Marija Karadarević je rođena u Užicu 1982. godine gde je završila Ekonomsku školu. Radi u „Telekom Srbija“. Umetnik je u duši. Kako sama kaže, „povremeno i sa velikom radošću“  bavi se glumom, jer pozorište obožava, dok je poezijadeo njenog bića. Stihovi izlaze iz srca.

Do sada je objavila nekoliko knjiga sa grupama autora i dve samostalne zbirke, „Most na vetru“ (2010) i „Pametna žena“ (2019). Njena poezija („Usamljena žena“ i „Osmeh“) zastupljena je u saborniku (broj 9, 2019) „Gruža pesmom zakićena“ štampan povodom „Petrovdanskih pesničkih susreta“ u Borču, nekadašnjem srednjovekovnom gradu  kod Knića. Dugogodišnja je i aktivna članica Udruženja cerebralne i dečje paralize Užice koje joj je, kako kaže „baza sigurnosti, prostor u kome osećam prihvatanje i pripadnost, što mi je veoma važno“.

U okviru Udruženja postoji glumačka trupa, čiji je Marija Karadarević član, a koja je nastupala zajedno sa glumcima užičkog Narodnog pozorišta.

Kada si zakoračila na mostove svog života, vetrovi su mogli lako da ih sruše. Kako sada koračaš ovim mostovima, da li su oni čvršći i jači?

– Neki mostovi su porušeni neki učvršćeni a ima i novoizgrađenih. Koračam sitnim ali sigurnim koracima bez preteranih očekivanja. Vetar je prisutan ali mu lakše odolevam.

Prva zbirka tvoje poezije je „Mostovi na vetru“  satkana od odraza tvoje duše. Čini se da je u njoj cetralno mesto ljubav kao pokretač svega, podrška?

– Ljubav je u svemu i svuda oko nas te tako i u mojim stihovima. Bitan je otvoren um i otvoreno srce i ljubav dolazi u svim njenim oblicima.

MOSTOVI NA VETRU

Ako me sretneš

u šetnji među oblacima,

ako me sretneš

na našim ulicama,

ako me sretneš

između dva mosta,

jedan pogled upućen tebi

biće dosta.

A ako su nam mostovi slabi

i ako se ruše,

ako ih vetrovi nose,

ostaćemo jedno s drugim

u malom delu duše.

Ne znam gde si,

još manje gde ćeš biti,

ali, dok stignem do tebe,

ona će te već zagrliti.

Kako je, uopšte, nastala ova zbirka koju si  posvetila požeškom književniku Hadži Draganu Todoroviću?

– Zbirka je nastajala godinama polako al sigurno. Saradnja sa Draganom po mom mišljenju bila je sudbinska. Dragan je radio u preduzeću u kom i ja radim, tako smo se upoznali, bili smo kolege. Preuzeo je moj materijal i predao ga Milijanu Despotoviću, sve ostalo je priča za sebe. Nije cela zbirka posvećena Draganu već jedna pesma, a u zbirci stoji kao podsetnik za sva vremena da je materijal prvo dospeo u njegove ruke.

Druga zbirka poezije „Pametna žena“ izašla je iz štampe prošle godine. Za Milijana Despotovića, urednika požeškog izdvača „Svitak“, koji je inače i izdavač obe tvoje zbirke, to je „Lira emotivnog stanja“, a za Branku Lazić, poezija kratkih stihova, „pisanim kao refleksija slike – u jednom potezu“.  Da li je zaista tako?

– Tako je jer zaista rime nastaju za tren kao slike života u jednom potezu,obično u noćnim satima.

Mene si pitala, da li je pametna žena i srećna? Mislim da jeste i da se radi o specifičnoj vrsti sreće koja znači stabilnost i daje snagu. A šta ti misliš, da li je pametna žena srećna?

– Mislim da pametna žena jeste specifična jer je srećna onoliko koliko joj razum dozvoli, i onoliko koliko se ta sreća ne kosi sa njenim moralnim načelima i principima. Svakako, kontroliše svoja osećanja.

Ko je zapravo pametna žena? Je li to i ono što kažeš kroz stihove, nežna, strpljiva, prkosna, usamljena, mudra, umorna, žena ratnik, žena koja budna sanja, ostavlja trag, nesavršena, koja pisma šalje „na adresu/kojoj prolaznost/ne briše trag/“ i koja će sve preživeti?

PAMETNA ŽENA

Dok si bio tu

plakala sam često:

kad se ne javiš,

kad hleb u pekari zaboraviš.

Kad se javiš,

kad me prevariš

(a misliš da ne znam),

kad prespavaš dan,

kad želiš da budeš sam,

kad grmi i seva,

a tebe nema,

kad ne dođeš u nedelju,

kad utakmicu prodaju,

isključivo kad me ne vidiš.

I tako u krug…

Al` nisam suzu pustila

kad si dolazio.

Isplakah se

na vreme.

Tako rade

pametne žene.

– Volim da kažem da pametna žena nije bila pametna oduvek već je luckasta žena sazrela i postala samosvesna. Svakako će preživeti.

Kažeš da si prve stihove napisala u trinaestoj godini. Kako se to desilo? Zašto?

– Kako? Jedno jutro sam se probudila i za sat vremena napisala deset pesama.

Zašto? Verovatno zato da bi pronašla put od povučene, kasnije luckaste, do Pametne žene.

Šta je za tebe poezija, šta ti znači?

– Poezija je moja istina, moje pravo ja bez cenzure.

Da li si razmišljala da pišeš i prozu?

– Ne razmišljam o svom stvaranju sa namerom. Ako dođe inspiracija, rado ću početi da pišem prozu.

Odakle izviru tvoji stihovi, odakle crpiš inspiraciju? Da pitam tvojim rečima: Gde je kutak tvoje poezije?

– Ne crpim inspiraciju, ona dođe ili ne. Inspiriše me život i svi ljudi koji kroz njega prođu ili se u njemu zadrže.Kutak moje poezije je obično onaj u kom spava tuga.

Ovo su teška vremena za ljude. Pandemija koronavirusa menja naše navike, tempo življenja. Kako je ti doživljavaš? Radiš, ali pišeš li?

– Citiraću Rundeka: „Dok živim život koji nisam birao sam…“ Fali mi sloboda, fale mi kulturna dešavanja, fale mi prijatelji, fali mi bliskost i u nedostatku svega i inspiracija nedostaje. Za sve ovo vreme napisala sam tri pesme.

Čemu težiš, u šta veruješ?

-Verujem u trenutke koje treba iskoristiti,trudim se da živim po principu JA U DATIM OKOLNOSTIMA i da u tim okolnostima pružim najbolje i uzmem najbolje. Ja sam biće trenutka.

Koji su ti dalji planovi? Šta je to što bi želela da u najskorije vreme ostvariš?

– Planove nemam, posle svega što se nama a i planeti dogodilo učim se strpljenju i čekam da prođe. Imam želju da izdam knjigu dečje poezije.

VERA U BOLJE SUTRA

Vera u bolje sutra.

Nada za sve

noći, dane, jutra.

Ljubav je podrška

za nova vremena.

Vidim te jasno

i tamo gde te nema.

- Advertisement -