„Zlatarska i sajdžjska radnja Sretena Petrovića i sinova- Užice“, osnovana 1870. godine preporučuje svoje bogato stovarište raznovrsnih satova, vereničkog i venčanog prstenja, lanaca, medaljona, broševa, tabakera, budilnika „Junghanc“, naočara i cvikera u svim veličinama, raznih stvari od kina- srebra, za poklone i čestitanja. Radnja prima sve vrste satova na opravku sa garancijom. Kupujemo staro zlato i srebro uz najvišu dnevnu cenu. U našoj radnji cene solidne, za izradu i kvalitet jamči moj dosadašnji rad…“
Eto, tako je pre skoro vek i po „glasila reklama“ za najstariju zanatskih radnji u današnjem Užicu. Radnju kao kujundžijsku osnovao je jedan od najznačajnijih zanatlija starog Užica, majstor Sreten Petrović i do danas su je sačuvali njegovi potomci, a kako je proticalo vreme, prilagođavali su delatnost, ne zatvarajući nikada radnju, koju danas, nakon smrti Dragomira Petrovića, poznatog i jedinog užičkog sajdžije u to vreme, vodi njegova supruga, Svetlana Petrović, nadajući se da će jedna od kćerki nastaviti i sačuvati dugu porodičnu tradiciju.
Užice, čaršija zanata i zanatlijskih esnafa
U hronikama polovine 18. i početkom 19. veka zabeleženo je da u užičkoj varoši cvetaju zanati. Putopisci koji obilaze ovaj deo Srbije govore o Užicu kao šeheru sa velikim brojem zanata, a većinu zanata „držali“ su Turci. Tako je zabeleženo da su se „u Staroj čaršiji ispod grada, pored reke Đetinje, sve do ciganske male, zbile male turske radionice i trgovine, najviše je papudžija, sarača, berbera, potkivača, ledera (kožara), tabaka….“
Užički zanati procvat doživljavaju krajem 18. veka, ali ratovi utiču da se jedna po jedna zanatska radnja zatvara, tako da već početkom 19. veka preovladavaju porodične zadruge i kućna radinost.
Stanje se promenilo kada hatišerifom 1833. Kneževina Srbija stiče autonomiju, a u užički kraj dolazi brojno srpsko stanovništvo sa područja Crne Gore i Hercegovine.
U Užicu zanatsvo ponovo oživljava, a „po jednom dokumentu Kneževske kancelarije i z 1836. samo u toj godini u Užice dolazi 60 zanatlija… pa je oko 1845. u gradu bilo 119 zanatlija, a u celomn srezu užičkom, 534 srpskih zanatlija..“
Sve je tako trajalo do kraja 19. veka kada zanatsvo ugrožava fabrička proizvodnja koja dolazi iz zapadnoevropskih zemalja, esnafi zapadaju u krizu, a ni formiranje manjih zanatskih udruženja nije pomoglo, pa su hroničari zabeležili da se najpre uočava propadanje zlatarskog zanata, neki pripadnici ovog zanata menaju struku, odlaze u mehandžije, sajdžije, livce mesinga.
Raspadanje zanatlijskih esnafa nastavlja se i početkom 20. veka, a kako se navodi, njih u tom periodu najviše ugrožava bespravno obavljanje zanatskih poslova od strane seljaka-majstora.
Tako se jedan po jedan zanat u Užicu počeo gasiti, a u periodu između dva rata, Užice je imalo oko 100 zanatskih radnji manjeg obima, samo vlasnik i jedan, ili dva radnika. Najviše je bilo pekarskih, mesarskih, krojačkih, kovačkih, obućarskih i opančarskih radnji.
Kratak uspon zanatstva u Užicu zabeleženje posle 1930. Pred početak Drugog rata. 1939. „bilo je prijavljeno 373 zanatlije i 47 zanata, i Užice ima 206 zanatskih radnji“. A posle rata, znamo kako su zanatlije „platile cenu svoga rada“ tako da današnje Užice ima samo obrise varoši, malog Carigrada, kroz koju se „ne mogaše proći od ćošaka i ćepenaka, od dućana i bazerđana..“
Sreten Petrović, poznati užički kujundžija
Sve bune, ratove, krize, prebordila je najpre kujundžijska, a potom sajdžijska i časovničarska radnja „Petrović i sinovi“. Njen osnivač bio je kujundžija Sreten Petrović.
Prema porodičnim dokumentima porodica Petrović u Užice doselila se iz stare Hercegovine. Izgradili su kuću u delu varoši, koji se i danas zove Carina.
