Pre nekoliko godina nebeskim putem otišao je i poslednji zlatiborski kiridžija Velisav Udovičić iz Stubla. Nekako u isto vreme sa odlasakom poslednjeg zlatiborskog kiridžije, čajetinska bibiloteka objavila je knjigu „Užičke kiridžije i rabadžije“, Danila Stanojevića, užičkog publiciste, koji je godinama prikupljao građu po užičkim i zlatiborskim selima, a kako sam kaže, želeo je da se od zaborava sačuvaju ova dva vekovna zanimanja Zlatiboraca. Takođe, želeo je da kroz priče o životu kiridžija i rabadžija „objasni“ kako se nekada zarađivala kora hleba i kako su opstali otresiti, mudri Zlatiborci prenoseći zanatske proizvode na samaru konja, ili volovskim i konjskim zapregama. A „zavirujući u dušu“ kiridžijskog i rabažijskog života, Stanojević je došao i do zanimljive arhivske građe kojom je „obogatio“ slike i prilike ova dva zaboravljena zanata.
Razvoj trgovine i znata u užičkom kraju za vreme prve vladavine kneza Miloša podstakao je jedan broj seljaka da se bave kiridžilukom. Od tada, sve do Prvog svetskog rata skoro na svim putevima zapadne Srbije, Šumadije, Istočne Bosne i Hercegovine mogle su se videti užičke kiridžije u karavanima od 10 do 30 natovarenih konja. Oto Pirh, pruski kapetan, putopisac, koji je 1829. proputovao i kroz Užice, beleži da je Užice varoš jedna od glavnih spoljnih tačaka trgovine sa Bosnom. Kiridžije u tom periodu nisu prenosile samo svoje proizvode, trgovačku i zanatsku robu, već su bile angažovane za prenos razne robe za potrebe turske vojske i srpske kneževine, kao i za lične potrebe kneza Miloša. Serdar Jovan Mićić po uputstvima dobijenim od kneza Miloša angažovao je pojedine pouzdane zlatiborske kiridžije za prikupljanje vojno-političkih podataka u Bosni i Hercegovini i u Starom Vlahu tokom nemira prouzrokovanih pobunom bosanskih velikaša protiv centralne vlasti u
Carigradu, u vremenu od 1827. do 1833.godine: „Uloga ovih kiridžija kao obaveštajaca bila je neprocenjiva jer su im podaci uvek bili novi i verodostojni. Najviše podataka donosio je kiridžija Tešan Penezić iz zlatiborskog sela Branežaca koji je 1832. doneo više obaveštenja o kretanju bosanske pobunjeničke vojske i njihovima namerama, kao i saradnji sa užičkim Turcima. Na predlog serdara Mićića, knez Miloš je Penezića nagradio sa 20 groša. Pouzdani serdarev obaveštajac bio je i kiridžija Neško Radojičić iz sela Stapara koji je često putovao u Sarajevo. Poginuo je zajedno sa svojim zemljakom Kurlagom Vučićem prilikom srpsko- turskog sukoba u Užicu, februara 1832, u arhivima ovaj „incident“ zabeležen je kao „užička kavga“. Serdar Mićić je početkom 1838. angažovao Stevana Stankovića, kiridžiju sa Zlatibora, iz sela Dobroselice da na svom putu izvidi stanje turske vojske u Bosni i Crnoj Gori. Kada se ovaj kiridžija vratio sa puta, doneo je vest da je „crnogorski vladika Petar Drugi Petrović Njegoš sa Crnogorcima udario na grad Klobuk.“
Kiridžijski posao se prenosio sa oca na sina i unuka
Kiridžisjki posao prenosio se sa kolena na kolena, zna se, u pojedinim familijama zlatiborskih i užičkih sela po nekoliko generacija živelo je samo od ovog posla. Tako su bili poznati kiridžije Ćitići i Prljevići iz sela Ljubanja, Ristanovići iz sela Tripkove, Stevanovići iz Vrutaka, Panići i Kostići iz Bioske, Ječmenice iz Dobroselice, Udovičići, Marići i Kuzelji iz Stubla, Vitasi iz Kremana. Pamti se kako su Radovići iz Tatinca sto godina bili kiridžije, a njihov predak Stevan koji se pred Prvi ustanak doselio iz okoline Rudog, u postojbini je takođe bio kiridžija. Radovići su decenijama prenosili raznu robu za užičke trgovce. Često su u okolini Trstenika kupovali vino i prodavali užičkim kafedžijama. A iz prepiske između serdara Jovana Mićića i kneza Miloša od 1829. do 1832. vidi se da su Trifun Šopalo i Mihailo Dulović iz Mačkata, stare i poznate kiridžije, po Mićićevoj preporuci više puta na svojim konjima dopremali „kiselu vodu“ iz sarajevskog Kiseljaka za potrebe kneževog dvora u Kragujevcu. U užičkom arhivu postoji dokument kojim se potvrđuje da je Ispravičenstvo Okružja užičkog od 31.marta do 1. juna 1836. izdalo 17 pasoša kiridžijama za prenos robe u Bosnu, a 10. decembra 1838. serdar Mićić izdaje spovodno pismo kiridžiji Todoru Mitrašinviću iz sela Bioske da prenese dva tovara venje – kleke za potrebe kasarne i vojne bolnice u Kragujevcu. Koji dan kasnije, pet kiridžija iz dva susedna sela dobijaju nalog i sporvodno pismo da sa 12 konja prenesu u Kragujevac za potrebe Knjaževskog dvora 8 tovara kleke i 4 tovara luča. Deset dana kasnije serdar Mićić izdaje još jedno sprovodno pismo Jovanu Mojeviću, trgovcu iz sela Kriva Reka za put u „Bulgariju“ za nabavku dobrog vina. U pismo serdar Mićič zamoljava srspke vlasti da se nađu na putu Mojeviću i njegovim momcima-slugama koji su pošli sa 20 konja.
