„Ja sam toliko upravo čuda vidio da mi navrlo sve u glavu pa ne znam šta ću prije da napišem, već ću bez reda pisati šta mi dođe do uma. Pa, ako dade Bog, te se vratim u Srbiju, onda ću sređivati, ali ako li ne dođem onda neka srede moji sinovi i štampaju knjižicu za naš narod…“

Ovako je učitelj Jevreme Čakarević, rodom iz Nove Varoši, sa službom u  Užicu, zapisao na kraju svojih dnevničkih beležaka. Kao šezdesetogodišnjak, Jevrem je krenuo sa srpskom vojskom 1915. godine ka jugu, i iz Drača sa srpskim đacima upućen u Francusku.

Polazeći iz Srbije počeo je da zapisuje svakodnevne događaje. Sačuvane su tri sveske, od 15. septembra 1916. do kraja oktobra 1918. godine, a da su bile četiri sveske, govori rečenica pri kraju svih beležaka: „Ja pišem denvnik od polaska iz Nove Varoš, i imam do sada bilježakačetiri knjige. To sam namjeran, ako Bog da, da štampam, ako se živ vratim u Srbiju“.

Porodica Čakarević

Učitelj Jevrem vratio se živ u Srbiju, ali nije ispunio želju da svoje beleške vidi ukoričene u „štampanu knjižicu“. Nisu njegovu želju ispunili ni njegovi sinovi, ali su učiteljevi unuci dočekali taj dan zahvaljujući užičkom istoričari Miloradu Iskirnu koji je priredio  tri , od četiri sveske Čakaravićevih rukopisa u jedinstven „Dnevnik“, koji je bio zapažen na Beogradskom sajmu knjiga.

 „Trudoljubiv i savestan“, odlikovan ordenom Svetog Save

Jevrem Čakarević, učitelj, rođen je 1859. godine u selu Štitkovu kod Nove Varoši, od oca Samča i majke Stamene. Njegovo mesto rođenja pripadalo je tada Bosni, a po završenoj Učiteljskoj školi u Beogradu, Jevrem dobija službu u selima oko Užica, a najviše se zadržava u samom Užicu. Oženio se Sofijom Stefanović iz Užica i u braku su imali devetoro dece: Čedomira, Ljubicu, Milutina, Milicu, Dragutina, Katarinu, Danicu, Đorđa i Ružicu.

U Užice kao učitelj došao je iz Ivanjice, a o premeštaju je odlučeno: „jer mu treba uslišiti želju da pređe u Užice gde ima stare roditelje i sestru koju izdržava. O učitelju Jevremu školski nadzornik zapisao je: „postiže izvanredne rezultate u nastavi,  trudoljubiv i savestan je.“

Maja 1906. godine postao je kandidat za nadzornika narodnih škola i kandidat za člana Komisije za ispit zrelosti u gimnazijama. Po završetku Prvog svetskog rata, i njegovom povratku iz Francuske, nastavlja učiteljsku službu. Školske  1924. godine odlikovan je ordenom Svetog Save 4. reda. Celog života učitelj Jevrem pisao je i prikupljao epske i lirske pesme, napisao je i nekoliko kraćih pozorišnih komada za školske predstave. Umro je 1939.  u  80. godini života.

Silom istorijskih prilika na Korzici

U prvoj svesci dnevničkih zapisa koja nedostaje verovatno su opisana putovanja sa kolonom, prelazak preko Albanije, boravak u Skadru, Draču, put u Francusku i boravak u Francuskoj do  septembra 1916. godine kaže, istoričar Iskrin, priređivač, i dodaje: „Zadržane su sve stilsko -jezičke osobenosti rukopisa, jedino su izvršena neophodna pravopisna usaglašavanja. Čakarević se s obzirom da potiče iz štokavskog dijalektskog područja, uglavno služi ijekavskim izgovorom, a sve jezičke crte su zadržane autentično u rukopisu.

