što više od škola utiču na društvo.

UM: Šta kažu ta novija istraživanja medija?

SVETLANA TOMIĆ: – Jedno obimno istraživanje iz 2020. godine kod nas pokazuje da digitalni mediji kao i štampani mediji reprodukuju rodne dihotomije. Jednako je zabrinjavajuće da ne poštuju zakonske obaveze prema zaštiti diskriminisanih grupa, naročito LGBT+ ljudi. Zašto je ovo važno?

Deca i mladi najviše koriste digitalnu tehnologiju. U Srbiji, prema podacima iz 2019, deca starijeg osnovnoškolskog uzrasta provode više od dva sata dnevno na internetu, dok srednjoškolci to čine nešto više od četiri sata dnevno. Šansa da ta deca, da ti mladi ljudi usvoje jezik mržnje i rodne stereotipe je nažalost velika jer o tome još uvek ne uče dovoljno u školama a nemaju ni izgrađen kritički odnos prema medijima i digitalnoj tehnologiji.

UM: Očekivalo se, na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, da osim medija i institucije zvanično počnu da koriste rodno osetljiv jezik do 2024. godine.

SVETLANA TOMIĆ: – Da, ali vidite koliko je problema nastalo samo oko jednog pitanja a Zakon je otvorio promene za 18 oblasti života i rada. Te oblasti se slabo pominju, o njima kao da nije bilo nikakve diskusije.

UM: Pored medija koji su važni, tu su i lokalne samouprave, koje su u obavezi da preuzmu rodno osetljiv jezik, ali i da rade na edukaciji građanki i građana koji nedovoljno poznaju ili nisu dovoljno informisani u vezi sa ovom temom. Koliko je učinjeno po tom pitanju?

SVETLANA TOMIĆ: – Postoje kontinuirani napori, oni se ne mogu osporiti. Naročito posle usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti održana su brojna predavanja, seminari, radionice u raznim mestima Srbije. Nisam sugurna da postoji objedinjena baza podataka o tim naporima za celu Srbiju koji pokazuju šta se i koliko uradilo na planu opšte edukacije građana i građanki o rodno osetljivom jeziku.

Na primer, u Centru za ženske studije u Novom Sadu prikupljaju se podaci o jednom broju aktivnosti o ovoj temi. Misija OEBS-a u Srbiji organizovala je diskusije o rodno osetljivom jeziku u skupštinama gradova Srbije: u Užicu, Vranju, Šapcu itd.

Pre toga je objavila Vodič za upotrebu rodno osetljivog jezika u javnoj upravi u Srbiji koji su pisale prof. emerita Svenka Savić i master filološkinja Marjana Stevanović, u saradnji sa ShockArt Produkcijom snimila je dokumentarni film „Jezik i stvarnost“ u kome su ljudi iz različith naučnih disciplina i oblasti rada, ali i ljudi iz regije iskazali svoje mišljenje o toj temi.

Misija OEBS-a je takođe u različitim gradovima Srbije organizovala diskusije i sa studentskom populacijom. Mišljenja onih koji su učestvovali na svim tim diskusijama su snimljeni kao video-klipovi, sav taj dokumentarni materijal je dostupan onlajn, može poslužiti i kao nastavni materijal. Brojne NGO organizovale su takođe predavanja, obuke, podkaste…

Kada sam imala prilike da učestvujem u nekim od ovakvih programa, uveravala sam se u sledeće. Ljudi ne poznaju dovoljno činjenice iz istorije jezika i jezičke politike, nekritički su usvojili pseudonaučne argumente Odbora za standardizaciju o rodno osetljivom jeziku.

O svemu tome se nažalost retko učilo u školama, pa je i razumljivošto se desilo ono što zovem „odrođavanje od svog jezika“. Ljudi su slabo koristili bogat rečnik postojećih socijalnih femininativa jer su tako bili učeni u školama, oni ne doživljavaju brojne takve imenice kao sastavni deo srpskog jezika.

Neka otvore na primer roman „Zona Zamfirova“ Stevana Sremca, koji je objavljen pre više od 100 godina (roman je dostupan onlajn), i tamo će među raznim femininativima naći i reč „kandidatkinja“. Zar je Sremac pisao nakradanim jezikom? Onda, prema takvoj logici Odbora, sve naše klasike iz 19. veka treba izbaciti iz školskog programa.

UM: Oko rodno osetljivog jezika postoje nedoumice, važno je sagledati ceo koncept, sagledati otpore – šta je to što ljudima smeta i na kraju zašto se vode polemike oko rodno senzitivnog jezika?