Sretenov otac Todor bio je poznat po izradi kantara. Imao je četvoro dece, sina Savu koji je bio sapundžija, Sretena kujundžiju, Jovana zlatara, i kćerku Jovanku. Umro je relativno mlad. Sreten je rođen 1846. godine, izučio je kujundžijski zanat i 1870. otvorio svoju radnju, pet godina kasnije izdato mu je esnafsko pismo, koje se danas čuva u zbirci užičkog Narodnog muzeja, a u porodičnoj dokumenatciji sačuvano je i uverenje kojim se odobrava Sretenu da „može svuda u Srbiji upražnjavati „meansku“ radnju, a na osnovu podnete svedodžbe o svom vladanju i dosadašnjem načinu zanimanja“.
Kao dobar majstor, Sreten se uspešno bavi kujundžilukom, i izrađuje nakit, odnosno prstenje, pafte, čelenke, narukvice, tepeluke, lance, lance za satove, a radi i posuđe, tacne, escajg. Pravi i ukrase za oružje, okove za knjige i stare albume. Sve te predmete izrađuje isključivo ručno, od srebra. Vrlo brzo se pročuo u užičkoj varoši po kvalitetu rada, i dobija status uglednog građanina i cenjenog majstora.
Desetak godina nakon osnivanja radnje, postaje pomoćnik starešine Mešovitiog esnafa, a postaje i član komisije za dobijanje kalfenskog pisma na ispitu za kujundžijskog kalfu. Oko 1890. Sreten postaje starešina Mešovitog esnafa, a na dokumentima sa početka 20. veka, već se potpisuje kao zlatar.
Bilo je to vreme kada prestaje potreba za proizvodima kujundžijske izrade, i Sreten kao i ostale užičke kujundžije, polako se orjentiše za izradu zlatarskih predmeta koji tada kao moda stižu iz evropskih zemalja.
Od zlata Sreten pravi nakit, najviše prstenje, narukvice, broševe, ali i upotrebne predmete poput poslužavnika, kompleta za slatko, svećnajka, vaza…
Znalo se, određeni građanski sloj je svoj status pokazivao i posedovanjem luksuznih predemta izrađenih od zlata, pa je tako Sreten uvek imao posla. Sreten je od veštine svojih ruku pristojno zarađivao, kupio je veliku kuću u kojoj je živeo sa suprugom Katom i decom. U prizemlju kuće je imao svoju radionicu.
Danas se u etnografskoj zbirci užičkog Muzeja čuvaju tri pafte koje je jedan kolekcionar iz Beograda kupio od Sretena Petrovića 1930. Pretpostvalja se da je Sreten u svojoj radnji, u zalihama, imao ovakvu vrstu robe, jer već početkom 20. veka dolazi do stagnacije zlatarskog zanata, a ostala su i dokumenta po kojima se vidi da tada Sretenu posao opada, da teško nabavlja sirovinu, da mora podizati kredite.
Sinovi, nasleđuju i nastavalju zanat
Sreten Petrović umro je 1932. i ostao je zapamćen kao poslednji građanin Užica koji je do smrti nosio srpsko građansko odelo orijentalnog kroja, sa čakširama i svilenim pojasom, fermenom i fesom. Svirao je flautu, a stari Užičani su ga pominjali kao čoveka uvek spremnog da zaigra kolo.
Bio je donator postavljanja sata na užičkoj crkvi i finansirao je održavanje konjičkih trka u okolini Užica. Ostao je zapamćen i po stalnom doniranju pirloga za Hilandar, a njegov esnaf uvek je pomagao nemoćne i siromašne građane.
U istoriji užičkog zanatstva, Sretena Petrovića pamte i kao učesnika Svetske izložbe u Parizu 1900. Na ovoj izložbi Srbija je izložila i putir na stopi, koji je izradio Sreten, specijalno za tu priliku.
Tadašnja naučna javnost odala je veliko priznanje zanatskim proizvodima iz Srbije, među njima posebno Sretenovom putiru od srebra, koji se danas čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu.
Sa suprugom Katom Sreten je imao sinove Ristu, Radisava i Miluna, i kćerke Radenku i Radmilu. Kako je bilo uobičajeno, Sreten je svoje sinove dao na zanat, Rista na kujundžijski, a Rada i Miluna na sajdžijski.
Risto je rešenjem Mešovitog esnafa 1897. proizveden u kalfu sa kalfenskim pravom, a sajdžijski zanat je završio u Bartislavi. Kratko je radio u očevoj radnja, a onda se prekvalifikovao i u prizemlju zajedničke kuće otvorio kafanu „Zeleni venac“, ova kafana je imala i lokalni naziv „Monte Karlo“, jer se u njoj, u večernjim satima, igrao poker.
Redovni gosti Ristove kafane, zapisao je književnik, Milutin Uskoković, bili su užički profesori Žika Radulovački i senator Pavle Vujić, direktor Gimnazije, kao i vlasnici hotela „Palas“, „Zlatibor“ i „Pariz“. Rista Petrović, prema sećanjima sugrađana, „uvek je bio lepo obučen, imao je svoj pisaći sto u kafani, za kojim je često sedeo i nešto pravio“.
