Ovakvim manevrom prikrivaju se drugi oblici nasilja kojima su žene sa i bez invaliditeta svakodnevno izložene: psihiloško nasilje, ekonomsko nasilje, seksualno nasilje (koje, pored silovanja, ima mnoštvo oblika), izolacija, zanemarivanje, proganjanje. Posmatrajući nasilje kao pojavu koja se odvija negde tamo, u nekom paralelnom (polu)svetu, umanjuje se društvena odgovornost prema normalizaciji svih oblika nasilja prema ženama. Priča o nasilju ne spada u domen horor priče, rodno zasnovano nasilje je pitanje društvene stvarnosti unutar koje živimo i odigrava se u svim društvenim slojevima, bez razlike. U nasilju prema ženama nema nikakve mistike, niti čudovišnih učesnika, što su osnovne odlike horor žanra. Nasilje prema ženama zasnovano je na neravnopravnoj raspodeli moći, a među počiniocima nema ničeg fantomskog – to su ljudi koje svakodnevno susrećemo i treba ih predstaviti kao takve.

Već u samim naslovima mediji upotrebljavaju neadekvatnu terminologiju: žena invalid, devojka invalid, žena (koja je) u invalidskim kolicima, supruga invalid u kolicima, devojka / žena ometena u razvoju, stavljajući invaliditet u prvi plan. S jedne strane, invaliditet može biti tumačen kao uzrok nasilja, a s druge strane, kao ključni element za njegovu osudu. U oba slučaja prikriva se rodna dimenzija nasilja i višestruka diskriminacija žena s invaliditetom. Neadekvatna terminologija i upotreba sažaljivih i ponižavajućih odrednica provejava kroz medijske tekstove: jadna devojka, nesrećna devojka, nesrećnica, potpuno bespomoćna, u kolicima, koja ima ozbiljne poteškoće, ometena, osoba sa smetnjama, devojka koja je na nivou uzrasta deteta od desetak godina, nesposobna žena… Ovim se ukorenjuje stereotipna percepcija koja invalidnost izjednačava sa bespomoćnošću, smetnjom, teškoćom i nedostatkom sposobnosti. Invaliditet je, naprosto, deo životnog iskustva i takvim ga treba predstaviti, bez ikakve dodatne konotacije, bilo da je pozitivna ili negativna. Kada je reč o korisnicama kolica, najčešće su imenovane kao žene koje borave / nalaze se / smeštene su unutar kolica, čime se plasira slika jednog ograničenog i skučenog prostora, kao i statičnosti unutar njega – što je apsurdno, ako znamo da su kolica stvar asistivne tehnologije, osmišljena da omoguće, a ne da uskrate kretanje. Kada mediji ženu koja je preživela nasilje nazivaju jadnicom ili nesrećnicom, stvara se utisak da je nasilje nesrećan slučaj, nasumični element njene jadne i tužne sudbine. Nasilje je sistemski produkt patrijarhalne raspodele moći i stvar izbora onoga ko nasilje vrši. Globalni problem, minimalizovan u medijima, koji time doprinose diskriminaciji i narušavanju dostojanstva žena s invaliditetom. Žene sa mentalnim invaliditetima posebno su pod rizikom od svih oblika nasilja, čemu doprinosi i medijsko plasiranje mitova o tome da one ne shvataju šta im se dešava. Žene s mentalnim invaliditetima su veoma svesne raspona svojih negativnih iskustava, a potpuno je drugo pitanje kako artikulišu to što im se dešava i kome mogu da se obrate za podršku. Kompleksna tema koja se u medijima banalizuje do krajnje mere. U jednom tekstu o seksualnom nasilju prema ženi s mentalnim invaliditetom navodi se: – Znajući da je nesrećnica ometena u razvoju i da će je lako ubediti. Ubediti u šta? Da li ovakvi medijski natpisi ubeđuju sve nas da postoji silovanje s dozvolom?

Kompeltan tekst može se videti na linku ispod.

- Advertisement -