Zarić je u isto vreme jedini Srbin koji je učesnik i Letnjih, a sada i Zimskih paraolimpijskih igara koje počinju traju do 19. marta u Pjongčangu. Pred odlazak, Miloš nam je rekao kako je skoro je počeo da se bavi skijanjem, a kao i do sada, pobedila je njegova upornost, volja i veliki rad. Miloš je deset godina u invalidskim kolicima, posle teške povrede kičme. Kaže, skijanje ga sada više privlači od atletike, jači je adrenalin:
„U Pjongčangu ću se takmičiti u disciplini sprint na 800 metara i nadam se da ću biti među 30-40 najboljih, pošto je mnogo jaka konkurencija. Osećam da još nisam spreman da uzimam medalje iosvajam neka dobra mesta, ali nadam se da će kroz par godina biti dobrih rezultata. Treniraću dosta i biću uporan kao idosada, jer sam zahvaljujući velikom radu, u atletici postigao sjajne svetske rezultate. Ja naarvno neću napustiti atletiku. Ove godine idem na evropsko prvenstvo u Berlinu. Idem da odbranim evropsko zlato i evropski rekord. Samo da ne bude povreda na ovoj olimpijadi, a rezultati će doći sami po sebi.“
Odakle nordijsko skijanje posle atletike? Miloš objašnjava, do sada se bavio samo rekreativno, ali imao je ozbiljne treninge i oprobaće se na ovoj Olimpijadi.
„Na poziv Paraolimpijskog komiteta, otišao sam na pripreme u Nemačku, na Švarcvald u Nordijski centar i tamo sam se po prvi put sreo sa vrhunskim sportistima-skijašima. Posle priprema bio je tu i Svetski kup. Izvezao sam trku na 7, 5 kilometara i trku na 800 metara. Svi su bili jako zadovoljni. Ovaj sport je izuzetno zahtevan i težak, mnogo teži nego atletika. Mnogo treba napora i snage. U atletici radiš teretanu, bacaš, pa malo odmoriš. U nordijskom skijanju si non-stop ‘u crvenom’, guraš dokle možeš, sve je na rukama i leđima. Teško je ali, ako imaš cilj u životu i uložiš napor, ostvariš ono što želiš.“
Odlazak Miloša Zarića u Južnu Koreju pomogao je i Grad Užice, a većnica za sport Marija Trmčić, i sama nekadašnja vrhunska skijašica, ispraćajući ga, poručila je:
„Imamo jednog sportistu koji je učesnik i Zimskih i Letnjih olimpijskih igara i to je velika stvar i to veoma cenimo. Isto tako očekujemo od Miloša da izvrši veliki uticaj na naše mlade i lica sa invaliditetom i da ih motiviše za buduća sportska takmičenja.“
Dve godine posle povrede Zarić je počeo akitvno da trenira atletiku, oformiuo je svoj atelstki klub, a poznat je i po tome što uspeva da motiviše osobe sa invaliditetom i mlade da se uključe u sport. Kaže, želi svojim primerom da pokaže kako je sve moguće:
„Javljaju se ljudi, pokušavaju. Neki dođu, odustanu, jer misle da je to samo-dođeš, uzmeš medalju i odeš. Nije lako, šest dana u sedmici, dva puta nedeljno trenirati, boli te nekad sve, ne možeš ni da spavaš nekad od bolova. Ali samo rad, rad i rad. Budi uporan i biće rezultata. Pitaju me često otkuda mi tolika energija, pa eto, ima je mnogo u meni, kako se probudim pune su baterije, sedam na kolica i krećem i tako ceo dan. Volim ekstremne sportove, volim adrenalin, volim da živim i uživam u životu. Zato se i borim.“
