Jovanka Stefanović Stanojević,novinarka iz Negotina govori za serijal „Znanjem do istine bez senzacije“ o značaju lokalnih medija, pismenosti i zapravo koliko znamo da pišemo i da čitamo napisano? A lokalni mediji čini se ne pridaju veliki značaj pismenosti u medijima.

Koliko je važna pismenost medija, i koliko je važno pravilno „čitati“ medije? Ovo su pitanja koja najčešće nemaju pravi i adekvatan odgovor. Pokušavamo da odgovore nađemo kroz razgovor sa dugogodišnjim novinarima i novinarkama iz lokalnih sredina Srbije, koji novinarstvo pamte i iz nekih boljih vremena.

Naša sagovornica je pokušala iz svog ugla da odgovori na pitanja, a da pri tome zadrži novinarsku objektivnost što je danas najdragocenija vrednost srpskog novinarstva. Govoreći o značaju lokalnih medija kaže da pružaju potrebne informacije i da bave se temama relevantnim za svoju zajednicu.

– Građani imaju pravo na informisanost kao jedno od osnovnih ljudskih prava, a kroz svoj rad, lokalni mediji upravo preuzimaju na sebe odgovornost da svojim sugrađanima obezbede ostvarenje ovog prava.

Uloga lokalnih medija od neprocenjivog značaja za razvoj društva, s obzirom da predstavljaju subjekte koji kreiraju javno mnjenje i stvaraju afirmativnu ili kritičku građansku svest. Zahvaljujući lokalnim medijima, građani ostvaruju onaj inicijalni uslov za njihovu participaciju, a to je informisanje.

UM:   Pismenost u lokalnim medijima, istraživači lokalnog novinarstva u Srbiji, tvrde, nije na zavidnom nivou, jer je kadrovska struktura poražavajuća, koji su uzroci, i posledice?

Jovanka Stefanović Stanojević:  Pismenost u lokalnim medijima je, generalno, veoma loša. Nedostaje kako elementarno tako i obrazovanje u vidu  nadgradnje odgovarajućim obrazovanjem. Među novinarima su, uglavnom, priučeni i osobe koje najčešće kažu „volim da budem novinar“ jer, doista, reč je o profesiji koja pruža mogućnost izlaganja očima šire javnosti što je jednom delu, posebno, ženske populacje, posebno atraktivno i zanimljivo.

Istraživači lokalnog novinarstva su bili blagi u tvrdnji da „pismenost u lokalnim medijima nije na zavidnom nivou“, jer ona ne doseže čak ni nivo neophodnog minimuma. Među novinarima je veoma malo obrazovanih i znanja željnih ljudi. Nedostaju im i opšta kultura i obrazovanje, kao što sam navela, a novinarski posao preuzimaju oni koji su poslednjih godina osnaženi mišljenjem političara i vlasnika medija da su dovoljno atraktivni  i da im posao novinara „leži“.

Iz novinarstva su otišli profesionalci još u vreme privatizacje medija, „neki silom neki milom“, a veliku prazninu koja je nastala nisu popunjavali njima adekvatni kadrovi.

S druge strane, one koji su u to nesrećno vreme preuzimali nadasve odgovoran posao novinara nije imao ko da uči i priprema za novinarstvo, u svojstvu mentora. Ti isti mladi ljudi su zadatke prihvatali bez minimuma znanja i to je u konačnoj varijanti proizvod koji danas imamo u srpskom lokalnom novinarstvu.

Jedan od uzroka takvog stanja su i novi vlasnici medija koji su priča za sebe i koji se vlasništvom medija hvale i diče i to im je najveći domet.

Aktuelnim političkim garniturama odgovara ovakvo stanje stvari, jer što manje znaš manje pitaš nadležne, tako da cela ova situacija u medijima i sa medijima za posledicu ima apsolutnu katastrofu, veliki broj tabloida i rijalitija, a malo dobrih medija iz kojih se ljudi mogu informisati i biti u svim relevantnim tokovima u svojoj zajednici.

Jedna od posledica opšteg neznanja je i tzv. copy paste novinarstvo, kao priča umnožavanja gluposti unedogled.

UM:  Koliko danas  novinarska udruženja mogu uticati na poboljšanje  kadrovske strukture u lokalnim medijima?

Jovanka Stefanović Stanojević Novinarska udruženja nisu i ne mogu uticati na poboljšanje kadrovske strukture u lokalnim medijima. Udruženja se bave, po njima, važnijim stvarima i prisutna su u dešavanjima koja ne dotiču u krajnjem i praktičnom ishodu lokalne medije.