Objavljivanje Dnevnika Jevreme Čakarevića u godini kada se obeležava stota godišnjica Velikog rata jeste i podsećanje na život srpskih đaka i građana u Francuskoj. Najviše prostora u svojim dnevničkim beleškama učitelj Jevrem dao je detaljima svakodnevnog života u Franciskoj, zemlji koja je tada bila na višem  ekonomskom i kulturnom nivou od Srbije, i on ih stalno upoređuje.

Dnevnik počinje opisom iskrcavanja na Korzici 1916.godine, a završava se opisom kule svetiljke na Kap Feratu na čijem je vrhu bežična telefonija“, kaže Iskrin.

Za „Užicemedia“ izdvajamo deo najzanimljivijih beležaka, uz zapažanje da je zapravo ceo Dnevnik koji ima oko 150 strana, u sadašnjem trenutku vrlo zanimljivo štivo, jer predstavlja jednu vrstu ispovedanja užičkog učitelja koji se silom istorijskih prilika zatekao u potpuno novoj sredini. Jevrem se najpre obreo u Bastiji, glavnom gradu francuske pokrajine Korzike:

„Ljeb je bio bajat, jelo se crvljivo sočivo, pasulj upola kuvan, za mesec dana izgubih 11 kila…“

Kad smo došli u Bastiju, to je bilo 17. Januara 1916. godine, stali smo u njenom pristaništu. Iskrcavati se nismo mogli zato što su nam na putu umrla dva- tru putnika i sahranjena u more, te su nam lađu oglasili zaraženom. Bili smo tako jadni i tako gladni da smo samo molili Engleskinju misionarku da nam nabavi ljeba. A mi ćemo već dati po banku za ljeb, ako je poterbno. Engleskinja je otišla u varoš, a varoš je baš uz pristanište, vratila se sa mnogo sreće- sa mnogo ljeba. Opština bastijska dala je svakome licu po jedan ljeb od dva kila… Odatle smo odvezeni za 24  časa puta u prokleti Farijul na čistilište duše. Uh, tijeh muka, uh tijeh patnji, uh toga poniženja za čanak crne i nesrećne čorbe i komad ljeba!

Povlačenje srpske vojske iz Užica 1915. godine

Poslije 20 dana vratili smo se u Bastiju. Narod nas je oduševlčjeno dočekao. Silni je narod bio na keju,a tako i na prozorima, balkonima i krovovima sedmospratnih kuća… Iz lađe smo ušli na stan u ogromne magacine na pristaništu. Tu su nam davali dosta ljeba i prilično čorbe, ali gotovo reći posne. Mi smo brzo trčali u varoš da što kupimo za jelo. Ko je imao francuski novac odmah je kupio, ali srpski novac primale su samo  neke radnje  i to budzašto, jednu banku za 4  franka…. Hrana u magacinu bila je svakim danom sve lošija, ljeb je bio isto, veoma bajat, davnašnji,a u donjoj kori, više puta su bili veliki čupavi crvi… Jelo se crvljivo sočivo, pasulj upola kuvan. Počesmo da protestujemo  za  jelo, ali ne znamo ko plaća ovo,  da li je država Francuska ili naše neko humano društvo, ali znali smo da je liferant jedan čiča, morski Latin koji se „srodio sa kesom“ i s tom navikom da treba od usta  šteđeti… Kad sam došao  ovde  bio sm težak 85  kila, a za mesec dana  ja spadoh na 74 kila…“

„Živci su nam svima rastrojeni i to se zna, vidim da je  smrt „običan zelen vijenac….“

Korziku, posebno glavni grad Bastiju, učitelj Jevrem naširoko je opisivao, ali i sve što mu se događalo u ovom delu Francuske, pa tako 6. novembra 1916. piše:Danas u 8 časova pre podne Srbi i Francuzi ušli su u Bitolj. Sjeđeo sam uveče toga dana sa Milanom Stefanovićem i igrali sansa udvoje kao što obično činimo. Kad smo izigrali četiri partije, bilo je oko 9 sati. Ajde, Milane da malo razgovaramo o situaciji. Taman smo počeli da razgovaramo, došao je Janko Bošković učitelj i Dušan Cakić i kazaše nam za Bitolj. Svi su Srbi  bli radosni…“

