Napadi na novinare i fotoreportere na terenu sve su učestaliji, sve su jači ekonomski i politički pritisci, prosto te ponekad bude strah što se baviš ovom profesijom. Deo novinara je odustao od borbe za istinu i javni interes i bavi se nečim unosnijim. Mnogi se slažu da su u novinarstvu, bar je takav slučaj u lokalu, ostali samo zaljubljenici u tu profesiju i oni drugi, koji i nisu novinari, nego poslušnici „upregnuti“ u propagandu i plasiranje poluistina.
Ono što je u medijima valjalo dotučeno je najpre raspadom velike države, pa lošom privatizacijom, a u ovom sadašnjem trenutku epidemijom, bez sredstava, otežan je rad, do informacija se teško dolazi, redakcije i novinari desetkovani, možda rade u najtežim okolnostima do sada.
U lokalnim medijima se preživaljava od projekta do projekta, a konkursi su uglavnom namenjeni „podobnima“. Novac ne retko odlazi onima koji ne poštuju novinarski Kodeks, koji sa tom lokalnom sredinom nemaju nikakve veze i jako malo tekstova iz tih sredina se objavljuje. Ne izveštava se u interesu građana tog područja, ali pare poreskih obveznika odlaze i neće se to još dugo promeniti.
O ugroženosti medija već je mnogo toga rečeno, povremeno se govori i o lokalu, ali mora se priznati da je tu stanje bezmalo katastrofalno. Na moju veliku žalost nema tu više ni s od slobode, ni n od nezavisnosti. Posebno su ugroženi štampani mediji, ali su i ostali na lokalnom nivou na teškom ispitu.
Mediji u užičkom kraju jedva odolevaju svemu što ih je snašlo. U privatizaciji su uništeni do te mere da se teško mogu povratiti, loš je ekonomski položaj, srozan je ugled novinara. Mladi u medijima su retkost. Nekako mi se čini da zarađujemo bolje i drugi bi nas više uvažavali i poštovali.
Govoriti o stanju u lokalnim medijima a ne pomenuti katastrofalne posledice privatizacije bio bi greh. Medije po Srbiji su privatizovali ljudi koji ama baš nikakve veze s medijima nikada nisu imali, popovi, proizvođači ratluka, vlasnici otpada, političari…
Privatizacija lokalnog nedeljnika „Vesti“, koji postoji više od sedam decenija i Radio Užica, istinskih hroničara jednog vremena i života ljudi, mnogi su tu napravili prve novinarske korake, bila je uvod u mnogo toga lošeg po medije. Vlasnik otpada kupio je informativno preduzeće zbog velikog poslovnog prostora, sačekao da prođe petogodišnji privatizacioni ugovor i nakon toga uveo minimalac, počeo smanjivanje broja fakultetski obrazovanih novinara, u jednom danu urednike oba medija proglasio tehnološkim viškom… Zatim prodao medije, a zgradu sačuvao. Redakcije oba medija danas preživljavaju, kao i većina drugih u lokalu.
Slična sudbina zadesila je medije u Prijepolju, čiji radio čak nije ni dobio frekvenciju, a radio je tolike godine. Prvi pogubni talas privatizacije preživeo je list „Polimlje“ koji i danas izlazi. U ostalim sredinama regije mediji su se počeli osnivati u novije vreme.
Nakon prvog talasa epidemije izazvane Kovidom-19 proletos je prestala da izlazi „Užička nedelja“ koja se na trafikama u Užicu pojavljivala minule dve decenije.
Medija u kojima su redakcije u lokalu brojale i do 30 članova, sa dopisnicima, urednicima rubrika, lektorom, više nema, najbrojnija je trenutno redakcija u prijepoljskoj TV Forum, ostali su svi spali na dva do tri čoveka. Danas su in „radio stanice na papučku“, kako kažu Nišlije, vodiš program iz spavaće sobe u pidžami i papučama… A ako je za upoređivanje, ja sam kao pripravnica u „Vestima“ bila 25 članica redakcije, sa platom od gotovo dve hiljade maraka u to vreme (kraj osamdesetih).
S druge strane masovno je osnivanje portala gde je jedan čovek sve i urednik i novinar i fotoreporter i projekt menadžer i vozač i osoba za društvene mreže i ostalo… Sajtove pokreću ljudi koji nikada nisu bili novinari i ja često kažem kada bih se pitala nekima od njih bi dala pare samo da ne pišu i ne objavljuju gluposti.
Ni čitaoci nisu u boljoj poziciji „prebukirani“ su informacijama, posebno na društvenim mrežama, koje se plasiraju ne više iz minuta u minut, nego iz sekunde u sekundu, i nije lako prepoznati istinu od laži i senzacije.
Užički novinari i profesori o lokalnim medijima
O stanju u lokalnim medijima u užičkom kraju zanimljivo su za UžiceMedia govorile novinarke i novinari, profesorke. Izdvojila sam nekoliko izjava:
Komentarišući smanjenje broja članova redakcija užički novinar Zoran Jeremić kaže:„Lokalni mediji su po tom pitanju platili najveću cenu, jer su posle privatizacije lektori, fotoreporteri i grafički dizajneri prvi izbacivani kroz prozor kao višak. Stoga je više nego dirljivo to što većina lokalnih novinara starije generacije pokušava da održi privid normalnosti u radu u uslovima koje diktiraju oni koji profesionalnost, što iz gluposti što iz bahatosti, diskredituju“.
Profesorka dr Ljiljana Kostić ističe da su lokalni mediji odraz opšte duhovne klime. „Problemi se manifestuju i u medijima, koji više nisu promoteri kulture, već su afirmatori kiča, estradizacije, trivijalizacije i vulgarizacije. Zbog toga je danas teško napraviti opoziciju između „žute“ štampe i ozbiljnog medija, i na tematskom i na stilsko-jezičkom planu“.