Zapošljavanje medijskih radnika u lokalu nije u nadležnosti udruženja. Ona mogu da organizuju kurseve, seminare, rečju edukacju za mlade početnike pa i one koji se već bave novinarstvom. Takvih edukacija ima, ali su sporadične i kao takve nedovoljne za kontinuirano obrazovanje novinarskih kadrova.

Vlasnici medija, s druge strane, nerado izdvajaju sredstva kojima bi pokrili troškove za ovakav vid rada. Ne daju im se pare, a i nemaju zamenu za one koji bi eventualno pohađali „nastavu“.  Konačno, ni sami novinari nemaju dovoljno sredstava da finansiraju sopstveno obrazovanje koje im evidentno nedostaje za posao kojim se bave. I tako u krug.

Novinarska udruženja, najčešće, organizuju edukacije u saradnji sa međunarodnim organizacijama i one se odnose na konkretne oblasti, poput rodne ravnopravnosti, bezbednosti novinara i slično. Retke su škole u kojima se stiče elementarna novinarska pismenost. Škola novinarstva UNS-a postoji, ali bi bili zanimljivi rezultati istraživanja o tome ko tu školu pohađa, s kakvim rezultatima i koliko je procentualno tih polaznika zaposleno u srpskim medijima u lokalu.

UM:   Da li je dobra kadrovska slika nekog medija uslov profesionalnog rada medija, i slobode medija?

Jovanka Stefanović Stanojević Apsolutno, da. Samo kadrovski dobro popunjena redakcija uslov je za profesionalni rad medija. U takvoj redakciji se radi timski, organizovano i znanjem. U takvoj redakciji svoj rad u novinarstvu treba da počnu svi medijski radnici, jer uz afinitete koje imaju, praktična obuka i rad sa profesionalcima su garancija da će i generacije koje dolaze doći sa znanjem. U mediju, kadrovski dobro popunjenom, sloboda nije sporna. Ona se podrazumeva.

UM:   Koliko medijska (ne)pismenost utiče na pojavu senzacionalizma u lokalnim medijima, koliko uopšte u lokalnim medjima ima senzacionalističkog, i govora mržnje?

Jovanka Stefanović StanojevićMedijska nepismenost upravo je inicijalna kapisla za svaku vrstu senzaconalizma u medijima, ne samo lokalnim. Neznanje, neupućenost, nedostatak volje za pripremom teme, kao elementi novinarske nepismenosti, odlična su podloga za kreiranje senzacionalističkih rubrika, koje u velikom broju slučajeva kasnije postaju manir rada jer donose kakvu – takvu, nešto bolju zaradu od uobičajene.

U lokalnim medijima koji su najčešće pod uticajem lokalne vlasti, a one po pravilu jesu eksponenti vladjuće političke garniture, senzacionalizam se usklađuje sa mišljenjem onog koji medije finansira. Ima ga u meri i potrebi vlasnika ili politike. Za vreme trajanja mandata određenih garnitura one su pošteđene senzacija kojima su obuhvaćeni svi van navedenih krugova.

I da, u medijima lokalnog tipa senzacionalističko informisanje je veoma zastupljeno, a neretko i govor mržnje. On je (govor mržnje) ipak u zaostatku za raznim vidovima senzacionalizma, ali nažalost ni on nije stran novokomponovanim i nestručnim medijskim radnicima.

 UM:   Medijska pismenost je dvostruki proces i pojam – pismenost medija i pismenost konzumenata medija, odnosno sposobnost da razumeju i na pravi način „čitaju“ medije. Kakva je danas situacija u Srbiji, ko je (ne)pismeniji, publika, ili mediji?

Jovanka Stefanović Stanojević Pitanje je ko je stariji, kokoš ili jaje? Da li su mediji podlegli uticaju konzumenata, pa su izlazeći u susret publici od koje su sticali poene, padali sve niže? Ili su slušaoci, gledaoci, čitaoci dobijali već servirane medijske teme, sadržaje koji su im nametnuti i kao takvi bez kritičke distance, postali uobičajeni i koji se prihvataju kao normalna medijska štiva. Teško je reći i ko je prvi počeo.

U svakom slučaju medijska nepismenost je sveprisutna. U oba slučaja , bilo da je pokrenuta od strane publike, njihovim zahtevima ili u drugom, da su je nametnuli mediji,  nepismenost je opšteprisutna i pitanje je kada će je i kako neko iskoreniti.