SVETLANA TOMIĆ: – Navešću primere upravo sa diskusija iz lokalnih samouprava. Ljudi su većinom izjavljivali da im nije problem da koriste rodno osetljiv jezik, da razumeju potrebu i suštinu, ali da ne znaju šta se odlučilo i kako da postupaju u praksi. Pitali su koji tačno natpis treba da postave na vrata kancelarije u kojoj radi žena na funkciji predsednika opštine i šta tačno treba da napišu na diplomama žena a šta u izveštajima, koje termine treba da koriste. Drugi su govorili da im smeta nedostatak znanja, ali i demagogija. Imaju utisak da se vraćamo u 19. vek.

UM: Da bi ušao u upotrebu neohpodna je stalna promocija rodno osetljivog i nediskriminatornog jezika, to često čujemo na seminarima. Koliko je važno organizovati tribine, prikazivati dokumentarne filmove o rodno osetljivom jeziku, pisati tekstove u medijima, da bi pre bio prihvaćen i primenjivan u praksi?

SVETLANA TOMIĆ: – Veoma je važno preneti osnovne činjenice, najviše nedostaje to činjenično znanje. U to se uveravam ikada na televiziji, radiju i u štampi predstave izjave slučajnih prolaznika i prolaznica. Ti ljudi gotovo po pravilu ponavljaju ono što nije činjenica a što je nažalost došlo od rukovodećih ljudi Odbora za standardizaciju.

Poslednjih nekoliko godina, Odbor uporno ponavlja da su imenice u ženskom rodu koje označavaju titule, zvanja, društveni status (ili skraćeno – socijalni femininativi) „rogobatne“ i „nakaradne“ reči, koje „siluju jezik“… Lingvistika tako ne definiše jezičke fenomene. Naučnici koji poštuju naučne standarde ne koriste subjektivne i ideološki obojene kvalifikacije.

Odbor je ponavljao ovakve moralno ostrašćene pseudonaučne argumente i time je slao negativne političke poruke kako o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti tako i o srpskom jeziku, a naročito o potrebi da se uvede rodno osetljiv jezik. Tim svojim parolama Odbor je istovremeno raskrinkao vlastiti mizogin stav. Tipično mizogino ponašanje je žigosanje žena sa visokim obrazovanjem i visokim političkim pozicijama.

Primetimo da je za vreme ove takozvane rasprave Odbor retko tako izrazito negativno definisao imenice u muškom rodu koje označavaju titule, zvanja, društveni status. Ali, primetimo i to da je Odbor u svojim dopisima vređao ministarke koje su podržale Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a kada je na čelo Ministarstva zaduženog za pomenuti zakon došao muškarac, Odbor je promenio svoje ponašanje.

No, Odbor se nije zaustavio na mizoginiji, nego je svoj jezik mržnje nastavio u pravcu jezičkog nacionalizma, jedne stare boljke nekih srpskih lingvista. Odbor je tvrdio da su socijalni femininativi „rogobatne hrvatske kovanice“!

Tom prilikom Odbor je ponovo izostavio naučne dokaze koji jasno pokazuju da su i srpski i hrvatski pisci u 19.veku i kasnije jednako koristili socijalne femininative, prećutali su da su se socijalni femininativi koristili i u tekstovima zakona u prošlosti, kao i u štampi. Da stvar bude još problematičnija, Vlada RS je u septembru 2021. upravo takvom Odboru dodelila autoritet: osnovala je Savet za srpski jezik čiji saziv mora da čini 60% članova Odbora.

UM: O čemu još ljudi nisu bili dovoljno obavešteni?

SVETLANA TOMIĆ: – Prvo, naučna zajednica uopšte nije jedinstvena po ovom pitanju. Netačno je kada Odbor tvrdi „Svi srbisti misle kao mi.“ Postoji dosta ljudi iz struke (a ovde mislim na one koji proučavaju ovu temu iz ugla lingvistike, sociologije, filozofije, psihologije, žurnalistike, filologije) koji ne misle kao Odbor za standardizaciju, Matica srpska i Srpska pravoslavna crkva.

Problem je u tome što ti brojni drugačiji glasovi nemaju jednak pristup medijima kao što to imaju Odbor, Matica i SPC. Oni su skrajnuti negde na internetu, ne dopiru do najšire populacije kao ova konzervativna struja. Kada je Politika organizovala takozvani okrugli sto o rodno osetljivom jeziku u junu 2021, pozvala je petoro ljudi iz Odbora, a ni jednu jedinu osobu koja zastupa drugačije mišljenje!

