Školovani i sposobni da „gospodare nebom“ znali su da vole otadžbinu na svoj način, ali nisu znali da će brzo biti zaboravljeni, čak da se o njima ne sme ni govoriti.

I evo ovog maja na Gradskom trgu njihovih imena na izložbi pod nazivom „Kraljevski vazduhoplovci, Užički vojni okrug 1912- 1945“. U centru Užica postavljeni su krupni panoi, ukupno 31, a pred očima svakodnevnih prolaznika predstavljena je jedinstvena i do sada nepublikovana zbirka dokumenata fotografija i arhivske građe jednog, po rečima autora izložbe, Aleksandra Ognjevića, zanemarenog i tendeciozno skrajnutog dela istorije srpskog naroda.

Ognjević je istraživač i publicista, iz Beograda i jedan je od najboljih poznavalaca ratnog vazdzhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Organizatori izložbe su Istorijski arhiv Užice i Vojni arhiv Beograd.

Istraživač Ognjević navodi, vazduhoplovstvo je bilo najelitniji deo kraljevske vojske i mornarice, a njemu je u periodu od 1912. do 1945. iz tadašnjeg Užičkog vojnog okruga pripadalo oko 90 ljudi.

Odano i požrtvovano, oni su službovali, zastupljeni u svim vazduhoplovnim službama i dužnostima, od načelnika operativnog štaba komande, do pilota lovca…a kada bi ratne okolnosti nalagale polagali su voje živote na oltar otadžbine i slobode. Odsustvo bilo kakvog istraživanja na ovu temu duguje se pre svega prefiksu „kraljevski“, koji su ovi ljudi nosili ispred svojih zvanja, činova, imena i obraza.

Tako su ih kreatori pisanja pobedničke istorije, posle Drugog rata, odstranili i iz istorije dela Srbije koji je „pokrivao“ Užički vojni okrug. Obrisana je elitna plejada ljudi, a o velikom broju njih može se ponaosob napisati knjiga, o nekima i nekoliko knjiga.

Poseban razlog bila je činjenica da se većina, ako izuzmemo one koji su zarobljeni i oterani u nemačke i italijanske koncentracione logore, pridružila Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. Gubili su živote u zemaljskim borbama, i bili streljani od okupoatora. Čak i  nekolicina njih koji su prihvatili  službu u Nedićevoj Srpskoj državnoj straži, tu su postavlejni po nalogu Jugoslovenske vojske u otadžbini, sa obaveštajnim zadacima, o čemu se tek nedavno saznalo, iz teško dostupnog arhiva Bezbednosno- informativne agencije Srbije.

Tek mali broj kraljevskih vazduhoplovaca, Užičana, pridružio se partizanskim jedinicima, jedan od njih je Ariljac Radiša Radosavljević, iz sela Bjeluše, koji je posthumno odlikovan Ordenom narodnog heroja, – beleži Aleksandar Ognjević.

Iz njegovih publikacija saznajemo da je Miljko Vračarić iz sela Kremana bio jedini Srbin nosilac prestižnog savezničkog  odlikovanja, vazduhoplovnog krsta, za posebne letačke zasluge, a Bajnobaštanac Radovan Kljajić je iz ruku maršala Montgomerija dobio zlatni pehar za saveznički ratni napor, a Požežanin Janko Markićević, bio je pilot iz Prvog svetskog rata, on je među najodlikovanijim kraljevskim pilotima uopšte, Miloje Milekić, Užičanin iz Mokre Gore, prvi je školovani avio mehaničar u Kraljevini Srbije, a Ivanjičanin Vojislav Novičić je među prvih šest školovanih pilota Vojske Kraljevine.

Ognjević dodaje podatak da od onih pilota koji su se vratili iz zarobljeništva, tek nekoliko njih je primljeno u vazduhoplovnu službu. Ostali su se snalazii kako su znali, neretko su omalovažavani i marginalizivani u društvu.

Na izložbenim panoima u centru Užica ređaju se imena užičkih kraljevskih vazduhoplovaca: Milan Srdanović, Mihailo Marković, Vojin Milovanović, Mićo Pržuljević, Bogosav Stamatović, Milenko Banjac

I o svakom imenu se može mnogo pisati, kaže Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva u Užicu, i dodaje da izložba predstavlja samo deo materijala koji će biti publikovan u istoimenoj monografiji tokom ove godine, a izložba posle Užica biće otvorena u još nekoliko gradova Srbije, a na jesen i u Banjaluci, jer, napominje autor izložbe, Ognjević, zaboravljeno se mora ispraviti. 