Svojevremeno su bitku za slušaoce izgubile radijske stanice koje su prihvatile stav ministarke kulture, tada Nade Perišić, o proterivanju turbo-folka i šunda sa radio talasa. Ta muzička matrica je najviše bila zastupljena u tzv. „Željama i čestitkama slušalaca“.  Radio stanice koje su smatrale da treba ispoštovati preporuku i zbog toga što je u interesu kulture i sopstvenih rejtinga, izgubile su bitku. Ostale su bez slušalaca koji su prebegli na narodnjačke talase, ali i bez ono malo para koje su zarađivale na ime želja slušalaca. To iskustvo je bilo prekretnica za mnoge.

U mrtvoj trci izbora nepismenijeg, medija ili publike, mišljenja sam da su mediji u prednosti, kao nepismeniji.

UM:   Kako tumačiti medije u kojima se novinarski posao radi iz hobija, ili da bi se na brzinu dobila sredstva putem takozvanog projektnog finansiranja?

Jovanka Stefanović Stanojević Reč je o još jednoj nakaradno protumačenoj ideji na brzinu sprovedene privatizacije medija u Srbiji. Tom prilikom najviše i najčešće su stradali i bez posla ostajali medijski profesionalci.

Na njihova mesta su dolazili nepripremljeni i ne baš poslu vični ljudi, najčešće zalutali u oblast novinarstva. Mnogi od njih su prihvatali posao po sistemu daj šta daš, hajde da probam i tome slično, a na poslednjem mestu u nizu bilo je poznavanje ili iskrena želja da se zavoli svet pisane reči.

Mnogi nezaposleni ljudi, novinarskim poslom su počeli da se bave kao hobijem što je dodatno unazadilo medijsku scenu i doprinelo još grđoj nepismenosti publike, kojoj se od zalutalih nudila skromno napisana i izgovorena reč, pogrešno izabrana priča itd.

Za „hobi“ novinare ili novinare i snimatelje „za jedan dan“, tačnije za 3, 4, 6 ili 8 meseci, retko kada i na godinu dana, vlasnici medija koji su na konkursima za projektno finansiranje dobili sredstva za realizaciju svojih ideja podvedenih pod definiciju  tema od javnog interesa, uvek su birali podobne i manje novinarski opismenjene ljude.

Delom i zbog toga što se od projektnih para radi i živi jednokratno i bez kontinuiteta. Ima medija koji rade, isključivo dok traje finansiranje, što opet otvara niz pitanja vezanih za to ko i kako dobija sredstva u toj oblasti.

UM:   Da li odgovorne državne institucije svojim radom podstiču voluntarizam i nepismenost u lokalnim medijima, uzimajući pre svega način na koji država i lokalna samouprava realizuju takozvano projektno finansiranje medija? Ko prepoznaje javni interes?

Jovanka Stefanović Stanojević Državne institucije ne rade u punoj meri (ili ga ne rade uopšte) posao za koji su zadužene i zbog toga se u srpskoj medijskoj zbilji dešavaju sve manje-više poznate nedoslednosti i manjkavosti.

Regulatorna tela pronalaze načina da stalno zaobilaze zakonom predviđene sankcije za prekršioce istih, retke su situacije da neko plati drakonske kazne za uočene nepravilnosti i tako godinama.

Lokalne samouprave projektno finansiranje medija pod parolom demokratski izabranih komisija koje kao navodno vrednuju projekte svode na lakrdiju. U komisije se biraju tzv. medijski stručnjaci koji sami sebi najčešće daju to zvanje eksperata. U komisijama je najmanje profesionalaca koje kandiduju strukovna udruženja.

Cirkus je kompletan, kada se komisije sastanu, a asistenti predsednika i gradonačelnika, prosto ne libeći se, članovima iznesu spiskove želja, tačnije, podobnih medija koji su u konkurenciji za sredstva. Kao svedok jedne takve šarade na lokalu odgovorno kažem da je ovaj manir prisutan i da je potrebno prekinuti ovakav način rada.

To se odnosi na vertikalu, od lokala do države, jer su svojim činjenem u velikoj meri doprineli još bržem propadanju onih medija koji slove za nezavisne i koji najčešće zbog toga ne dobijaju preko potrebna sredstva za rad.

UM:   Kome odgovara medijska (ne) pismenost?

Jovanka Stefanović StanojevićMedijska nepismenost najviše odgovora nosiocima vlasti, političarima i finansijskim centrima moći. Zahvaljujući nepismenim medijskim radnicima manipulacije su veoma česte i uobičajene. Nema kritičkog mišljenja, a tako potreban javni interes izostaje, nema ga. Prerastao je u interes manjine, koja vešt manipuliše većinom. Igra traje godinama. 