Kiridžije ustupaju mesto rabadžijama
Ostalo je zabeleženo kako su zlatiborske kiridžije odlazile širom Šumadije, Pomoravlja, Posavine, prenosili su pored luča i katrana, i kožu, sir, rakiju, drvene i zemljane sudove, suvo meso, a u povratku u zavičaj donosili žito, vino,tako je užičkih trgovaca stizala roba iz Dubrovnika, Kotora, Risna i sve je to trajalo do prvih decenija 20. veka. Dolaskom „ćire“- prvog voza u Užice 1912. naglo je počeo da opada kiridžiluk, a prenos robe ustupa se rabadžijama i železnici.
Ranisav Ostojić, poznati užički rabadžija, pričaju njegovi potomci, uvek je govorio kako je rabadžijski život težak i mučan, ni kuće, ni kreveta, ni sna danju, ni sna noću, uvek na drumu, po kiši, snegu, Najteže je kad se volovi umore, neće da jedu, legnu, te vrat ih zaboli, ne mogu jaram da drže, te potkovice spadaju, te točak se lomi, ali išlo se dalje, moralo se. Rabadžija je kao hajduk, gde osvane, tu zamrkne, gde zamrkne, tu ne osvane. Pojedine rabadžije ne znaju za toplinu domaćeg ognjišta i ženinu ljubav. Oni su uvek u
pokretu, na drumovima, spavaju gde stignu, pod kolima, u štalama…“ Izgradnjom puteva u užičkom kraju, naročito posle oslobodilačkih ratobva 1876-1878. povećao se broj rabadžija, a kada je posle 1880. put od Užica ka Višegradu bio osposobljen za kolski saobraćaj, užičke rabadžije od kiridžija preuziamju prenos robe ka Bosni. „Tako su užički trgovci- grosisti Damjan Orlović i Staniša Petković angažovali isključivo rabadžije za prevoz užičke klekovače, suvog mesa, vune i druge robe do Sarajeva, a u povratku u Užice prevozili su so i drugi trgovački esnap. Zna se da su rabadžije kasnije, posle Drugog rata mnogo pomagale u izgradnji putnih pravaca i industrijske infrastrukture.
Volovskom zapregom dovezli „Simensove“ turbine i generatore za Teslinu hidrocentralu u Užicu
U junu 1900. užičke rabadžije napravile su u ono vreme veliki podvig: dovezli su iz Kragujevca „mašineriju“ za električnu centralu na Đetinji, koja je počela sa radom 1902. godine po Teslinim primcipima, a bila je druga centrala u svetu posle one na Nijagari. Poznato je, iz Nemačke su naručene „Simensove“ turbine i generatori i sve je to železnicom dopremljeno do Kragujevca. Zbog obimnog i složenog tovara, na tadašnjem konkursu za prevoz do Užica niko se nije javio. Nekoliko užičkih rabadžija uz pomoć Vojske Kraljevine Srbije za tu namenu specijalno su napravili četvora kola, posebno ojačana sa po tri volovske zaprege. Tako su rabadžije sa dosta muke uspele plannsikim stazama preko nepristupačne Jelice i strmog Potajnika da dovezu teške i glomazne turbine do Užica.
U međuratnom periodu i posle Drugog rata užičke rabadžije najviše prevoze građu sa Tare i Zlatibora.“U to vreme milina je bilo videti zlatiborske rabadžije na drumovima koji transportuju građu do svog oderditšta. Ovakvi rabadžijki karavani bili su praćeni brujanjem medenica na volovima, pesmama iz „vika“ rabadžija koji su sve poslove radili uz pesmu. Na pauzama gde su odmarali zapregu, pevala se „grupna arija“. Uz put neoženjeni momci rabadžije mamili su „otpevanje“ devojaka čobanica sa zlatiborksih suvata. Običaj je bio da kad devojke završe svoju pesmu, mladić stasit za ženidbu, vrisne na glas kao potvrda da je čuo devojačku pesmu, prepoznavši glas devojke koju begeniše ili simpatiše, „zabeležio je Stanojević sećanja starih rabadžija.
Pred kraj knjige Stanojević navodi niz anegdota „ostalih“ od kiridžija i rabadžija užičkih, posebno iz vremena kada rabadžije konje i volove menjaju za kamnione: „Polagao poznati užički rabadžija Čedo Karaklić vozački ispit na „fići“. Krenuo sa komisjom uz Dovarje, ali „fića“ ne može njih trojicu da izvuče: „S kojom ideš Čedo?“ upita ga Vojo Grbović, član komisije: „Da budem iskren, ali ne morate pričati, sad idem sa Nadom iz Jazova“, odgovori Čedo.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Zlatiborski kiridžija, na Kraljevom trgu na Zlatiboru