Obični ljudi nisu mogli da čuju one koji misle drugačije i koji bi uputili kontra argumente. Istinskog dijaloga između dve struje još uvek nema. Da li je iko iz naučne zajednice koja ne misli isto kao Odbor bio pozvan na naučni skup „Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti“ koji je bio održan 16. januara 2024. godine? Ko je organizovao taj skup? Informativna služba Srpske Pravoslavne Crkve i Matica srpska.

Sada treba istražiti pitanje: Da li su oni koji su izlagali na tom skupu poštovali standarde naučnog rada? Kada sam proučavala referate koji su objavljeni u zborniku „Položaj srpskoga jezika u savremenom društvu“ nakon sličnog skupa održanog 3. jula 2021. koji je takođe bio zatvorenog tipa, na isto pitanje (Da li su oni koji su izlagali na skupu poštovali standarde naučnog rada?) rezultat mog istraživanja za većinu radova dao je negativan odgovor.

Drugo, propagandnim tehnikama Odbor je javnosti nametnuo mišljenje da u vreme donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti struka nije bila pitana. Tu rečenicu „Struka nije bila pitana.“ Odbor je toliko puta ponovljao da su čak i neki kritički orijentisani ljudi iz nauke poverovali u to, i potom, bez ikakve sumnje i provere te tvrdnje, pisali o tome u naučnim radovima.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog je u nekoliko navrata iznosilo dokaze koji pokazuju drugačije. Struka jeste bila pitana, pozvan je SANU, a razgovaralo se i sa predsednikom Odbora. Dakle, činjenice pokazuju da se struka nije odazvala.

Ili, ako ćemo najpreciznije: deo struke koji je bio pozvan nije se odazvao ni tada, ali ni mnogo godina pre kada se tražilo rešenje za Šifrarnik zanimanja. Taj isti deo strukekada je učestvovao na Društvenim dijalozima koje je pomenuto Ministarstvo organizovalo u 2023. godini odbijao je da iznese rešenja. Suštinski, to znači da Odbor time odbija da reši pitanje standardizacije rodno osetljivog jezika. A do rešenja se uvek može doći – ako se to želi, ako postoji dobra volja za istinskom razmenom mišljenja, za dijalogom.

UM: Zašto su termini učiteljica, doktorka, profesorka prihvatljivi, a oni poput borkinja, psihološkinja, ministarka, premijerka, vojnikinja, nailaze na veliki otpor od strane naučne zajednice i Srpske pravoslavne crkve?

SVETLANA TOMIĆ: – Činjenice iz istorije srpskog jezika pokazuju da su nastavci „-kinja“ sastavni deo tvorbenog sistema srpskog jezika, ti nastavci ne ruše srpski jezik, nego ga izgrađuju i bogate. Dakle, slobodno koristite reči kao što su psihološkinja, pedagoškinja, nećete pogrešiti. A nećete pogrešiti ni ako koristite reči poput borkinja, vojnikinja, ili ministarka, premijerka, guvernerka.

Problem koji pominjete objasnio je pedesetih godina 20. veka Mihailo Stevanović, ugledan lingvista, univerzitetski profesor i akademik koji je poštovao naučne standarde. Stevanović je četiri decenije u svojim udžbenicima za srpsko-hrvatski jezik to objašnjenje uporno ponavljao. Imenice „učiteljica“, „doktorka“, „profesorka“ smo dugo koristili i navikli smo se na njih. Sa promenom ili preciznije sa unapređenjem društvenog položaja žena, sa osvajanjem viših pozicija, Stevanović je verovao da ćemo se lako navići i na nove imenice.

Stevanović je verovao u tu promenu navike, ali, kao što vidimo, neki članovi naučne zajednice, a sa njima i Srpska pravoslavna crkva, protive se upotrebi socijalnih femininativa za žene na višim pozicijama. Pri tom argumenti koje Odbor iznosi nisu naučni argumenti nego pseudonaučni.

UM: Objasnili ste ranije zašto je naučno neprihvatljiv argument Odbora da su socijalni femininativi „rogobatne imenice, nakaradne, koje siluju jezik“. Navedite nam još neke primere pseudonaučnih argumenata koje Odbor koristi.