Ognjenović je do sada napisao brojne novinske feljtone u domaćim i inostranim novinama o istoriji vazduhoplovstva Vojske Kraljevine Jugoslavije. Od njega saznajemo više informacija za nekoliko kraljevskih pilota užičkog kraja, a kao izvor informacija o predratnim užičkim pilotima koristi nam i nekoliko publikacija užičkog Arhiva. Nepravedno je izdvajati bilo koje ime posebno, ali o velikom broju saznajemo tek samo mesto rođenja…

Od rodnih Kremana, preko Egipta, do Londona

Miljko Vračarić rođen je 1913. u poznatom selu Kremna, tridesetak kilometara od Užica. O njegovoj pilotskoj karijeri nalazimo  informacije u publikaciji užičkog Arhiva, a tekst je potpisao Aleksandar Kolo, dokumentarista Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu.

Vračarić je, zabeleženo je, bio jedan od najboljih i najhrabrijih pilota Vojske Kraljevine Jugoslavije. Imao je dva odlikovanja Britanske  vojne avijacije RAF-a. Vojnu školu završio je u Beogradu,  specijalnost avijacija, a 1938. postao je pripadnik elitne 81. bombarderske grupe. Aprila 1941. u sastavu 261. eskadrile na aerodromu Stančinovci kod Mostara, učestvuje u bombardovanju aerodroma kod Skadra, a četvrtog dana aprilskog rata učestvovao je u bombardovanju vojnih objekata kod Zadra koji je tada pripadao Italiji, navodi  Kolo.

Nakon proglašenja primirja 15. aprila Vračarić je sa aerodroma Nikšić prebacio predsednika Vlade Dušana Simovića u Atinu, a sa Simovićem i generala Bogoljuba Ilića i profesora Slobodana Jovanovića, zatim ministre Momčila Ninčića i Mišu Trifunovića, kao i druge članove Vlade sa porodicama.

Iz Atine Vračarić sa ostalom jugoslovenskom posadom odlazi u Egipat. Posle borbene obuke u Aleksandriji, raspoređen je u 203. Britanski skvodron u Libiji, leteo je iznad Sredozemlja i šireg područja Egeja, a 1943. postao je pripadnik 454. Australijskog skvodrona pri britanskoj avijaciji.

Iste godine od Briitanaca je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost i unaređen je u čin kapetana. Posle ukidanja Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva novembra 1944. Vračarić je odbio da se stavi pod komandu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Ranije, iste godine, u aprilu postao je zvanično oficir RAF-a, i od britanskih pilota dobio je nadimak Skiper. Poznato je, Vračrić je tokom rata izveo 74 bombarderske misije, kao i onu poslednju,  kojom je završena vazdušna kampanja nad Italijom.

Vračarić je posle rata sa statusom rezervnog oficira ostao u RAF-u i radio kao probni pilot, a vazduhoplovnu karijeru završio je 1948. posle 1600 sati provedenih u vazduhu, pilotirajući na 33 različlita tipa aviona.

Ovakve pilotske sposobnosti nisu mu garantovale bezbedan povratak u svoju zemlju i rodna Kremna, te je nevoljno ostao u Engelskoj, gde je radio kao geometar. Pomagao je publikovanje emigrantskog lista „Vazduhoplovni glasnik“,  koji je bio veza za oko 500 bivših jugoslovenskih pilota, rasutih po svetu.

Vračarić je preminuo u Londonu 1990. sahranjen je na srpskom groblju u Brukvudu, naveo je publicista Kolo.

Zlatni pehar od maršala Montgomerija

Uzbudljivu letačku karijeru imao je i Bajinobaštanin Radovan Kljaić,  rođen je 1918.  Posle završene avijacije, ostao je u Beogradu, i sa ratnim drugovima aprila 1941. branio nebo srpske prestonice. Dva dana posle bombardovanja Beograda, obreo se u Grčkoj, a zatim u Egiptu, gde se stavio na raspolaganje engleskoj komandi za Afriku.

Sa saborcima Britancima iz 94. Esakdrile sa bombarderom „Baltimor“ istakao se u bici za Tobruk koja je trajala sedam dana i sedam noći. Posle osvajanja ove važne nemačke pomorske i podmorničke baze, maršal Montgomeri je polotu Kljajiću lično uručio odlikovanje i zlatni pehar za pokazanu hrabrost.

Od pilota lovca do šefa opitnih pilota

Požežanin Janko Markićević, rođen u seli Pilatovići, bio je šef „opitnih“ pilota, zaslužan za formiranje modernog vazduhoplovstva. Ostalo je zabeleženo, da kada je prvih pet „meseršmita 109 e“ iz fabrike u Regensburgu sletelo na zemunski aerodrom polovinom avgusta 1939. prvi među odabranima kojima su Geringovi piloti predali avione, bio je potpukovnik Janko Markićević, šef, kako se to onda zvalo, opitnih pilota Kraljevine Jugoslavije.

