Užičanin Filip Obradović je IT menadžer TheBlockBox kompanije čije je sedište u Kaliforniji, a vlasnik je Užičanin Vladeta Marjanović. Ova firma ima ogranak u Beogradu, ali i u Užicu u Regionalnom inovacionom startap centru u Krčagovu u kojem Filip radi.
Filipe, za početak, kaži mi nešto o sebi, što je za tebe bilo važno i što ti je odredilo pravce u životu?
– Rođen sam i odrastao u nekom, rekao bih, dobu ciklona i tornada sa velikim tehničkim i tehnološkim promenama ali i čestim smenjivanjima pravca strujanja vetra. Sa hiper inflacijom, embargom za vratom ali i gorućom željom da pratim te moderne tokove na polju tehnologije krenuo sam bez znanja, mentorstva i mogućnosti obrazovanja na veoma trnovit i, ispostaviće se, zanimljiv put. Mislim da su se ljudi tada mnogo više oslanjali na sopstvene mogućnosti i konstantnom istraživanju granica sposobnosti.
Imam tzv „leteću“ ličnost sa kojom moram da se nosim – što podrazumeva da lako menjam pravac kojim se krećem ali i da se lagano prilagođavam novim uslovima i sredini. To je mač sa dve oštrice. Tako je bilo i za obrazovanje – od polaganja na FTN u Novom Sadu, do upisa na Visoku školu u Kragujevcu do nastavka studiranja na Visoko poslovno tehničkoj školi u Užicu gde imam čak tri diplome – pre Bolonje/posle Bolonje i sa završenim specijalističkim studijama. Potrebno je, pre svega, poslušati instinkt – na mišiće možete izgurati skoro pa sve, inatom i prkosom takođe, ali ako osećate da to nije po volji ili ne ispunjava očekivanja – odmah pravite naredni plan, odustajanje nije opcija.
Da li si imao mogućnosti da odeš iz Srbije, iz Užica i da radiš i živiš negde drugde?
– Ukratko – da. Počevši od samog izbora mesta studiranja gde sam svakako mogao u većoj sredini ostvariti više kontakata i lakše/brže napredovati u karijeri, pa do aktivnog apliciranja i traženja posla u Norveškoj gde sam i uspešno nostrifikovao diplomu. Svakako mi je uvek bila želja da budem u svom gradu i da radim posao koji volim i koji mi omogućava normalan kvalitet života. Smatram da sam u tome uspeo.
Zašto si ostao u Užicu?
– Dobro pitanje. Mislim da je za isto tako kvalitetan, dobar odgovor neophodno krenuti od sebe. Ja sam osoba koja je sama sebe upoznala veoma rano. Znam šta želim, šta volim, koliko mi je dovoljno i u kom pravcu želim da se krećem. Onda mogu slobodno da kažem – odgovara mi da sam u Užicu. Sa porodične strane sam u ulozi oca i supruga, gde sa drugim roditeljima, vaspitačicama, učiteljima i lekarima mogu da ostvarim dosta kvalitetniju interakciju u sredini kao što je Užice.
Sa poslovne strane u takvoj sam grani industrije da nisam teritorijalno ograničen, mogu da pružim usluge celom svetu pa je mesto boravka stvar koje prestaje da bude presudan faktor. Sa mirom koji imam, vremenom koje mogu da odvojim i saobraćaja u kom nisam prisiljen da učestvujem – čime bih to na bolje menjao? (izuzev možda nekim tropskim ostrvom, ali im je internet dosta loš)
Zašto ljudi odlaze, šta misliš, šta je presudno, prelomno, da bi neko doneo takvu odluku? Da li su to finansijski razlozi, zarada, uslovi rada, krajnji ciljevi koje ljudi sebi zacrtaju da ostvare u životu ili, opet, nešto sasvim drugo?
– Pitanje na koje, pretpostavljam, jedino anketom i statističkim uzorkom može na pravi način da se odgovori. S obzirom da je spektar odgovora poprilično širok ja bih izdvojio kao prelomne stvari koje su u korelaciji – nezaposlenost i uslovi rada. Jedan duži period smo svedoci masovne nezaposlenosti mladih, radno sposobnih i uslova rada nametnutih od strane poslodavaca u takvom okruženju – jednostavno možete da diktirate uslove bez ikakvog ograničenja, jer činjenica je da posla nema.
Kada sagledate sa svih aspekata, pogotovo sada – kada imate najvećeg tehnološkog inovatora, nažalost trenutnu virusološku situaciju, imate jasan pravacgde industrija može i mora da se preuredi i uslovi i načini rada moraju bitipromenjeni iz korena. Veoma slaba i loša komunikacija, nesposobnost prilagođavanja i nejasni uslovi rada na relaciji poslodavac – zaposleni su, po meni, osnova odlaska mladih iz države. Na sve to dodajte posebno komparacijuzarada mladih u istoj branši prema zaradama u većim gradovima i dobijate polaznu osnovu za kvalitetan odgovor na postavljeno pitanje.
Znači li da oni koji ostaju u svom gradu nemaju svoje životne i poslovne ciljeve i želje?
– Kada želje prilagodite mogućnostima skinućete sa svojih leđa jedan veliki teret. Životne i poslovne ciljeve možete da ostvarite kada imate jasan smer kretanja, onu goruću želju sa početka teksta i ako preduzimate male korake – ali se krećete. Bez obzira gde se nalazite.
Koliko na odluku mladog čoveka da ode ili ostane mogu da utiču roditelji, porodica?
– Započeću odgovor sa uzvikom „Uh!“. Mislim da taj uzvik, možda i više nego u bilo kom mestu u Srbiji označava zamenu za težinu postavljenog pitanja i istinskom željom da se preskoči odgovor na isto. Nekada jednostavno nemate izbora – negujete člana porodice, jedini ste zaposleni pa izdržavate domaćinstvo… Ako sve to izostaje, samo mišljenje može da utiče u meri u kojoj vi to dozvolite – ako nešto zaista želite – ko će da vas zaustavi ? Smatram da svako ko želi – treba da ode, zadovolji znatiželju i sam/a izvaga prema uloženom i dobijenom.
Jesi li ti zadovoljan životom i radom u Užicu i šta je to što ti nedostaje ili bi promenio?
– Kraći odgovor – jesam, do određene mere. Ne nedostaje mi ništa u pogledu života u Užicu, više mi nedostaje neko vreme bezbrižnosti, druženja i osećaja zajedničkog dobra ispred pojedinačnih ciljeva. Sa radom sam prezadovoljan jer mi Užice omogućava mir i vreme koje je potrebno za kvalitetan rad, pogotovo kada radite na globalnom tržištu – konkurencija je velika a vi imate resurs koji većina nema – vreme. Šta bih promenio? Ono što se ne može lako promeniti. Opšta nekultura, nepoštovanje i bezobzirnost u svim segmentima života. Nekako smo pogrešno naučeni da se ”laktamo” i isterujemo pravdu gde i jeste i nije mesto, gde i jesmo i nismo u pravu. Ipak mislim da je to globalni problem, samo što u manjem mestu više dolazi do izražaja.
Tekst iz serijala „UŽIČKI ODLAZNI PERON – Pogled mladih užičkog kraja na svoju budućnost – otići, ili ostati?“, u okviru proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih informisanju, sufinansiran je sredstvima GRADA UŽICA. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