A posle četiri dana učitelj Jevreme je zapisao: „Ne znam koje je doba noći pošto časovnika nemam. Probudio me jedan san. Usnih da sam kod kuće. Sa mnom je neko od ženskih ukućana. Dok odnekle dođe naša Danica ni kao djete mala, oko 5 godina, i stade da zaviruje u zgardu preko puta kovača Milosava i viče tepajući ko dijete Đe je Ruza“. Ovi joj se naši ispred kuće smiju i viču: „Nema Ruže“ i ona stade da plače i kuka na sav glas „A joj Ruzo, a joj Ruzo!“ I taj me neobičan san probudi. Ništa sinoć o njima nisma mislio, ali da su nam živci svima rastrojeni to se već zna. Ovo bilježim te da ako doživim vidim da se noćas nije ništa neobično, kakvo zlo dogodlio Ruži i našoj Danici, mojim šćerkama. Kad ovo pišem, plačem i suze mi ne dadu da pišem. Mili Bože da teškijeh dana. Zar sam mogao misliti da od devetoro moje žive đece, želim da vidim bar jedno. Na kakave misli dolazim. Čitam u novinama da odvode srpsku đecu na rad u  fabrike. I možda ih od kuća baš noću odvajaju da bi narod još više uplašili i da narod ne bi na ulicama pratio tu žalosnu povorku. Ah, majko mila, ti si imala običaj da rekneš:Smrt je zelen vijenac“. Tad sam se čudio toj izreci. Danas vidim da je doista smrt običan zelen vijenac. Gora je za Srbina i teža sramota nego smrt….“

„Rat se oteže i kraja nema, teška vremena za srpski narod…“

Desetak dana nakon ovih zabeleški,  i dalje na Korzici, učitelj Jevrem  20. novembra piše: „Danas sam dobio dve karte od mog sina Dragutina, prva je 1. 11.  1916. Iz Soluna: „Dragi tata, pre nekoliko dana došao sam u ovu francusku bolnicu na lečenje, jer sam Boga mi prilično oslabio od malarije. Koliko ću ostati ovde ne znam, a ti mi piši preko Vladete i Milutina dok sam u bolnici. Mnogo te pozdravlja i ljubi ruku sin Dragutin“, a druga karta je isto iz bolnice. Dragi tata, javljam ti se iz Soluna iz bolnice. Nemo da te prepadne ova reč bolnica, jer nisam opasno bolestan. Bolujem od malarije. Pisao sam ti sa položaja nekoliko puta o prijemu novca, pa mi ništa ne odgovaraš. Ne znam šta je to. Piši mi kako si i kad ćeš ovamo. Mnogo te pozdarvlja i voli sin Dragutin.“

 A Milutin mi je prije Dragutina pisao da se Dragutin iskilavio jašući konja kao ordonans. Samo mi nije pisao da li se iskilavio na istoj strani đe je bio kilav kao dijete i operisat u jedanaestoj godini u Valjevu. Operisao ga Jordan Stajić, naš čuveni opreator čovek „srećne ruke“ što naš naord veli. Da hoće  svevišnji dati da i sad operator bude „srećne ruke“. Jadan Dragutin, ovo mu je treća operacija do sada u njegovim mladim godinama… Da li će srećno i ovu proći, ko zna možda je već i operisat, kad mi je već pisao…“ 

A  10. decembra 1916. Jevrem  piše: „Teških dana za mene. Bože mili! Od Milutina nema pisma, a Dragutin 16. novembra napisao da se kreće za Bizertu. Čedo, moj najstariji sin i ja moramo da se javimo 24.ovog meseca Regrutnoj komisiji. Prvo je velika neizvjesnost za Milutina, da li je stupio u borbu i da li je živ, a i za Dragutina, da li je prešao more i  kako je sa zdravljem. Za mene i Čeda se još ne zna kad ćemo biti pozvati. Ali nama predstoji put morem. Zlo veliko nas svud opkoljava. Smrt svakog časa može doći, a može i mimoići.

