Sveti Vasilije Ostroški i Tvrdoški rođen je u selu Mrkonjići u kome nam je Neđo Bošković pripovedao bar dva sata, ako ne i više, ponosno tvrdio da je ovo mesto postalo posećenije od većine hercegovačkih manastira, ponudio kafom, vodom, sokom, iznosio još detalja o Mrkonjićima, čudotvornim moćima svetitlja, svojoj posvećenosti obnovi zavičaja, nadi da će Duhovni centar „Sveti Vasilije Ostroški“ privući još više posetilaca.
U rubrici „Na zahtev čitalaca“ pogledajte i ostale tekstove UžiceMedia.
Selo Mrkonjići je iz godine u godinu posećenije jer značajan broj ljudi koji obilaze manastir Ostrog dolaze i ovde da se pomole. Prvo je podignuta crkva u centru sela posvećena je svetitelju koji je ovde rođen, o njenom održavanju brinu monahinje trebinjskog manastira Svetih Apostola Petra i Pavla.
A potom je počela gradnja Duhovnog centra posvećenog svetitelju, koji je godinama brižno i pažljivo građen, od kamena i drveta, gde je svaki kamen klesan posebno, o svakom detalju se vodila pažnja. Novi objekat je podignut oko crkve izgrađene na svečevoj rodnoj kući i oko stare košćele, a prvi hodočasnici su ga obišli u maju prošle godine. Meštani, bar ona desetina koja je tu nastanjena se nadaju da će novi manastir doprineti da ovaj kraj bude sve posećeniji, da se dalje razvija verski turizam, ali i druge oblasti, a da će stanovništvo imati bolje uslove života.
Ovde je u ovom hrecegovačkom kršu u malenom selu Mrkonjići, nadomak Trebinja, rođen Sveti Vasilije Tvrdoški i Ostroški (1610-1671) kao Stojan Jovanović od majke Ane i oca Petra. Bio je episkop zahumski i pravoslavni svetac. Njegov put se od Mrkonjića kretao preko manastira Zavala, pa je boravio jedno vreme u Trebinju, a potom u manstiru Ostrog u Crnoj Gori u blizini Danilovgrada i Nikšića. A samo selo je interesantno i zbog drugih razloga.
U kršu „nebu pod oblake“
Kada sam iz Tvrdoša, manastira nadomak Trebinja, krenula prema Popovom Polju i selu Mrkonjići, rodnom mestu Svetog Vasilija, nisam ni slutila šta ću tamo saznati.
Takve vrleti se retko gde mogu videti i ono što prvo pomislih kada kročih na ovu „svetu zemlju“ je kako se tu moglo uopšte živeti. Bože moj, proleće mi misao, kako su morali biti ljudi snalažljivi i dovitljivi da bi ovde preživeli. Prvo što pada u oči je kamen, pa opet kamen, krš „nebu pod oblake“, pa stare kamene kuće i tek malo plodne zemlje tu u polju koje se prostire podno sela.
Baš kako je u staroj knjizi o ovom kraju zapisano „Hercegovina je zemlja krševita, sva od uvala, vrtača, vodoplavnih polja, suvih i slijepih dolina, bogaza, ponora, pećina i jama, i oskudnog rastinja, sa velikom rijekom ponornicom, najvećom u Evropi, po imenu Trebišnjica. Mesto rođenja Svetoga selo je Mrkonjići, a širi zavičaj – vodoplavno Popovo Polje. Ovo, u jesen i zimu plaveljeno kraško polje sa mnogim ponorima, prostire se na nadmorskoj visni od oko 23 metara, čiji najniži deo pod vodom ostajaše od oktobra do aprila mjeseca, dok se na nekim mjestima rijeka mogla i pretrčati…“
Rodno mesto sveca
U Mrkonjićima kod crkve podignute u centru sela, u vreme kada sam obilazila ovaj kraj, pre više od godinu dana, veliki broj ljudi, među njima crkvenjak Neđo Bošković, ovde rođen. Upućuje nas na najvažnije podatke o selu, meštanima, ratovima, stradanjima, a na prvom mestu ističe da je ovde rođen Sveti Vasilije Ostroški, njegovo kršteno ime Stojan Jovanović, u narodu poznat kao Vasilije Tvrdoški i Ostroški ili Vasilije Čudotvorac, pokazuje mesto na kome je kuća u kojoj je rođen i podseća da u čitavom hrišćanstvu znaju za rodne kuće svega tri sveca.
