O pravima i obavezama – Sve je u novinarskom poslu još uvek nedefinisano, zakoni, strategije se menjaju, dopunju i jedini uslov da opsteneš jeste da voliš ovaj posao, da te ambicija malo duže drži u čekanju boljih vremena.

Do pre desetak, ili koju godinu više, novinari/ke su bili „viđeni“, posebno u manjim sredinama. Po nekoj inerciji, mnogo pre toga, mislilo se, novinari znaju sve, mogu sve, i imaju sve! A onda se sve to brzo promenilo, i stvarni položaj novinara/ki i stav o njima.

Tranzicioni procesi, privatizacija medija, žestoko“ su uzdrmali novinarsku profesiju, i odjednom je došlo neko vreme kada novinari „rade za nekoga“, „služe nekome“… ili je to oduvek bilo, a onaj broj novinara/ki koji je ostao veran profesiji, postao je brzo izopšten. Teško je dolazio do informacija, teško do para, a obaveze su se gomilale.

Zbog toga danas toliko improvizacije i vulgarizacije profesije novinara/ki, da mladi, pametni, sposobni, talentovani, beže od ovog posla. A zakoni u novinarstvu su labavi, i teško je da „teraš“ istinu koja je jedino pravilo u ovom poslu.

O pravima i obavezama…

Kako uskladiti novinarske i porodične obaveze?

I sada koliko god se žalili na težak posao u novinarstvu, ovim poslom bave se podjednako i muškarci i žene, sa tom razlikom što u poslednje vreme u svakoj redakciji ima više žena. Kažu, novinarke su vrednije, odgovornije, uprkos težim okolnostima rada.


Zašto težim? Pa, zna se, novinarski posao nema radno vreme, majke i supruge su po nepisanom srpskom pravili „dužne“ da spreme ručak, isprate decu u školu, povedu računa o higijeni stambenog prostora… i da završe još mnogo poslova tokom dana.

A događaj koji im je redakcijski zadatak, može biti ujutru, usred dana, popodne ili tokom večeri. I kako onda uskladiti poslovne i porodične obaveze ?

Ili, još teže pitanje na koje samo samohrane majke, novinarke znaju odgovor – kako da svi budu zadovoljni, i urednik, i deca? Teško! A ako je ta novinarka i dopisnica, te mora „pokriti“ osim svoje sredine, još pet opština u okruženju, e onda je zaista veliki problem!


A dopisnici/ce su uvek „kao na čiviluku“, pozovu ih samo kada se nešto važno događa u Užicu, Požegi, Arilju. I očekuju čudo, da ćeš odmah doći do informacije, sagovornika, tona, snimka, fotografije. A to na terenu nije baš tako.

Sa jedne od radionica novinarske škole UžiceMedia, mladi nerado ostaju u slabo plaćenoj profesiji (Foto: Arhiva UM)

Urednici često ne znaju koliko je od Užica daleko Prijepolje, Kosjerić, a hteli bi ton ili snimak, fotografiuju za pola sata. Govorim iz ličnog iskustva. Dopisnica sam jedne velike radio stanice. Urednik iz Beograda zove, i kaže „Idi snimi putnike na graničnom prelazu Gostun ka Crnoj Gori, i pošalji mi snimak za jedan sat. A ne zna da je do tog mesta oko 100 kilometara i za jedan sat bih bila na pola puta.

Eto samo jednog od brojnih problema dopisnika, posebno dopisnica, koje moraju za kratko vreme da reše kako realizovati dnevne porodične obaveze i krenuti na put, kako bi se ispunile profesionalne obaveze.


Ko će dete izvesti iz vrtića, ko će detetu pogledati domaći zadatak… sve su to problemi koje treba rešavati u hodu, ako si brza, sposobna i novinarka koja voli ovaj posao. Rad u ranim jutarnjim satima, ili večernjim, i ako u početku izgleda dinamično, atraktivno, popularno, vrlo brzo postaje teret, i sve to za male pare.

Posao od danas do sutra

Najveći broj novinara/ki dopisnika/ca radi po ugovoru, vrlo mali broj je u radnom odnosu. I onda ide pravilo „koliko radiš, toliko ćeš zaraditi“.

A ako si na terenu, po pravilu nemaš dnevnicu, nisu plaćeni putni troškovi, nema radnog staža, a i kada se na kraju meseca sabere, iznos honorara, iako se nominalno čini zadovoljavajući, bude manji nego novinara/ke u redakciji koji rade sličan posao, i imaju opremu i prostor u kome rade.

A dopisnici/ce su primorani da rade i kada mogu i kada ne mogu. Bolovanja, godišnji odmori nisu „poželjni“ dopisnici/ce ih i izbegavaju, moraju, jer nema zarade!

Sve je u novinarskom poslu još uvek nedefinisano, zakoni, strategije se menjaju, dopunju i jedini uslov da opsteneš jeste da voliš ovaj posao, da te ambicija malo duže drži u čekanju boljih vremena.

A ako imaš sreću da radiš za veliki i finansijski održiv medij, tvoje je da se boriš i izboriš bolju poziciju, makar bila i dopisnička. Pri tome moraš da poštuješ pravila profesije.

A kako sve to postići i biti profesionalna, zadovoljna novinarka, i još dopisnica, e to je teško pitanje!

N. I.

JA NOVINARKA DOPISNICA – Prava mala, obaveze velike, je naš novi serijal, a do sada su novinari i saradnici UžiceMedia realizovali više projekata, neki od njih su:

- Advertisement -

POVEZANE OBJAVEVIŠE OD AUTORA