Rat se oteže i kraja nema. Teška vremena za srpki naord. A na katolički, ondnosno „francuski božić“, Jevrem beleži:Lutao sam u Bastiji od crkve do crkve. Lupaju zvna svu veče. U 10 sati počinje narod da se skuplja u crkvu. Služba počinje oko pola noći. Nas tri učitelja, ja, Janko Bošković i Ljubo Pantelić hoćemo da zavučem nos svoj učiteljski svuda. Viđeh u jednoj kavanici mehandžika naložila ogromnu vatru na odžaku, a onda je došao armunikaš i sakupilo se neke momčadije. Na  Božić njin nema velikesvečanosti,mala razlika od običnog praznika. Konjska kola ne rade taj dan. Rade automobili, ali rijetko. Narod se pred veče šeta kao i obično. Sjedimo ovdje već 10 mjeseci i nisam vidio kavge. Jutros na Božić posvađaše se žandari, moje komšije sa šusterom komšijom. Sjedim ja i porubljujem džepne maramice. Kad mi košulja izvešča, ja od nje napravim džepne maramice. Dobro prokuvam u cijeđi operem. I dok tako sjedim, čujem kavgu, a ja svoj posao…i mislim sam sa sobom, mislim i zapisujem: „Nikad se Srbija neće više osloboditi. Ona će ostati rob tućinu, pa bilo Usu ili Musu-nema više Srbije. Nema jake srpske vojske. Tuđe ruke svrab ne češu. To je moje uverenje stečeno na dosadašnjem iskustvu… To sam osjećao, to osjećam i danas ove u Bastiji 18. decembra 1916. Godine. Ovo nije gatka, nije proricanje. Moje se mišljenje osniva na dosadašnjim pojavama opaženih kod naših  saveznika i naših prijatelja“.

Austrougari odvoze stoku iz Užica

 „Teško kesi često kumujući, i magarcu s konjem putujući…“

A onda na Bogojavljenje 6. januara 1917. učitelj Čakar kako su ga prijatelji zvali, unosi  u svoj dnevnik sledeće redove:

U tuđini lanjskog Bogojavljenja, u tuđini ovogdišnjeg i dogodišnjeg, pa možda i dalje  u nedogled. Naši saveznici ne hitaju. Oni nisu ni složni, ali imaju i posebnih računa, i što se s njihovim računima ne slaže, to oni ne rade ni  za čiju ljubav, ni za čiju korist i ovđe se obistinila ona mudrost našeg naroda:Teško kesi često kumujući, i magarcu s konjem putujući“. Zanose se ljudi… i što ko voli, lako i vjeruje. Mislio sam da ću 1917. godini kući. Sumnjam da ću i u 1918. Ima još dosta Austrijanaca i njihovih saveznika koji žele da mi dockan stignemo kući. Jedino se nadam u Rusiju. Ona nas je i upropastila sa Engleskom što su ih jučeranji čobani bugarski politikom prevarili i pokazivali se prijatelji, a iza leđa kovali plan. Ali, ko zna možda je to bilo sa znanjem baš same Rusije. Na to me navodi da tako mislim ponašanje ruskog poslanika u Sofiji. I opet mi izgleda da Srbija kao slobodna zemlja neće postojati. Nju nema ko osloboditi.To me niko razuvjeriti ne može. Tako fakta govore. Nije to šala, tolike zemlje kad su centralne sile zauzele. Treba dve godine da se te zemlje vrate, a koliko još da se Centralne sile suzbiju u njihove zemlje. Bože daj da se ja prevarim, ali moje je mišljenje tako stalno i nepokolebljivo još od dana kada sam saznao da Engleska ima samo najamničku vojsku, a Francuska ušla u rat sa jednometnom i trometnom puškom. Poći na kopanje bez motike i u boj bez puške i municije…“

 „ I ulicom sam plakao, plačem i sad dok pišem…. smrt ovog podnarednika samo mi je prokinula skupljenu žalost…“