– Zato smo i odlučili da pored temelja rodnog ognjišta sveca, u njegovu slavu, podignemo i posvetimo mu bogomolju. Radovi su počeli sredinom 1990. godine a potom je crkva osveštana na svetiteljev dan – 12. maja 1996. godine. Selo je sve posećenije, jer oni koji odlaze na Ostrog svrate i u Mrkonijiće da se poklone i ovde u rodnom mestu Svetog Vasijlija da se pomole, – priča Bošković i dodaje da je ovde u vreme svetkovine posvećene obeležavanju 400 godina od rođenja Svetog Vasilija u selo došlo preko deset hiljada ljudi iz svih krajeva, bilo je dosta ljudi iz Hercegovine, Crne Gore, Republike Srpske, Srbije, regije, dijaspore.
Nalazimo i podatak da su crkvu na temeljima rodne kuće sveca u početku gradili samo meštani Mrkonjića, a potom su se uključili i meštani okolnih sela, ne samo pravoslavci već i katolici i muslimani.
Selo Mrkonjići: Kako je otkriven grob majke sveca
Na seoskom groblju 1938. otkriven je grob majke Svetog Vasilija Anastasije Jovanović iz 12. veka, za koji se dugo nije znalo, pošto su Mrkonjići više puta bili raseljavani u vreme ratova. Narod je podigao 1966. spomenik majci Svetog Vasilija Ostroškog.
A grob je otkriven na osnovu predskazanja jednom meštaninu kome se, kako priča Bošković, „ukazao monah koji je vodio dečačića za ruku, odveo ga do Aninog groba i nestao“. Meštani su posle iskopavanja na tom mestu pronašli stari spomenik koji je potvrdio da je to grob svečeve majke. Na mestu gde se meštaninu ukazao monah, 2010. podigli su spomen-mozaik sa likom Svetog Vasilija Ostroškog.
Osim izgradnje nove, obnovljena je kamena crkva Svetog Nikole koja je stavljena pod zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika.
Napravljen je i parking ispred hrama Svetog Vasilija Ostroškog i asfaltirana kamena, strma staza koja vodi od glavnog puta do nekadašnje kuće svetitelja, mora se o svemu voditi računa, pošto sve više naroda obilazi ovaj kraj.
Ovde žive samo „povratnici“
U blizini crkve zatičem i jednu gospođu koja se kako reče, vratila nakon penzionisanja, da su poput nje i većina koji tu žive „povratnici“ iz grada, „jer smo trčali za boljim životom, pa došlo vreme da se vatimo na kućni prag. A nema nas mnogo na prste da nas izbrojiš. A sećam se bilo je tu u doba moje mladosti bar pedsetak kuća, Boškovići, Markovići, Pavlovići, Milutinovići, Lučići, Kuštrov, Dropo.“
U selu je mali broj stanovnika, bave se zemljoradnjom i stočarstvom baš onako kako su činili i njihovi preci. U ovom kraju ima manjih sela možda i preko 200, ali je i u njima mali broj stanovnika, tek koja desetina.
Stradanje Lučića i drugih porodica
U toku pripovedanja, Neđa Boškovića često pitam, tražim neka pojašnjenja, u jednom momentu kaže: „Da i ti nisi od Boškovića, samo oni znaju da zapitkuju svašta? Ili si novinar možda, i oni tako detaljišu“, kaže mi i nastavlja kazivanje.
Potvrđujem da sam novinarka i da odavno želim da napišem priču o ovom zanimljivom mestu, odakle je potekao Sveti Vasilije, ali da nisam od Boškovića, a da sam devojački Lučić, ne propustih priliku da pomenem svoje nekadašnje prezime.
