Tucindan je nazvan tako jer se tog dana pečenica (pečenje, životinja za pečenje), odnosno živinče prvo tuklo ušicama sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na čelo životinje, pa se onda tako ošamućeno prase ili jagnje klalo.
Običaj vezan za klanje pečenice ostao je verovatno iz predhrišćanskih, mnogobožačkih vremena i vezan za prinošenje žrtvi. Pravoslavna crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.
Na Tucindan su ponegde decu „koja to zasluže“ i kažnjavali, pa i tukli, a posle tog dana ne, jer bi, po verovanju, na mestu udarca iskočili čirevi. Tako se na Tucindan održao običaj, kao u nekim mestima severnog Banata, da roditelji simbolično „tuku“ decu da bi bila valjana i poslušna.
Neki izvori, međutim, navode i da se na Tucindan deca nikako ne smeju tući, jer će im izaći čirevi na mestima po kojima su udarana.
Od Tucindana počinje i uređenje i spremanje kuće za Božić, praznik rođenja Hrista.
Na Tucindan se, prema narodnom verovanju, ne sme ništa davati iz kuće, a to je dan kada se tradicionalno vraćaju dugovi da domaćin ne bi bio dužan do sledećeg Božića.
OBIČAJI ZA OCE
Običaji proslavljanja praznika Detinjci, Materice i Oci su opstali do danas. Ova tri praznika spadaju u Božićne i upravo zbog zanimljivih običaja koji se za njih vežu, ovi praznici iznova povezuju decu sa roditeljima i doprinose njihovom što boljem razumevanju i ljubavi.
Detinjci, Materice i Oci slavili su se u okviru porodice, ali su se kućne dogodovštine sa vezivanjem prepričavale po kafanama i ženskim sedeljkama.
Običaji vezani za praznik Detinjci naročito su važni za decu bez roditelja koja su se sama starala o sebi. Praznik Materice proslavljao se čak i na kraljevskom dvoru. Izabrana deca iz uglednijih kuća, ali i sirota deca bez roditelja bila bi dovedena na dvor da ˶vezuju kraljicu˝ i dobiju poklone.
Postojao je običaj da bogati i viđeniji ljudi na Očeve daju izdašne javne poklone, čime su pored učinjenog dobrog dela pokazivali svoj prestiž u društvu. Takođe, za nekoliko desetina siromašnih mališana kupovali bi lepu novu odeću, podelili im i slikali se sa njima. Ovakve slike objavljivane su po novinama, kako bi služile za ugled i primer.
Običaji proslavljanja ovih praznika opstali su do danas.
NA BOŽIĆ LOMLJENJE ČESNICE U PORTI CRKVE SVETOG ĐORĐA
Najradosniji praznik među svim praznicima je Božić. Domaćin i svi ukućani na Božić oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: „Hristos se rodi!“ i otpozdravljaju: „Vaistinu se rodi!“
U Česnici sastavljenoj od velikog broja kajzerica će, kao što je to bilo i prethodnih godina, biti tri zlatnika, koje će najsrećniji učesnici koji ih izvuku, poneti kući.