A oko Svetog Jovana 1917. godine u Dnevniku stoji: „Čini mi se  da mi se Dragutin rodio na današnji dan prije 21 godinu. Da Bog dade da doživi bar još 50 ovih Svetih Jovana…“ u nastavku  piše: „Janku Boškoviću  učitelju iz Vranja poginuo je sin Dragoljub kod Bitolja. Moji drugovi i ja znali smo to o Božiću, ali da bi siroma Janko dobro bar praznik proveo, nismo šćeli da mu kažemo do po prazniku. Jutros mu je Janko davao četrdesetodnevni pomen u srpskoj crkvi u Bastiji. Činodejstvovalo je 4 popa i 1 đakon. Naroda je bila baš puna crkva. Svi su bili vrlo tužni, poneki su plakali, ja nisam prekinuo plač bar za svo vrijeme parastosa, jedva sam uzeo žito i popio pola čaše rakije pred crkvom. I ulicom sam plakao. Plačem i sad dok pišem…

Smrt ovog podnarednika samo mi je prokunula skupljenu žalost u mojim grudima, žalost za otadžbinom, za zavičajem, žalost za izgubljenom našom divnom vojskom, za omladinom, za imovinom… i nas pojedinih što ćemo doći do prosjačkog štapa ako se Srbija povrati…“

Početkom marta 1917. godine Jevremov  Dnevnik dobija nove  redove: „Ima desetak dana veoma sam brižan zato što svi prestadoše da mi pišu: i Čedo i Dragutim i Vladeta i Darije. Za brata sam najbrižniji, jer piše da mu je doktor napisao kako ima začetak tuberkoloze. Kaže nekoliko dana ga hvatala groznica pri ručku. Ovđe je Regrutna komisija svršila posao. I ja sam ostao da sada ne idem do dalje naredbe na Krf. I Čedo je ostao za pozadinu ako ustreba. Milutin se hvali da je njemu dobro. Samo grdno brinem za brata i čeljad kod kuće. …“

A posle nekoliko dana zapusuje: Od Dragutuina ni  riječi. On ili je u nekoj teškoj bolesti, ili je umro. Teške su birge moje, teška je bol za onakim đetetom, za onakim sokolom, za jednim idealno skromnim mladićem. Bože, ne daj šta ja mislim…“

A nakon nedelju dana  Jevrem  piše:„Danas sam dobio kartu iz Bizerte od Velja Kremića u kojoj kaže da je Dragutin malaričan, ali sad je vrlo dobro. Pregledan je komisijski, i misli da je oglašen za privremeno nesposobnog i prema naređenju Ministarstva vojnog, biće upućen na produženje škole u Solun radi obuke dobrovoljaca koji dolaze iz Amerike. Taman sam došao da se penjem na lađu za Nicu, a doće mi pismo od Dragutina i veli da je dobro i potvrđuje sve što mi je Kremić pisao. Hvala Bogu što ne bi ono što sam ja mislio.Tako rasterećen otišo sam na Uskrs kod popa Jaše i popa Milana Nedića da im čestitam praznik. Tu mi oni  pokažu karte koje su došle za mene ovde iz Francuske. Jedna je od komšijskih šiparica, a druga od druge đece. Kažu, čestitaju mu Uskrs. A vrlo interesantnu čestitku sa cvijećem spremila mi je gospođica Elisa Petrikoni, napisala je ovo: „Pobedni vetar njiha naše zastave, mi se nadamo da će uskoro biti toliko jak da će definitivno isterati neprijatelja . Vi vredni i valjani Srbi namučeni patnjom i teškim krstom koga ste nosili, plemenito i skupo ste iskupili pravo na vaskrsenje…“