Novka Ilić, novinarka smatra da je „novinarstvo danas industrija poluistina i laži, a protiv takve industrije, najbolje oružje jeste industrija istine, ali za ovu industriju teško je naći dobre radnike!“ Zato sada po njenoj oceni lokalni mediji liče na „protočni bojler“.
„Nije čudo da je naš narod rekao da „zlatna reč gvozdena vrata otvara“, jer je iz iskustva shvatao da se svaka situacija može učiniti boljom i prihvatljivjom, pa čak i one emotivne, neprijatne i teške, ako je napravljen pravi pristup i ako su odabrane prigodne reči“, – kaže Slađana Vasiljević, užička novinarka, i dodaje:
„Posebno je značajno da novinari budu kontrolni mehanizam vlasti, u teoriji poznatoj kao uloga psa čuvara (watchdog), koji je stalno budan, štiti dom, imanje i ljude na njemu, a u našem slučaju građane i javni interes“.
Novinarka Žanka Erić je mišljenja da su lokalni mediji uvek bili ostrvca slobode. „Zato su između ostalog i u ovako jadnom stanju osuđeni na propast jer ne mogu da se izbore sa prostaklukom raznih vrsta. Kako drugačije objasniti činjenicu da u lokalnim medijima najpre „strada“ kulturna rubrika“.
Po mišljenju Nele Tomić Bogdanović nekada je bila čast raditi u medijima.“Ljudi koji su se bavili novinarstvom znali su da od tog posla neće zaraditi neki veliki novac. Novinarstvo je davalo ugled, poštovanje sredine, društvene veze. Međutim, sada su plate novinara stvarno bedne, a to se posebno odnosi na lokalne medije. Novinari i dalje rade iz ljubavi i entuzijazma, dok su izvori finansiranja nesigurni“.
I šta još dodati, ako nastojiš da objavljuješ relevantne sadržaje, ne odstupaš od kvaliteta i profesionalnosti, takvi mediji su u ogromnom problemu jer nisu čitani, „lajkovani“, nema dovoljan broj „klikova“, pa samim tim nisu ni podobni u raspodeli marketinškog kolača.
Tako se može desiti da tema na kojoj si radio više dana, ili reportaža, ima malo pregleda, a da desetak fotografija koje objaviš sa dve rečenice ima i preko 50 pa i 65 hiljada pregleda. Ili jednostavno pribegneš „copy paste novinarstvu“ kopiraš da se desilo nešto loše i imaš brojne preglede. A da li je to novinarstvo ili resavska prepisivačka ili…?
Užičani više veruju lokalnim nego nacionalnim medijima
O potrebi lokalnih medija suvišno je govoriti, potrebni jesu, to kažu ljudi iz struke, ali i građani. Prema ranijim istraživanjima Birna i Fondacije „Slavko Ćuruvija“ Užičani su se izjasnili da više veruju lokalnim nego nacionalnim medijima, uz podatak iz istraživanja da takva slika nije u drugim sredinama. Dodajmo, da današnji mediji nisu ono što je građanstvu potrebno, nema kritičkog izveštavanja, sve se svelo na ono što je neko rekao.
Krivaca ima više, ali ne treba ni medije osloboditi, razjedinjeni su, nema novinarske solidarnosti, kada neko dobije otkaz, oni drugi se toliko dodvoravaju vlasnicima da shvate koliko su grešili tek kad i sami dobiju „šut kartu“. U trci za preživljavanjem mediji su zaboravili da im je osnovna uloga da štite javni interes, da budu kontrolni mehanizam vlasti. S druge strane novinari pišu o svim drugim problemima i „tuđim mukama“, a na sebe su zaboravili, zato i jesu od sedme sile dospeli na mesto koje u narodu znači nešto sporedno, do „devete rupe na svirali“.
Bez obzira na sve novinari se moraju edukovati, biti u korak s vremenom, imati vrlo široku opštu kulturu. Samo tako se može profesija malo pomalo podići, za početak bar za jedan stepenik. Uostalom, ne kaže se bez razloga da „posle kiše sine sunce“, ova kiša u medijima predugo traje, ali valjda će se vratiti vreme kada je bilo čast biti novinar/ka.
Mišljenja sam da treba i pored svih problema i nedaća biti svoj na svome, bez obzira koliko novinari bili obezvređeni, ne odustajati od profesionalnosti, raditi na pismenosti, zagovarati nezavisnost i slobodu medija. Mi smo na potezu, a koliko ćemo biti uspešni, zavisi od nas profesionalaca, da li ćemo i dalje biti razjedinjeni ili ćemo konačno početi da razmišljamo o nekoj malo boljoj esnafskoj organizovanosti.
A do tada za sve one koji ulaze u novinarske vode da obavezno pogledaju Kodeks novinara i da ga se pridržavaju.
Nadežda Tošić, diplomirana politikološkinja, živi i radi u Užicu.
Trenutno urednica portala „UžiceMedia“.
Novinarstvom se profesionalno bavi od 1987. godine.
Prve novinarske tekstove objavila u užičkim „Vestima“, gde je kasnije i počela da radi kao novinarka, više godina bila na mestu urednice „Vesti“ i Radio Užica, a nekoliko godina u ovoj informativnoj kući bila direktorica.
Inicijatorka je osnivanja Udruženja građana „Užicemedia“ (2010), okuplja lokalne novinare/ke, koje je pre nepune tri godine postalo osnivač portala „UžiceMedia“.
Tekst iz serijala „LOKALNO A PROFESIONALNO Etika, kodeks, pismenost u lokalnim medijima“ sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