Za pilota Markićevića svi su znali u periodu između dva rata. Bio je prvi vojni pilot Kraljevine Jugoslavije i među najzasluženijima za formiranje i obuku poznatog Šestog lovačkog puka. Potomci pilota Markićevića danas žive u Jajincima kod Beograda, a unuk Aleksandar govorio je u nekoliko navrata o dedi.

Tako se saznaje da je porodica Gvozdeni krst kojim je Adolf Hitler odlikovao pilota Markićevića morala da proda tokom infalcije devedesetih u Srbiji, a brojne fotografije i dokumentacija o dedinoj letačkoj karijeri, dati su muzeju na čuvanje.

Unuk podseća da je deda Janko završio artiljerijsku školu pre Balkanskih ratova, a 1915. javio se u novoformirani vid vojske- avijaciju i bio je narednik bombaš u posadi francuskih vazduhoplova na Solunskom frontu. Prilikom jedne misije 1916. oboren je, pilot Francuz je poginuo a Janko slomio nogu. Po oporavku, otišao je u francusku letačku školu i postao pilot lovac. 

Sa lovačkom eskadrilom iz Novog Sada došao je 1927. na zemunski aerodrom, i od pilota lovca napredovao je u šefa opitnih pilota, i u to vreme Janko je testirao tadašnje najbolje avione lovce. U predvečerje rata 1940. Jankovo zdravlje je popustilo, i od tada nije više leteo.

Tokom aprilskog rata bio je uz pilote Šestog puka, ali na zemlji. Nije hteo da beži pred Nemcima, posle kapitulacije sačekao ih je u paradnoj uniformi na razorenom aerodromu u Zemunu. Odveden je u zarobljeništvo u Italiju, a 1943. kao teško bolesnog prebacili su ga na lečenje u Švajcarsku. Umro je iste godine u gradu Vevej, gde je i sahranjen. Porodica nikada nije imala sredstava da vrati u Srbiju njegove posmrtne ostatke.

Francuska pilotska škola, Solunski front i Bizerta

Vojislav Novičić, rođen u Ivanjici 1886. jedan je iz prve grupe od tri oficira i tri podoficira srpske vojske koji su školovani za pilota 1912. u Francuskoj. Pre toga Vojislav je 1904. završio artiljerjsku podoficirsku školu u Kragujevcu iz koje je izašao kao podnarednik.

Raspoređen je u gradsku artiljeriju u Nišu, i tu je ostao do maja 1912. a onda je na konkursu ministarstva Kraljevine Srbije izabran za pilotsku školu u Francuskoj. Po povratku u Srbiju bio je u Aeroplanskoj esakdrili, i pirlikom jednog sletanja na niški aerodrom imao je udes, avion je potpuno uništen, a Vojislav se dugo oporavljao.

Ponovo je počeo da leti početkom Prvog svetskog rata kao izviđač sa pilotom Živojinom Stankovićem na frontovskoj liniji Loznica – Krupanj -Valjevo. Kasnije je u nedostatku drugih aviona dobio avion REP – turski avion koji je zarobljen u Balkanskom ratu, i na kome je ranije leteo u Požarevcu.

Sa aeroplanskom eskadrilom povlačio se sve do Krfa, da bi zatim bio upućen na Solunski front. Priključen je srpsko- francuskoj esakdrili, ali je ubrzo preveden u svoj raniji vod vojske, artiljeriju Šumadisjke divizije. U Solunu se razboleo od malarije i upućen je u Bizertu na lečenje. Marta 1917. preminio je, i to igrom slučaja, na rukama svog komandira, pilota Miloša Ilića, i klasnog druga, Radovana Radovanovića, koji su se slučajno tada zatekli u Tunisu, u Bizerti. Kada je umro, Vojislav Novičić imao je čin poručnika.

Izložba „Kraljevski  zazduhoplovci“, na otovrenom u Užicu, izazvala je veliko interesovanje, kažu građani, naravno oni srednjih godina i malo stariji, korisno je saznati sve ovo o hrabrim ljudima iz svog kraja, o čijem delu ništa ne znamo, niti postoje u našim sećanjima.

A jedna profesorka reče: „Izloženi panoi sa kopijama dokumenata i fotografije mnogo više govore od pisanih tekstova, od publikacija, ali nije zgoreg imati i knjigu o našim pilotima, pa sve čitati na jednom mestu“.

Organizatori izložbe potvrdiše, eto knjige do kraja godine.

Autorka: Novka Ilić

Čitaoci koje interesuje istorija mogu pogledati tekstove u serijalu „UžiceMedia“ UŽIČKI HEROJI VELIKOG RATA„A ja ću ispred svih vas…“

Hroniku kovid -19 u Užicu i ostalim opštinama Zlatiborskog okruga možete pogledati u tekstu UžiceMedia.

Hroniku kovid -19 tokom aprila možete pogledati na UžiceMedia.

A aktuelne podatke za Srbiju možete videti na sajtu Ministarstva zdravlja Srbije.

- Advertisement -