 „Većina đece su siročići, svi su tužnog i neveselog izgleda…“

Polovinom aprila 1917. Jevrem stiže u Nicu, i piše: „Danas je četvrti dan kako sam u Nici. Bio sam u jednom malom Zavodu  đe  su mala đeca od 3 pa do 5 godina muška i ženska. O njima se brinu i neguju ih besplatno dvije Ruskinje, ali i gospoća Zora, žena  počivšeg potpukovnika Vojislava Nešića, i njena starija sestra Marija, žena Manojla Torbice, trgovca iz Beograda. Đecu uče igrama i pjesmama. U ovom malom internatu ima i jedna đevojčica od 17  godina Vinka Tatić iz Bajne Bašte. Ona radi oko đece besplatno. Đeca u ovoj kući su sve vojnika koji su mahom izginuli. Neko je bez oca, neko bez majke, a većina i bez oca i bez majke. Siročići su obučeni jednoliko. Šajkače imaju svi, po neko i kokardu, naročito odrasija  ženska đeca. Svi su tužnog i neveselog izgleda…“

  „Za svaki slučaj turi kapu za pojas, zlu ne trebalo…“

A zatim Jevrem opisuje primorski gard Nicu tokom večeri:  „I ovđe ima stara varoš i nova varoš. U novoj varoši je skuplji život. Tramvaji idu novom varoši  na sve strane i glavna je ulica najživlja, vrvi narod kao u mravinjaku, osobito po zahodu sunca. U 8 sati idu  muškarci, a ženske rijetko. U taj mah pojavi se poneka na prodaju, a već od 9 do 11 noću je njihovo vreme. Čim je bolje pogledaš, pa ako si mlad oficir ona kaže, „Hajde sa mnom“. Pošto nestane izvijesne količine tih dama sa pozornice, kao i mladih ljudi, onda one što ostanu, suvih usta obraćaju se i starcima. Posle  jednog časa vraćaju se one prve, pa opet love druge muškarce. Rijetko koja hoće da ide čovijeku u stan i to one „ispušene muštikle“, a koje su bolje one su i skuplje i neće u tvoj stan, već u njen. Tamo bar Srbi ne smiju, boje se zasjede, a boje se i ucjene od ženskih i drže se one stare: „Latini su stare  varalice“. Poneka je po bočnim sokacima i čeka pred stanom, zove i daje vizit- kartu ako se predomisliš. A ti ako hoćeš sutra je možeš posjetiti, ali prvo ostavi pare kod kuće koje ti ne bi trebale kod ženske. Ali za svaki slučaj turi kapu za pojas- zlu ne trebalo“.

 Pismo profesoru Pavlu Vujiću

Teški dana francuski kao da su učietlju Jevremu prošli kada su mu u avgustu  1917. u Nicu stigli sinovi Čedo i Dragutin, i on je to odmah zabaležio u dnevniku: „Dargutin i Čedo hvala Bogu evo su sa mnom i i danas smo se slikali da imamo slike i da pošaljemo kući. Iz Užica se čuje da su rodile šljive i da je cijena žita spala na 4 kune kilo. Bože dragi, a da zlih vremenna !“

Učitelj Jevrem  iz Francuske često je pisao poznatom srpskom profesoru Pavlu Vujući koji je jedno vreme bio direktor užičke realke, a kasnije kao rezervni kapetn radio u Ministarstvu poljoprivrede. Iz Nice Jevrem piše: „Dragi Pavle otišlo je još davno desetak učitelja u Francusku  uz pripomoć Ministarstva da študiraju poljoprivredna dobra. Ja bih bio rad da odem dublje u Francusku da vidim razne radove koji su korisni za naš narod.  Što mogu da učim, naučiću, što ne mogu opisaću što je od potrebe. Šćeo  bih da vidim zavode, stočarska i poljoprivredna dobra, da se na njima zadržim kao radnik, da nešto naučim. Ti znaš da sam ja sposoban čovek. Što očima vidim, rukama stvaram, što se tiče poljprovrede… Pišem eto da mi date malu novčanu pomioć… Ti znaš da imam devetoro đece…“