Sajdžije Rade i Milun, rat i služba kod kralja Aleksandra
Srednji Sretenov sin, Radisav Rade Petrović počeo je sa izučavanjem časovničarskog zanata u Beogradu i Kikindi, a 1904. pored očeve kujundžijske radnje, otvorio je svoju časovničarsku radnju. Osećajući duh novog vremena, osim popravljanja satova, nabavljao je i prodavao zlatni i srebrni nakit modernog dizajna, kasnije i optiku.
Robu je do početka Prvog rata nabavaljao prema bečkim katalozima, a kasnije, preko firmi u Celju i Zagrebu. Do 1932. zajednička radanja zvala se „Sreten Petrović i sinovi, zlatari i sajdžije“, posle toga menja naziv u „Petrović zadruga“, koja je bila vlasništvo sve trojice sinova Sretena Petrovića.
Najmlađi Sretenov sin Milun, takođe je izučio časovničarski zanat i to u Bratislavi. Kada se vratio u Srbiju., 1914. priključio se srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, i raspoređen je u kraljevu pratnju, često je vozio regenta Aleksandra, tako da je i posle rata dugo važio za „dvorskog šofera“. Milun je majstorsko pismo dobio 1922. izdato od esnafske uprave sviju zanata u Kruševcu.
Pored časovničarskog posla, Milun je bio zastupnik „Forda“, prodavao je automobile i automobilske delove. Njegov salon se nalazio u prizemlju zajedničke kuće, između kujundžijsko-sajdžjske radnje oca Sretena i kafane brata Rista. Užičani se sećaju da se na Milunovom salonu u to vreme vijorila američka zastava. Milun je nosilac Albanske spomenice, kao i njegov brat Risto, ali i posebnog odlikovanja za zasluge kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovoj porodici.
Po kazivanju njegove unuke Ljiljane Gvardiol, ovo kraljevo odlikovanje je doživotno Milun nosio na svom reveru, čak i za vreme komunisitčke vlasti. Ostao je zapamćen i kao druželjubiv Užičanin i veliki boem.
Za sajdžije više nema posla, vreme se meri na drugi način
Rade Petrović, časovničar, umro je maja 1944. a godinu dana kasnije, umro je i njegov brat Risto, kujundžija i kafedžija, najstariji Sretenov sin i naslednik na starešinstvu porodične zadruge.
Risto je imao jednog sina Dobrila koji se kao studen prava priključio KPJ i poginuo 1942. a srednji Sretenov sin Rade imao je tri sina, Dragana, Danila i Iliju. Niko od njih nije nastavio porodični zanat.
U radnji „Petrović i sinovi“, posle Drugog rata ostao je samo najmlađi Sretenov sin, Milun, koji se od prodaje automobila, okrenuo porodičnom zanatu i 1945. otvorio časovničarsku radnju „Milun S. Petrović“. U njoj je Milun radio sve do smrti 1960.
Stari Užičani koji su dolazili često u radnju i dobro poznavali Miluna, kažu, umro je od tuge za sinom Sretenom, učiteljem koji je radio u radnji sa ocem sve do iznenadne smrti u 28. godini života.
Iza Sretena, Milunovog sina, ostalo je dvoje dece, sin Dragomir i kćerka Ljiljana, udata Gvardiol, arhitekta, koja živi u Beogardu. Posle Milunove smrti, radnju preuzima Milojka, Milunova udovica, koja je istovremeno preuzela i brigu osvojim unucima Dragomiru i Ljiljani. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, radnju preuzima Dragomir, Milunov unuk, rešen da očuva tradiciju radnje „Petrovič i sinovi“ kojoj vraća stari naziv.
Razgovarajući sa novinarima pre nekoliko godina, a povodom dobijanja specijalne nagarde „Čuvar tradicije“, Dragomir je rekao:
– Teško je održati zanat i radnju, posla je sve manje i manje, jer se mehanički satovi više i ne rade. Ranije se radilo čišćenje, podmazivanje, menjanje ključa, naručivali su se delovi za satove… danas se samo menja baterija, kaiš, ili mehanizam…
I pored svih teškoća Dragomir je istrajavao u svojoj odluci da po svaku cenu održi radnju svojih predaka, a jednom je izjavio da časovničarsku radnuju neće zatvoriti, makar podizao krediite da plati dažbine.
Dragomir je iznenada umro u arilu ove godine, a časovničarski zanat nastavila je njegova supruga Svetlana, koja je uz njega savlada veštinu ovog posla, iako je samoj teško u porodičnoj radnji i zanatu, u kome su se promenile četiri generacije Petrovića.
Svetlana se nada da će jedna od kćerki naći način da sačuva tradiciju užičkih sadžija Petrovića, iako satove danas malo ko nosi. Vreme se meri na drugi način.
Autorka teksta: Novka Ilić