– Pa Lučića ima u ovom kraju. Kada kreneš prema Trebinju obavezno da svratiš na groblje, tamo ćeš videti spomenik svetiteljevoj majci, tu pored je i spomenik koji smo podigli nastradalima u Drugom svetskom ratu. Tada je ovde stradalo mnogo ljudi, u hercegovačkim jamama čak 185 Srba. Među njima je bilo dosta Lučića. U ratu devedesetih selo nije mnogo stradalo, čuvao nas je Sveti Vasilije, – priča u dahu i traži u staroj knjizi deo koji govori o familiji Lučić u ovim krajevima.
I baš kao što me Neđo uputi, prvo obiđoh spomenik Ani, majci Svetog Vasilija, a potom mi pogled pade na drugi na kome je zapisano da ga podižu meštani Mrkonjića u pomen žrtvama ustaškog zločina iz 1941. godine, koji su nevine meštane bacili u jamu Jagodnjaču- Ržani Do.
Pa spisak na kome su prvo stradali Boškovići, pa oni iz porodice Dropo i Kuštrov, a potom spisak devet Lučića, mojih prezimenjaka, Dušan, Ilija, Jovan, Krsto, Lazo, Risto… Osećanje nije moguće opisati.
Kasnije sam se prisetila da je brat moga dede istraživao odakle potiču Lučići iz zlatiborskog sela Šljivovica i saznao da vode poreklo baš iz Hercegovine, iz ovih krajeva.
Bošković posvećen obnovi zavičaja
Priprovedao nam je Neđo bar dva sata, ako ne i više, ponosno tvrdio da je ovo mesto postalo posećenije od većine hercegovačkih manastira, ponudio kafom, vodom, sokom, iznosio još detalja o Mrkonjićima, čudotvornim moćima svetitlja, posvećenosti obnovi zavičaja, Duhovnom centru „Sveti Vasilije Ostroški“.
Skrenuo nam je, između ostalog, pažnju na drvo pored crkve – košćelu staru više od 400 godina, ogromne visoke krošnje, obima preko 200 centimetara i šupljeg stabala, koje je tik pored svetiteljeve rodne kuće, a inače ovo drvo raste samo u Hercegovini. A potom je mene, jednu devojku i mladića uputio da pogledamo kroz šuplje stablo stare košćele i da napravimo snimak za uspomenu. Naravno da nisam odolela, moja novinarska znatiželja je pobedila i nastala je uspomena – fotografija, koju čuvam.
U tekstu UžiceMedia od ranije o manastiru Ostrog i Svetom Vasiliju između ostalog piše: „Nema veće hrišćanske svetinje od moštiju Svetog Vasilija Ostroškog, jer je po broju hodočasnika manastir Ostrog na trećem mestu u svetu posle Jerusalima i Svete gore. A ostroški monasi tvrde, da ma koliko čovek želeo da poseti Ostrog može to učiniti tek kada ga Sveti Vasilije pozove.
Tvrdoški vitez, prema svedočenju monaha i brojnih vernika pomaže i krštenim i nekrštenim dušama. Ovaj svetitelj, kojim je srpska zemlja zapalila večnu sveću pred božijim prestolom, osvetljava puteve, razagnaje tugu svih vernika koji svojim molitvama i suzama zagrevaju hladnu ostrošku pešteru…“ Jer Sveti Vasilije izmiruje zavađene, zbratimljuje razbraćene, oveseljava tužne, ukroćuje samovoljne, isceljuje bolne…
Lučići iz zlatiborskog kraja potiču iz Hercegovine, a da li znate odakale vodi poreklo vaše familije?
Pogledajte i druge putopise i reportaže sa stranice Užicemedia.
(Foto: N. Tošić UžiceMedia)
Hroniku kovid – 19 tokom marta možete videti na UžiceMedia.
Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.
A najvažnije servisne informacije tokom marta u Užicu možete pogledati OVDE.