„Francuskom narodu su najpreči novac i ljepota…“

Često je u svom Dnevniku Jevrem opisivao i karakteristike francuskog naroda,  pa na nekoliko mesta  beleži: „Ovom narodu je najpreče : novac i ljepota. Oni štede i rade i samo se lickaju i glade. Jednog dana  poluđe lijepa snašica više mene na drugom spratu, zabaležio je Jevrem u Nici, i nastavlja: „ Njoj je majka nešto činila  te je pobacija dijete  prije 2 mejeseca i dugo je zbog toga bolovala i sada jedva ide, a jednog dana poluđe. Potrčasmo  svi Srbi u pomoć, a Francuzi i Francuskinje ama baš ni jedan da mrdne iz svoje sobe. Držimo mi tu snašicu za ruke da što ne učini, kidaju  joj podlje od sukanja, ona ćuti, kidaju joj u hitnji  podlju na  gaćicama, ona ćuti. Kad joj počeše kidati  pantljike na mideru, ona se  osvijesri, pa strogo veli“Nemojte mi to kidati, to je danas skupo, vi to meni ne možete platiti“. Dakle iz ludila je trže i osvijesti  učinejna materijalna šteta. Zatim opet pade u ludilo, kad joj Obren Vučićević, narodni poslanik podnese pod nos mrki  luk i sirće, i to je osvijesti, i ona dreknu: „Ne, ne, kvarite mi lice…ne, kvarite mi lice“! Eto šta im je najvažnije, novac i ljepota…“

 „Tramvaji u Parizu idu brzo, ima ih i podzemnih i zovu ih metro…“

Tokom tri i po godine boravka u Francuskoj, učiteljh Jevrem stigao je i do Pariza, te u Dnevnik avgusta 1918. godine beleži: „Pariz, nepregledna varoš, nema joj kraja. Kuće veoma velike.  Crkava mnogo i to  mnogo ukašene. Spomenika  pojedinih lica mnogo. Rijeka Sena teče kroz Pariz. Zid, kej rijeke sa obe strane. Mostova ima toliko koliko glavnih ulica sijeku  vodu. Most Aleksandra koji je zidao Napoelon dugačak je 120 običnih koraka, a širok 50 koračaja. Ispd Bastilje ima vodeni tunel kuda prolaze manje lađe i ide nekud ispod  Pariza, a đe izbija opet na zrak, nisam viđeo. Tramvaji u Parizu idu  brzo, ima ih i pozemnih, i zovu se metro. U njih se ulazi niz basamke, dok se siđe dolje đe je stanica. Kartu daje jedna ženska, druga kartu probuši i više kontrole nema nikakve, niti ko traži u vozu  imaš li kartu. Železnice su u Francusko na dupli kolosek…“

Neispunjeni snovi o užičkom tramvaju

Pored niza opisa života, običaja, ljudi, učitelj Jevrem Čakarević u svom Dnevniku uvek se na svakom mestu i pri svakom opisu pita kako bi to bilo u Srbiji, u Užicu, i dok na Korzici piše Dnevnik na jednom mestu zapisuje: „Mnogo treba da se popravljamo i vlast i narod“, a dok gleda privatne morske plaže i  besprekorno uredna kupatila, on slične plaže zamišlja u Užicu pored reke Djetinje: „Tako bi mogla užička opština da napravi više kupatila na Đetinji, u mestu Jazovi više Đulića ćuprije, te da ima i prihoda, ali i zdraviji narod. A kad bi se u Užicu pojačala struja, mogao bi se i tramvaj načiniti, pa da vozi kao ovi u Francuskoj radnike do fabrike…“

Ni sto godina od kada je video, napisao, sanjao, želeo za svoju zemlju, za svoj narod, za svoj zavičaj, učitelju Čakareviću nisu se ispunili snovi, Užice nema tramvaj, nema uredna kupatila na rečnoj plaži… Samo je ispunjena želja da njegov Dnevnik bude objavljen. A objavljen je zahvaljujući unucima Nadi i Mladenu, deci njegovog sina Milutina, i Ljubiši Janjiću unuku od kćerke Katarine.

Autorka teksta: Novka Ilić

Grb SrbijeTekst je nastao u okviru projekta „HEROJI VELIKOG RATA – A ja ću ispred svih vas…“, koji realizuje Udruženje „Užicemedia“ na istoimenom Portalu, a koji je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
- Advertisement -