SVETLANA TOMIĆ: – Ponoviću ono što sam naglasila ranije, na Trećem društvenom dijalogu u Novom Sadu, u junu 2023. godine. Odbor je najčešće koristio tri argumenta koja su za nauku neprihvatljiva: 1. argument autoriteta (“Mi smo sveakademijsko i sveuniverzitetsko naučno telo…”) U naučnoj raspravi je manje bitan autoritet, uvek su bitniji argumenti i evidencijali, dokazi kojima se potkrepljujuju tvrdnje. 2. argument većine (“Veliki broj žena se protivi rodno osetljivom jeziku.”)

Da li je Odbor zaista sproveo istraživanje o tome? Gde? Kad? Na kom uzorku? Sa kakvom metodologijom? Odbor je stalno propuštao priliku da nas uputi u dokaze te svoje tvrdnje da je većina žena protiv. 3. argument protiv čoveka (vređanje ministarki koje su podržale Zakon o rodnoj ravnopravnosti, omalovažavanje feminističkih naučnica i svakoga ko misli drugačije).

Išlo se dotle da se fizički pretilo svima onima koji misle drugačije! Da ne pominjem one stare propagandne parole da su neistomišljenici „izdajnici“, „domaći agenti“, „strani plaćenici“ i slično.

UM: Negde sam pročitala i ovo, da su se kroz javne i medijske debate oko primene rodno osetljivog jezika pojavili argumenti protiv imenovanja ministarskih i visoko-diplomatskih pozicija u ženskom rodu, poput „ministarka“, „ambasadorka“ ili „rektorka“ i to od žena koje se nalaze na takvim funkcijama.

SVETLANA TOMIĆ: – Ti primeri se u rodnim studijama redovno tumače kao „internalizovana mizoginija“. Deo su naučene mržnje prema ženskom rodu koja ruku pod ruku ide sa nedostatkom poznavanja osnovnih činjenica o jeziku, društvu, promeni položaja žena…

Često se čuju i književnice koje izjavljuju da su one „književnici“ nikako nisu „književnice“. Ima i drugih primera: filološkinje koje ponosno izgovaraju da su one „filolozi“ i da jedino takav naziv žele da vide u svojim diplomama.

Razna društva su kao i naše društvo ženu dugo negativno sagledavala. Sada treba ispraviti tu negaciju, baš kao što treba ispraviti negaciju i mržnju prema nebinarnim identitetima. Akademkinja Isidora Sekulić izjavila je jednom prilikom da bi radije da bude riba u Sredozemnom moru nego žena. Postoje zadivljujuće inicijative koje su deo istrajne borbe za poštovanje različitosti i širenje tolerancije. Jedna od njih je „Ne odričem se“.

UM: Ovo pitanje oko rodno senzitivnog jezika je direktno povezano sa rodnom ravnopravnošću?

SVETLANA TOMIĆ: – Da, kako sam već napomenula ranije: rodno osetljiv jezik afirmiše rodnu ravnopravnost. Još posle Drugog svetskog rata to jezičko pitanje se videlo kao političko pitanje za koje su neki lingvisti tražili od vlasti da ga reši u korist žena jednako poštuući rodnu dimenziju jezika i emancipaciju žena. No, vlast tada nije rešila to pitanje. Na rešenje smo morali da čekamo da čekamo skoro 70 godina.

Mešanje vlasti u jezička pitnja je uobičajeno, kod nas se ne dešava prvi put. Ali, upitajmo se ovde još nešto. Da li se primetilo da su isti ljudi koji su protiv rodno osetljivog jezika takođe protiv uvođenja rodne perspektive u nastavi i da su uticali da se povuku udžbenici biologije za osnovnu školu jer su tamo prenesene činjenice o rodnim identitetima?

Zakon o rodnoj ravnopravnosti pomoću drugačije kulture komunikacije i drugačijeg školskog programa nastoji da razvije svest o poštovanju rodne različitosti, a to je drugačija, humanija svest od one koja je do sada postojala u nastavi srpskog jezika i književnosti, istorije, itd. Isto tako, pomoću rodno svesne upotrebe jezika, ljudi uče da poštuju različite rodne identitete i mogu da artikulišu rodne razlike.

UM: Koliko je rodno osetljiv jezik bitan za veću vidljivost žena, da li je to promovisanje ravnopravnosti ili „kvarenje“ jezika?

SVETLANA TOMIĆ: – Rodno osetljiv jezik ne kvari jezik, bitan je za veću vidljivost i poštovanje žena, ali i za vidljivost i poštovanje nebinarnih identiteta. Rodna ravnopravnost se tiče celog društva.

Pogledajte i druge tekstove iz oblasti društvaputopise i reportaže sa stranice Užicemedia.

- Advertisement -