UM:   Kakva je budućnost lokalnih medija kada je u pitanju profesionalizam u radu?

Jovanka Stefanović Stanojević Lokalni mediji nemaju budućnost, kada je profesionalni rad u pitanju. Nema volje da ljudi nauče, da se obrazuju, da se edukuju na način primeren vremenu u kome živimo. Medijska nepismenost potiče i stimulisana je i nedostatkom profesionalnog uredničkog kadra, koga u perspektivi, takođe neće biti.

Ono malo medija koliko ih odoleva uticaju politike i ekonomskih centara moći nestaće sa scene jer nema adekvatne naknade za rad medijskih kuća koje moraju da namiruju razne poreze i takse državi i naravno, plate zaposlenima. To je vrzino kolo iz koga se izlazi i odlazi u druge profesije, a to čine misleći ljudi koji ne žele ni sebe ni druge da degradiraju nametnutim načinom rada. U novinarstvu se zadržava manjina koja danas jeste, sutra nije, bez prave ideje o važnosti novinarstva i medija za društvo.

Jovanka Stefanović Stanojević, 33 godine provela na novinarskim i uredničkim poslovima, uglavnom, u rodnom gradu Negotinu, u medijima, počev od lista „Krajina“, kasnije  Radio-televizije „Krajina“, kao diplomirani politikolog-žurnalista.

Za novinarski rad i angažovanje ponela je brojna priznanja, domaća i internacionalna, za dokumentarni rad. Kao mentor, edukovala  mlade novinare i srednjoškolce, naklonjene ovom pozivu.

Godinama bila dopisnik I i II – kulturološkog Programa Radio Beograda, dnevnih listova „Ekspres“  i „Borba“ i Agencije „Tanjug“, kasnije lista „Pravda“, „Glasa osiguranika“  i „Politike“. Dugogodišnji je novinar Narodnih novina „Zavičaj“, u čijem je timu i danas i portala Ng i East Side.

U periodu od 1996. do 2002. godine, sa prekidima, a od tada u kontinuitetu, član je UNS – Udruženja novinara Srbije, a u nekoliko četvorogodišnjih mandata je član Uprave UNS-a.

U doba aktivnog urednikovanja, obezbedila novinarima u Negotinu i susednim gradovima sticanje dodatnog obrazovanja učenjem kulture govora i završavanjem škole, ukoliko ih nisu imali. I sama usavršavala svoja znanja kao redovna ispomoć i saradnik I i II Programa Radio Beograda i drugih vodećih srpskih medija.

Zaslužna da Negotin dobije prepoznatljiv status grada sa jednom od najboljih radio i tv stanica u Republici, do pogubne privatizacije, 2009. godine.

Prethodnu deceniju provela kao slobodan novinar, s obzirom da je bez posla ostala nakon privatizacije RTV „Krajina“.

Za to vreme je neprekidno profesionalno sarađivala sa najuglednijim TV stanicama, dnevnim novinama, revijama i portalima u Srbiji i dijaspori, što i sada sa pozicije direktora Doma kulture „Stevan Mokranjac“ u Negotinu, aktivno i sa zadovoljstvom radi. Na tu poziciju uzabrana je na konkursu, 2019. godine. Nije član ni jedne političke stranke.                               

Razgovarala Novka Ilić

Tekst je nastao u okviru projekta „ZNANJEM DO ISTINE BEZ SENZACIJE“, koji realizuje Udruženje „UžiceMedia“ na istoimenom Portalu. Projekat se sufinansira iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Pogledajte i druge tekstove iz serijala „ZNANJEM DO ISTINE BEZ SENZACIJE“ koje su pripremili naši novinari, pod naslovima:„ŽIVOJIN RAKOČEVIĆ Politička realnost kreira medijsku sliku“„Medijska pismenost kao temelj intelektualnih sloboda“ i „Znanjem do istine – Da li novinar mora da zna sve“.

Tu su i naši raniji serijali „KULTURA DIJALOGA“ i „LOKALNO, A PROFESIONALNO“.

Sa jednog od ranijih skupova Lokalpresa (Foto: Iz arhive UžiceMedia)

Hroniku kovid – 19 tokom oktobra možete videti na UžiceMedia.

Hroniku kovid – 19 tokom septembra možete videti na UžiceMedia.

Aktuelne podatke za Srbiju na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

- Advertisement -