Priču o Miljanu Paunoviću, počinjemo profesijom – novinarskom, pošto je u nedavno objavljenom razgovoru stanje u medijima opisao jednom rečju – haos, a potom se zapitao zašto ljudi beže od istine, i zašto ne veruju onim medijima koji se bave novinarstvom u pravom smislu te reči? Vredi pročitati, a mi zdvajamo odgovore na nekoliko pitanja:

Kako vidite stanje u medijima u Srbiji? 

– Jednom rečju –  haos. Vidim neku trku za profitom i uvlačenjem političarima, ne vidim vrednosti na kojima se zasniva novinarska profesija, ne vidim kolegijalnost (sve manje), moral i etiku baš retko vidim. Ovo govorim za one medije kod kojih bi to pre svega trebalo odmah da se vidi. Mediji sa nacionalnom frekevencijom su u službi vlasti i tu više nema šta da se vidi. Oni drugi se dovijaju, preživljavaju, neki se nažalost i ugase. Mediji u službi vlasti, bilo koje, nisu mediji. To se naziva drugačije. Problem je što je veći deo građana Srbije podložan manipulacijama, i to što pročitaju u “novinama” ili vide na televiziji odobravaju. Kada im se prikaže stvarnost, onda je negiraju. Ne znam zašto ljudi beže od istine, i zašto ne veruju onim medijima koji se bave novinarstvom u pravom smislu te reči.

Koji su najveći problemi sa kojima se suočavaju novinari u Srbiji? 

– Novinara u Srbiji je ostalo jako malo. Oni drugi to nisu, samo se tako nazivaju. Novinare je strah za ličnu bezbednost, za svoje porodice, strah ih je da se ovo stanje neće još dugo promeniti. Kada novinar  nešto jasno, činjenično kaže o nekom moćniku, njemu na primer zapale kuću. Ostane bez svog doma. Kada otkrije neku aferu, dobije etiketu da je izdajnik. Novinar koji časno i pošteno radi svoj posao nema od čega da živi. Novinari su postali neprijatelji države, ne zato što oni to jesu, nego zato što ih je država tako označila. Vlast ima svoje “novinare” i oni su super. Svi ostali valjda pišu gluposti, ukazuju na nebuloze i to verovatno rade jer im je divno u ovom Zlatnom dobu u kome svi mi živimo.

Može li se praviti jedan ozbiljan portal, poput RIC-a, sa ograničenim sredstvima? Kako se finansirate? 

– Očigledno da može. Znanje je najveći resurs i ljubav prema poslu koji radite. Ako čuvena Jennifer Lopez može da odigra ulogu bez para, mogu i ja da uređujem portal. To je ljubav i to je ona hrabrost za koju ste me pitali. Zamislite da svi odustanemo jer nema para. Kako neki rade tamo gde rade “zbog porodice”, tako i ja radim ovo zbog moje porodice, da im pokažem da ne treba živeti  i stvarati svet laži za par stotina evra mesečno. Postoje i drugi poslovi, oni su izabrali da učestvuju, ja nisam, ali zato dok stvaram RIC uživam. Sada će neko reći “pa da, lako je njemu, ko zna ko ga finansira”.  Finansiramo se iz privatnih izvora i redovno apliciramo za grantove i projekte. Prvo da se izborimo da kvalitet dođe tamo gde mu je mesto, a onda će doći i novac…

Intervju možete pročitati OVDE.

PRIČA

Povratak ( I deo )

Sedeo je sam za stolom u kafiću prepunom ljudi, dima i buke. Predosećao je da je napravio grešku koja bi mogla skupo da ga košta. Imao je još sat vremena do susreta nakon koga su postojale dve mogućnosti:  ostaće tu gde jeste ili ga vraćaju nazad. Osetio je kako ga obliva hladan znoj samo pri pomisli na drugu opciju. Naručio je još jedan viski i zapalio cigaretu.

******

Trčao je koliko su ga noge nosile iako su bile sve teže. Nije ni video ljude, a ni oni njega, možda su mislili da džogira u odelu, to u velikim metropolama nije bilo čudno. Uleteo je u prvi kafić, jedva je našao prazno mesto. Brzo je naručio piće, izvadio mobilni telefon iz torbe i pozvao jedan broj.

„Uradio sam sve kako ste rekli. Kada ću moći da je vidim?“ – glas mu je drhtao.

„Nakon provere ćemo Vam se javiti. Za sat vremena“. Veza se prekinula. Popio je piće u jednom cugu.

Vreme kao da je stalo. Učinilo mu se da ga neko zove, “O, ne”, pomislio je, samo mu je ona falila.

“Čoveče, pa gde si ti? Otkud ti ovde? Nisam znala da zalaziš u ovaj kafić”, bila je znatiželjna njegova koleginica s posla. Bez pardona je sela za njegov sto.

“Evo tu sam. Čekam jednog prijatelja. Nisam za razgovor…”, otpio je gutljaj pića.

“Da nije bilo nekih problema sa ’Centralom’?, gorela je od znatiželje.

Raširile su mu se zenice. “Ne, ne, sve je u redu, znaš da sve radim prema instrukcijama”, pokušao je da deluje uverljivo.

“Dobro onda ako je tako, ne sumnjam ja u tebe. Samo, čuvaj se, njima ne treba puno pa da donesu neku odluku koja ti ne bi išla u korist. Čula sam da je došlo do neke greške u sistemu, te da smo preosetljivi. Praviće se neka reorganizacija. Budi oprezan. Moram da krenem.” Naglo je ustala i nestala. Nije mu se dopalo to što je čuo od nje, ali se nadao da će ljudi koji imaju toliko poverenja u njega imati sluha i milosti.

Centrali je baš bilo užurbano, stalno su dolazili novi klijenti i trebalo je u roku od 24 sata pronaći smeštaj, rasporediti ih, a neke vratiti odakle su došli. Većina ljudi se bojala Centrale, ali kada bi jednom dobili poziv i ako bi bilo odlučeno da ostanu, taj strah je nestajao.

“On je u kafiću, čeka odluku?”.

“Da šefe. Napravio je grešku. Morao je da kontroliše emocije, to je jedan od naših najvažnijih principa i dužnosti”.

“U redu onda, postupite prema protokolu, obavestite i nju”.

“Biće sve rešeno u najbržem roku. Hvala, šefe”.

Nastaviće se…

Povratak II možete čitatiOVDE.

Miljan Paunović, diplomirani politikolog rođen je u Zaječaru, a u Beogradu živi i radi od 2002. godine. Nakon akademskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kao stipendista specijalizirao je na studijama „Strategije i metode nenasilnih društvenih promena“.

Trenutno je glavni i odgovorni urednik portala Regionalni informativni centar.  

Novinarstvom se bavi od 2000. godine. Prve novinarske tekstove objavio je u nedeljnom listuTimok Zaječar, a zatim je radio u beogradskim nedeljnicima Ekonomist (2007/08) i NIN (2008/12), i u dnevnom listu Blic (2012). U međuvremenu, od 2013. do 2017, pisao je za hrvatski A Portal, za portal Glas naroda (BiH) i za srpske portale Direktna reč i Glas Zaječara. Od 2013. redovno piše i na svom sajtu www.miljan-paunovic.com.

Komentator je na portalu Mediasfera.

Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije – NUNS.

Krajem novembra 2017. godine, objavio je svoj prvi roman “Soba tajni”.

Član je Upravnog odbora udruženja „Balkanac“.

- Advertisement -